ZASLIJEPLJENI SVJETLOM

Mogu li nove generacije razumjeti da je ovo bilo moguće u Hrvatskoj?

ritn by: Ana Benačić | 04.10.2014.

"Meni je jedan majstor radio pločice u kupaoni i pomagao mu je kolega iz Slavonskog Broda. Rekao sam mu da sam u Brodu surađivao s kolegama iz Đure Đakovića. Pitao me kako ih znam, pa sam mu pričao o susretima i što smo sve radili - od izgradnje do 250 stanova godišnje do skijanja, zimovanja i besplatnog liječenja. Nisu mi vjerovali, iako mi nisu htjeli reći da lažem. Mladi ljudi ne znaju to i ne mogu si to predočiti", govori nam umirovljeni kineziolog Dane Metikoš. Donosimo vam priču nekadašnjeg upravitelja službe za rekreaciju i organizatora sadržaja za zaštitu zdravlja radnika u Željezari, magnatu koji je radnicima i lokalnoj sredini davao daleko više od - posla.

Sam Metikoš, koji nam je ljubazno ustupio fotografije za ovaj članak, bio je jedan od oko 25 članova službe za rekreaciju, no treba imati na umu da je Željezara organizirala i timove za socijalnu skrb, obrazovne kadrove koji su vodili računa o edukaciji djece radnika u vrijeme odmora te, dakako, medicinske timove.

BRISANJE SVJETLIJE MRAČNE PROŠLOSTI Gdje je nestalo sedam Dubrovnikâ?

INTERVJU O NEKIM DRUGIM VREMENIMA Znate li da su nekoć naše radnike tjerali da se odmaraju na Jadranu?

NAKON IZVLAČENJA ZLATA, ŠUTNJA: INA i CO nerado se sjećaju dana kada su mazili svoje zaposlenike

Oporavak

Lječilišta i odmarališni kapaciteti kamo su odlazili radnici Željezare protezali su se od Topuskog, Daruvara, Starigrada, Opatije, Vrboskog, Krapinskih toplica, Rogaške Slatine, Malinske, Paga, Kozare, na brdu Svetina do Bleda gdje je Željezara imala zakupljen hotel... U vremenima kada je to poduzeće brojalo dvadesetak tisuća radnika na programima oporavka bilo je oko 2.000 radnika godišnje. Svi koji su radili na teškim, za zdravlje štetnim radnim mjestima imali su pravo na odmore u lječilištima, odnosno deset dana oporavka. Razlog tome je samorazumljiv, priča nam Metikoš. Cilj je bio postizanje boljih radnih rezultata.

Naš sugovornik nam pojašnjava da su se testiranja fizičkih sposobnosti vršila i prije i poslije odmora radnika zbog mjerenja učinka vježbi (FOTO: Lupiga.Com)

"Tvorničke hale su često uzrokovale reumatizam pa smo organizirali besplatno liječenje u Topuskom. Radne jedinice su davale prijedlog, a onda bi stručni tim sastavljen od liječnika, organizatora rekreacije, socijalnog radnika i predstavnika pogona odlučivao kome je liječenje prioritetno. Svaki pogon je mogao poslati određenu kvotu. Oni s problemima dišnih puteva su išli u planine, u Sloveniju", priča nam on. U zimskim danima provodila bi se obuka i za odrasle i za djecu, čiji se broj na slovenskim planinama znao popeti i do 800. Čitave obitelji učile su skijati u organizaciji Željezare.

Opremu za skijanje osiguravala je Željezara (FOTO: Privatna arhiva)

"Radnici bi participirali sa stanom i hranom, plaćenom u nekoliko rata ponekad i beskamatnim kreditom od poduzeća, a Željezara je uskakala s opremom - skijama i pancericama, koje su bile preskupe za njih, ali vremenom su ih radnici ipak otkupljivali. Imali smo servis skija i pancerica za opremanje četiri stotine ljudi", pojašnjava.

