Računi su se plaćali i kupovine obavljale čekovima na poček u nadi da će inflacija progutati vrednost računa, da je puno ljudi potrošilo svoju ušteđevinu ili ostalo bez nje u piramidalnim bankarskim shemama, te da je velika većina oskudevala u mnogo čemu jer čak i kad bi bilo novca, nestajalo bi osnovnih životnih potrepština iz rafova u prodavnicama, dok je crna berza bujala.

Tada sam imao deset godina i išao u osnovnu školu. Meni i mojim vršnjacima je jedino bilo stalo do patika (obavezno Nike ili makar Reebok), do prepucavanja o Zvezdi i Partizanu, do višenja okolo po beogradskim ulicama uz prepričavanje lovačkih priča o šverc-turama iz Mađarske, Rumunije i Bugarske ili legendi o lokalnim kriminalcima, te do gledanja televizije u kući, pod uslovom da je bilo struje i da naša „grupa“ ne bi tada došla na red za isključivanje. Pod televizijom su se podrazumevali igrani i animirani filmovi i serije, a tim segmentom programa su u dečijem svetu suvereno vladale Nindža kornjače. Kao jedini održivi kolekcionarski hobiji nametalo se skupljanje praznih kutija od cigareta. Sa ove distance, sve to deluje bizarno, toliko da većinom ponavljamo mantru „dogodilo se, ne ponovilo se“ kad god navru sećanja na to doba, ali tada – to nam se činilo normalnim i jedinim mogućim.

Debitantski dugometražni film Milice Tomović, „Kelti“, smešten je baš u tu godinu, u jedan dan, baš na deseti rođendan male Minje (Katarina Dimić) koja može, ali ne mora biti „dublerka“ za redateljicu. Film, međutim, počinje s majčinim (Dubravka Kovjanić) buđenjem i masturbacijom pod plahtom dok se otac (Stefan Trifunović) tušira u kupatilu pred odlazak na posao. On je taksista, što u praksi znači ne samo da može zaraditi nešto novca od ljudi kojima očajnički treba prevoz već i da ima tu privilegiju da se kreće, pa zna šta se dešava i šta se gde može nabaviti. Osim što je snalažljiv (makar toliko da od komšije pozajmi psa kao atrakciju za iščekivane goste), on je i generalno dobar i blag čovek, spreman da mušteriji oprosti ceh za vožnju ako mu ona da praznu kutiju od cigareta koju njegova kći još uvek nema u svojoj kolekciji.

U kući pripreme za proslavu rođendana teku punom parom: majka i baka (Olga Odanović) peku kolače s margarinom jer je puter bio preskup i prave sendviče i sokove (čuvena „čista hemija“ zvana „Step“ koja se razmućivala u vodi u sačuvanim plastičnim flašama), a starija sestra Tamara (Anja Đorđević) sluša pank u svojoj sobi. Minja ne može da se koncentriše u školi jer samo misli na zabavu koja za temu ima Nindža kornjače, a ona ima već spreman sašiven kostim Rafaela. Sve mora biti savršeno i na nivou.

Gosti dolaze i nastupa trenutak istine. Među decom postaju vidljive socijalne razlike, neki dolaze sa improvizovanim kostimima, neki s kupljenim, neki bez kostima, neki nose improvizovane poklone, neki „prave“. Kod starijih, odnosno kod rodbine koja takođe dolazi, su podele uglavnom svetonazorskog i političkog tipa: neke je zagrabio nacionalizam, neki žele napustiti srpski identitet i usvojiti neki drugi, recimo keltski iz naslova, ili internacionalni i kosmopolitski, neki su istopolnog usmerenja, a nekima ta činjenica baš i ne seda dobro, dok neki imaju međusobnih razmirica. Kako se alkohol toči u potocima i kako se svetovi dece i odraslih udaljavaju sve više, konverzacija i interakcija često odlazi u nepredviđenim, često toksičnim pravcima, otkrivajući društvo koje je trenutno razrušeno, a čije će ruševine ostati u amanet i tim novim i dolazećim generacijama.

U svom dugometražnom prvencu Milica Tomović zapravo žonglira sa poznatim stvarima, gotovo šablonima prisutnima i u globalnoj i u jugoslovenskoj kinematografskoj tradiciji, od samog okruženja zabave, pa do mehanike raspada porodičnih i blisko-prijateljskih veza usled nemoći da se bilo šta promeni pod navalom socijalne i emocionalne stihije. Mit kako nas kriza „kali“ i čini boljim ljudima je upravo to – mit, jer kad smo ugroženi ili kada se osećamo negirano i nemoćno spremni smo na očajničke reakcije. Međutim, Milica Tomović to smešta u jedan specifičan kontekst kojeg bi mnogi rado zaboravili, a drugi ga se relativno iskrivljeno sećaju.

Zbog toga su (relativno gledano) manje poznati glumci istaknuti u prvi plan, dok su oni poznatiji dobili epizode u kojima se njihova zvezdana prepoznatljivost izgubila pod maskom i šminkom te utopila u do detalja pogođeno okruženje koje svakom gledaocu svesnom narečenog perioda kopka po živim ranama. Scenografija, kostimi, detalji iz vesti koje se čuju s radija u trećem planu, kompletna rekvizita, to sve izgleda živo i korišteno upravo tu, pred našim očima. Fluidno pokretna kamera Dalibora Tonkovića hvata sve te silne detalje okolnosti, ali i unutrašnjih života likova, dizajn zvuka Jakova Munižabe postaje dragocen za orijentaciju, a izvrsna montaža Jelene Maksimović ovu kompleksnu i razuđenu studiju čini izuzetno pratljivom. Gledanje „Kelta“ koji je svoju premijeru imao na ovogodišnjem Berlinaleu možda neće svakom biti prijatno iskustvo (što zapravo i nije bio cilj), ali stečenog utiska i osećaja biće se teško otresti i mesecima posle.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Celts