RADNICI I GODIŠNJI ODMOR (1969.): Vraćamo vas 45 godina unatrag, kad su građena radnička odmarališta

ODMARALIŠTE POJELA BIROKRACIJA: Rade s nagrizajućim kemikalijama, ali im je ukinuto pravo na oporavak

Ovi odmori i rehabilitacije služili su ublažavanju posljedica rada na teškim radnim mjestima poput čeličane i rada na visokim pećima, gdje je nemoguće raditi čitav radni vijek, podcrtava on. Smeta mu kada čuje da je to za Željezaru bilo neodrživo.

Radnici su sudjelovali u dijelu troška (FOTO: Privatna arhiva)

"Nije istina da blagodati koje su uživali radnici, oni nisu i plaćali. Jesu, kroz fond zajedničke potrošnje u koji su ulagali svi, zajedničkom odlukom i odricanjem od dijela osobnih dohodaka. Na kraju nije bilo radnika koji od tog fonda nešto nije dobio - od izgradnje stanova do stipendiranja školovanja djece", objašnjava.

'Osjećali su to kao svoje'

Utjecaj Željezare na ljude tog kraja bio je daleko širi od kruga zaposlenih i njihovih obitelji. Radnici su, nadaleko je poznato, izgradili i bazen za svoju lokalnu zajednicu.

"Znate kako je to bilo organizirano? Radnici da bi došli do stana, morali su postići određen broj bodova. Jedan od načina prikupljanja bodova je bio da u slobodno vrijeme ideš raditi na bazenu, što se evidentira. Ljudi su masovno išli. Nije trebalo bagera, sve se to s tačkama radilo", priča nam uz smijeh Metikoš, a onda se naglo uozbilji. Bazen se danas pridružio nizu simbola propadanja Siska, što je možda najbolje prikazao Marijan Crtalić u svom ciklusu fotomontaža današnjih prizora iz Siska s onima iz prošlosti.

Crtalićevu montažu objavljujemo uz dozvolu umjetnika

"Taj bazen ima daleko veću vrijednost od materijalne - to su ljudi osjećali kao svoje. Danas, kad ga novi vlasnik koji ga je uzeo za kunu, a nema nikakve veze s tim sportskim objektima, planira zatrpati - ljudi plaču", kaže nam Metikoš. Za tešku se industriju nerijetko lijepe asocijacije mehaniziranja i dehumanizacije ljudi, no Željezari se iz bar jednog razloga bezdušnost ne može nikako pripisati. To je vidljivo i danas, golim okom - na ulicama Capraga i dalje preživljava minoran dio skulptura lijevanih u Željezari.

Život s umjetnicima

"Ta veza radnika s kulturnim radnicima - kiparima, slikarima, književnicima - to je jedna posebna aktivnost koje niste mogli naći ni na istoku ni na zapadu. Umjetnik ti dođe u tvornicu i krene slikati. Radnici ga obilaze, pa dolaze sve bliže i, malo po malo, nađu se i popiju piće, sklope prijateljstva. Redovito nam je dolazio pokojni Melnjak, dolazio je i Kožarić, a kako su organizirani i književni susreti posjetio nas je i Gustav Krklec. Proveli smo ga kroz pogone i vidio je kako se stvaraju trake od čelika, kako to sve sija...! On ne da je bio oduševljen, bio je preneražen! Rekao je: 'To kako ja stvaram, to je ništa - ovo je umjetnost!'", kaže nam ponosno sugovornik ističući kako je paralelno s prijateljstvima stvaran ogroman fond umjetničkih slika i skulptura koje su danas uglavnom prepuštene propadanju, razgrabljene su i uništene. Dolazak kiparice Milene Lach u pogon ostao mu je posebno u sjećanju.

Govori se da će ga zatrpati (FOTO: Privatna arhiva)

"Kada smo je proveli kroz pogone, ona je pala u depresiju! Od uvjeta rada i svega kako se to radi - došlo joj je zlo od prizora lijevanja čelika, visokih peći i ljudi koji samo što ne hodaju po njemu. Ona je emotivna osoba pa je to doživjela drugačije, ganulo ju je... Rastužila se zbog uvjeta rada", priča nam bivši zaposlenik sisačkog diva, koji je mirovinu zaradio upravo poboljšavanjem fizičkog stanja tih radnika.

Studija razvoja rekreacije

Programi su osmišljavani u suradnji s Fakultetom za fizičku kulturu, današnjim Kineziološkim. Ta suradnja je 1987. godine urodila studijom razvoja rekreacije za razdoblje od 20 godina, koja je obuhvaćala aktivnosti koje se mogu provoditi u naseljima, pogonima i u odmaralištima. Organizacija aktivnosti u naseljima uključivala je postavljanje betonskih stolova za stolni tenis, košarkaški koš, boćalište, pikada i mreže za odbojku gdje je to bilo moguće unutar naselja, odnosno na određeni broj stambenih zgrada.

Zezanje (FOTO: Privatna arhiva)

U samoj Željezari su se održavale i radničke sportske igre, susreti s drugim kolektivima, sportske aktivnosti za djecu radnika u Capragu, ali i izvan tog dijela grada koji je izniknuo oko Željezare.

"Imali smo jaču nogometnu ligu nego hrvatski nogometni savez! Ozbiljno vam kažem. Imali smo i proljetnu i ljetnu sezonu", tvrdi nam Metikoš.

Sportska natjecanja bila su normalna stvar (FOTO: Privatna arhiva)

No, u sklopu kompleksa tvornice organizirane su sportske aktivnosti i vježbe za radnike i tijekom radnog vremena, prilagođene njihovim potrebama i poslu koji obavljaju. Produljenjem pauze za ručak, radnici su se mogli i razgibati prije povratka u smjenu.

"Radili smo istraživanja o učincima tih pauza i zaključili smo da je to davalo dobre rezultate, baš zato što su se te aktivnosti redovito odvijale", prisjeća se. Još jedna od stvari koju su pratili je utjecaj trodnevnih izleta organiziranih za radnike koji, primjerice, u petak rade prvu smjenu, a u ponedjeljak noćnu.

Odmarališta

"Mi ta tri slobodna dana praktično njih 'zarobimo'. Oni nisu prisiljeni da idu, svi su išli rado jer je to sve plaćeno. Kad završe smjenu u 14 sati, oni ručaju i onda ih stavljamo u autobuse i vodimo u Malinsku gdje imamo organizirane sportske aktivnosti. To smo radili nekoliko puta godišnje", priča nam Metikoš, dodajući da su ovakvi izleti, sukladno mjerenjima liječničkih timova, pozitivno utjecali na motoriku radnika i opće fizičko stanje.

Rijetki su se opirali trodnevnoj "otmici" autobusom (FOTO: Privatna arhiva)

Željezara je vodila računa da i djeca i radnici izvan Siska uključe u grupe u svojim lokalnim zajednicama. U Sisku su tih godina bili zaposleni i brojni radnici iz Bosne, a poduzeće je nastojalo pružiti im tretman kakav su imali i stanovnici Capraga, ponajprije kada se govori o godišnjim odmorima. Ranije spomenuti timovi su na temelju zdravstvenih i socijalnih faktora birali koja će djeca ići na ljetovanje u Malinsku u dvije smjene od 250 djece, a vodilo se računa da im ništa ondje ne nedostaje.

"Neki od njih su tad po prvi puta vidjeli more, a oko 60 posto te djece je ondje proplivalo. Imali su nastavnika i dobivali po deset dana ljetovanja. To je bilo nezaboravno", prepričava. Objekt u Malinskoj, kojeg je Državna revizija procijenila na više od milijun maraka, imao je u svom sastavu minigolf, rukometno igralište i ono za mali nogomet, stolove za stolni tenis, pikado, viseće kuglane, boćalište... Ondje su organizirana pojedinačna i ekipna natjecanja pa onda i obilasci po Krku, izleti u Bašku te na otočić Košljun i posjete franjevačkom samostanu gdje su se radnici, dakako u manjim skupinama, družili s fratrima, koji su čuvali bogatu riznicu kulturnih i književnih sadržaja. Uvala je, ističe naš sugovornik, bila bogomdana.

Sportski tereni u doba procvata Željezare nicali su po cijelom Capragu (FOTO: Privatna arhiva)

"Imali smo i svoj gliser ondje. Zamislite što je to bilo za radnike koji su tad prvi puta došli na more i provjeravali je li slano tako da bi stavili prst u more, a onda se za samo deset minuta nađu u gliseru!", prisjeća se. U Malinskoj su na mjestu bungalova zbog Željezare niknuli čvrsti objekti, a pred sami rat završeno je idejno rješenje za hotel. Osim na Krku, Željezara je gradila i u Gajcu na Pagu, i to apartmane gdje su se odmarali radnici, a sudjelovala je i u izgradnji Krapinskih toplica i Topuskog.

"Izrađivali smo cijevi, sudjelovali u izgradnji, financijski smo pomagali. Mi nismo imali vlasništvo, nego smo u zakupu imali ležajeve koje smo koristili. Izgradili smo vlastiti hotel u Rogaškoj Slatini - kupili kuću i preuredili u mali hotelčić s 25 ležajeva s bazenom", kaže nam on.

Čarke

"Čarke su", dodaje, "počele devedesete godine".

Priča nam kako ga je čudilo što je tako malo ljudi slutilo što znači novi sustav koji se planira uspostaviti u Hrvatskoj. Neki od tih ljudi sudjelovali su čak i u prosvjedima unutar Željezare, tražeći promjene i "izlazak iz mraka".

Radnika pregledava medicinski tim (FOTO: Privatna arhiva)

"Sjećam se, kad sam jednom za vrijeme rata išao na tržnicu da me par radnika iz Željezare pitalo: 'Hej, Dane, kad ćemo u Malinsku?' Ja sam im rekao: 'Nikada!' Kad su me pitali kako to mislim, odgovorio sam im: 'Pa ti si nosio transparente da želiš izaći iz mraka - eto ti svjetla!' Ljudi su, naravno, bili obmanuti. Nisu se u svemu tome niti snašli. Nije teško dignuti mase, samo se baci nacionalistička buba i ljudi se zapale, na svim stranama", govori nam Metikoš. U privatizaciji su rasprodani i apartmani na Pagu, kao i hotel u Rogaškoj Slatini i na drugim lokacijama. Radnici, naravno, od toga nisu dobili ništa.

"Dobili smo dionice koje su nakon mjesec dana postale bezvrijedne", ispravlja Metikoš. Objekti koje su gradili po Sisku prepušteni su na brigu Gradu koji nema ni novca niti sluha za održavanje. A Željezara?

"Željezara je danas jad i tuga", sjetno će Metikoš.

Lupiga.com

Naslovna fotografija: Privatna arhiva Dane Metikoša

Ovaj tekst šesti je u nizu tekstova iz serije "Kako smo izgubili pravo na jeftin i dostojanstven odmor", koja se bavi sudbinom, odnosno nestankom radničkih odmarališta izgrađenih zahvaljujući izdvajanjima radničke klase u vrijeme socijalizma. Projekt je podržalo Ministarstvo kulture, a tekstovi se izvorno objavljuju na neprofitnom portalu www.lupiga.com.

Do sada komentara: 14

Komentiraj

Slobodan prije više od 6 godina

Poštovani gdje se nalazi kompleks objekata odmarališta u Maslinskoj? Vjerovatno je nažalost zapušteno.
Željko (Figaro) prije više od 10 godina

I tako smo konačno izašli iz mraka. Koji je to idiot zapalio svjetlo!?
Лазар Гогов, e-meil: lazarggv@gmail.com prije više od 10 godina

Bilo je divno a nije ostalo.Како је било могуќе да неколико стотина хохштаплера и превејанаца залуди народ од 22 милијуна и да направе овај ршум и лом који имамо данас.Како каже Маркс на једно место у 18 Бример Луја Наполеона „Како је било могуќе да један хохштаплер заведе народ од 36 милијуна људи, осим тако да су и ти 36 милијона мислили као и он“: Али у нашем случају се поставља и једно друго питање:Ко је омогуќио хохштаплерима да се развију, афирмишу и да доѓу на власт. Без много околишења одговорит ќемо директно на питање.За светске прилике виновник тога је Лењин са његовом „новом економском политиком“ а за југословенске „социјалистичка“ робна производња.За сав „социјализам“ виновни су „научњаци“ из друштвених „наука“ који нису увидели да лењинизам и његова „неп“ са југословенском „социјалистичком“ робном производњом претстављају одбацивање марксизма, рестаурацију капитализма и враќање пролетеријата у канџама најамног ропства.Да ли је то намерно ураѓено? Не, и никако не. То је ураѓено из незнања, али то не умањује одговорност поменутих „научњака“ и руководеќих „комуниста“.Замислите,скупљали су Маркс-Енгелсова дела(МЕД) и преводили их,,формирали „марксистичке центре“, политичке школе, у све школске установе уводили „марксизам“ и све се завршило „падом социјализма“ након кога се вратио капитализам и победио социјализам.Оваква тврдња, мада је широко прихваќена, уопште није тачна. Ако се није вратила првобитна заједница после пропасти ропства, ово после феудализма а овај после капитализма, онда није могуќе ни враќање капитализма после пада „социјализма“. Што се онда догодило! Догодило се то да је Лењин сматрао да „комунисти“ могу „дозволити слободу трговања и развој капитализма, до извесне мере и само под услов државног регулисања приватне трговије...“Ову Лењинову „слободу трговања и развој капитализма...само колико је потребно сењаштву“ цео свет је сматрао социјализмом. Али, данас видимо да није. А то се видело из свих МЕД, али „научњаци“из друштвених „наука“ нису хтели да виде. Маркс каже:„Откад се конституише разменска вредност, пуста је побожна жеља да се иста не развије у капитал а рад који производи разменску вредност у најамни рад“. Даље, Енгелс каже у Анти-Дирингу:„Ако претпоставимо да су средства за производњу власништво произвоѓача и да не постоји никаква превара, отимање или примена силе; ако произвоѓачи у даљем току буду наставили да производе и размењују једнаке вредности за једнаке вредности, неќе се десити ништо друго сем што ќе мо добити данашње капиталистичко друштво“. Да не коментаришемо то што где су средства за производњу друштвено власништво нема потребе од приватне размене, те се у таквом случају не производе робе одн.разменске вредности. Све то баца тешку вину на друштвене „научњаке“ како из „социјализма“ тако и из капитализма јер и једни и други нису познавали марксизам. Њихово „брањење“ или нападање „социјализма“ није имало никакве основе сем да се ухлебе исти. Исто је било и с политичарима, официрима,полицијом, безбедњацина, писцима, новинарима итд.Сва је та багра јела бадава хлеб. Робна производња одн. привреда, макар и „социјалистичка“, развија се по њој иманентним законима који доводе до концентрацију и централизацију средстава за производњу у мали број руку. За то време огромна веќина осиромашује и пропада. Капитал се не брине о томе. Зато су се „поља Индије беласала од костију ткача“ који су остали без хлеба кад је текстилна индустрија Енглеске почела да им конкурише, обзиром да је била механизована, опремљена стројевима итд. а индијски ткачи су ткали на примитивне разбоје...
Капитал и капиталистичка производња су такви какве их је описао Маркс и другачији не могу бити. Нека сиѓу сви свеци с небеса и с њима сами „бог“ ако и они буду „производили разменску вредност, неќе се десити ништо друго веќ ќемо добити савремено капиталистичко друштво“. Зато пролетеријат чим победи, узима средства за производњу у своје руке и престаје производити „за тржиште“ јер нема приватне размене.А ако је има, онда сретства за производњу нису друштвена веќ приватна. Тако је било и у „социјализму“,средства за производњу су била декларативно друштвена својина а суштински су била својина партијских,државних и привредних функционера. Кроз новац, друштвена својина је прелазила у њихове џепове, и кад се акумулирала довољно да је могла функционисати као капитал, маска „социјализма“ је морала бити одбачена. Акумулирани капитали су морали да дејствују. А да не би им се „приговарало“, морала се створити „правна“ основа за њихов „законити“ рад. Зато „социјализам“, и такав какав је био, морао је да оде, јер би увек неко у њему тражио закрилу
Човек који хоќе да ради за „ствар радника“, макар се радници и одрицали своје ствари (А одричу је се чим се не интересују за марксизам.), мора се ослонити на марксизам. При томе мора се пазити да се под марксизам има разумети само МЕД, јер сви каснији посленици су га искривили и начинили од њега карикатуру за коју су радници правили вицеве. А у школама су неосновано од марксизма направили баук којим су плашили средњошколце и студенте.Радници морају познавати марксизам из разлога да спрече сваки покушај манипулисања с њима. Да је Савез комуниста заиста био „авангарда радничке класе“ како о комунистима говоре Маркс и Енгелс у Манифесту комунистичке партије, они никад не би дозволили да се деси оно што се „десило“. Интелектуалци и интелигенција су овде скроз подбацили. Ако радници једног дана освоје власт,за то се требају осветити истима. А да освоје власт, то им је веома лако.Само нека прочитају о Гандију или нека погледају филм Ганди и виде како је он истерао Енглезе из Индију. Значи нека науче “постити“ као Индуси.
Радници и данас имају сретства за производњу у своје руке, као што су их имали и у „социјализму“. Али се морају научити како да их „користе“ да би истерали „енглезе“.Ту се ради само о договарању и споразумевању радника. Јој кад би сви знали колико је комунизам близу и колко мало треба урадити да би се створило друштво боље него у СФРЈ, не би чекали ни минут.Још имам много реќи али не желим бити наметљив и досадан.Изволите ,питајте,
Brankec prije više od 10 godina

Samo retardirani pavijani ne mogu spojiti Hladni rat sa bilo kakvim pojmom prosperiteta u bivsoj jugi. Ljudi prestanite kukati o nekim proslim zlocinackim totalitarnim rezimima koje smatrate vasim Bogom i pocnite krampat ili tucat kamenje - za to ste jedino sposobni. Mi koji zivimo u 21. stoljecu cemo vas brzo otkantat - sad imate prednost jer su vasi kmeri na vlasti, ali samo vi cekajte...
KamaradKrautsky prije više od 10 godina

U medjuvremenu je ponosni i nepotkupivi narod Sjeverne Koreje proslavio godišnjicu samostalnosti svije jedinstvene socijalističke radničke države, najnaprednije na svijetu. :-) jasno mi je da su omladinci bili zaluđeni djetinjim maštarijama, ali ovako mator čovjek pa da ne vidi pored zdravih očiju? Što mislite zašto je sve to tako brutalni nestalo? Zato što nikada nije postojalo. gavrilovićeva tvornica radi, pitajte se zašto.
Pisat će lupiga za 30 godina o idealnim danima kada su portali objavljivali najnaprednije članke, zaboravit će napomenuti unucima kako je to mogao jer mu je država "donirala" 250000 kuna godišnje, prethodno otevši te novce pod prijetnjom sile blagajnicama u Konzumu. Osobno bih se crvrnio da tako živim.