U zemunskom naselju Batajnica, na 20 minuta vožnje od centra Beograda, Srbija će, sudeći po prošlonedeljnoj najavi glavnog beogradskog arhitekte Marka Stojčića, podići spomenik svim srpskim žrtvama iz ratova vođenih tokom poslednje decenije prošlog veka. Beograd i opština Zemun traže pogodnu lokaciju, a gotovo je izvesno da će se memorijal podići u Batajnici, u neposrednoj blizini pravoslavne crkve Svetog Stefana Dečanskog, izgrađene 2017. godine. Srbijanski predsednik Aleksandar Vučić - naravno da je odluka njegova, a ne nekakvog arhitekte i tamo nekih zemunskih opštinara - nastavlja tradiciju ispisivanja nakazne pseudoistorije, utemeljene na laži kao vrhovnom i jedinom principu, dodajući u ovaj nacionalni poduhvat povećanu dozu viktimizacije i, samo deluje paradoksalno, iživljavanja nad patnjama ubijenih i njihovih porodica. 

U Batajnici su, naime, od 6. aprila 1999. godine do kraja NATO intervencije u Srbiji, zakopani posmrtni ostaci 744 civilne žrtve, Albanaca sa Kosova, među kojima i 75 dece; sekundarne masovne grobnice iskopavane su i u njima zatrpavana tela u krugu centra za obuku policajaca “Trinaesti maj”. Nova će srbijanska istorija i spomeničkim kompleksom svedočiti jedino o stradanju Srba, na spomeniku će biti ispisana imena svih stradalih u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu, a biće i u neposrednoj blizini, kako kaže predsednik zemunske opštine Gavro Kovačević, onih mesta koja su naselili Srbi “prognani tokom Oluje, Bljeska i drugih pogroma devedesetih”.

Sve funkcioniše: tu je crkva, diže se i memorijalni kompleks, deca uče (“za dvojku”) o srpskim stradanjima, specijalci vežbaju gađanje na mestu gde su bili pokopani leševi civila koje je ubila država Srbija, samo zato što su Albanci. Bivši patrijarh Srpske pravoslavne crkve Irinej odlikovao je Specijalnu antiterorističku jedinicu (SAJ) za podizanje crkve u blizini poligona (sami su iskopali temelje). U crkvi će se moliti specijalci i vojnici Centra za elektronska dejstva Vojske Srbije. 

Nema ni traga grobnicama, ni pomena Albanaca pokopanih u jame na policijskom poligonu, ubijenih u Suvoj Reci, Meji, Ćuški, Ljubeniću, Slovinju, Vučitrnu, Nakaradi, Đakovici, Peći, Kosovom Polju, Đakovici Prizrenu, Lipljanu ... Prema podacima Fonda za humanitarno pravo (FHP), tokom 1998. godine ubijeno je 1.099 civila, kosovskih Albanaca, a do kraja rata odnosno do 20. juna 1999. godine, ubijeno je ukupno 5.009 albanskih civila. 

Naravno da odlučuje Vučić. a ne nekakav arhitekta i tamo neki zemunski opštinari (FOTO: HINA/Denis Cerić)

Ni Albanaca, ni pripadnika drugih nacionalnosti nema u zakonu kojim je regulisano obeštećenje žrtava. Nije predviđeno da je neko žrtva policije i Vojske, da su nečije najbliže ubili robijaši kojima je država obećala smanjenje kazni, desperadosi koje je Srbija oblačila i naoružavala. 

Žrtve su bile obični ljudi, ubijene su čitave porodice, deca nisu pošteđena. Obdukcija u Batajnici počela je, uz prisustvo stranih patologa, juna 2001. godine. U grobnicama su nađeni “dve cucle, nekoliko grickalica za nokte i otvarača za flaše, klikeri, mnoštvo komada zlatnog nakita i satova, ali i olovke, brojanice, muštikle i češljevi“ (Tamara Skrozza, Vreme, 2003.). Tu su i "nevažeći metalni novac SFRJ", metalne alke, maramice, ogledalca, dve folije leka Ranital, bic brijači, nekoliko hodžinih zapisa, noževi na sklapanje, tranzistor sa baterijama, telefonski imenik, perorezi, dugmad, kašike za cipele, folija sa osam tableta Saridona, šrafciger, digitron, kutija tableta Diklofan, baterijska lampa, kutija Analgina, vizit-karte, amajlije. Nađeno je i jedno rešenje o invalidnosti - ubice nisu imale dilemu, niko nije pošteđen.

Predmet broj 247; 2B/A- 180, pod kojim su zavedeni pronađeni predmeti, smešta se u istoriju (i pisana vežba iz istorije je pronađena, ocena nije zavedena). Hodžini zapisi i tablete protiv glavobolje, ispostavilo se, vlasnicima više nisu bili potrebni. Njihova tela predata su porodicama tokom 2003. godine, na graničnom prelazu Merdare. 

“Izvinjavam se svim žrtvama i raseljenim licima zbog počinjenih zločina. Shvatam da sam time naneo još više bola svima koji su izgubili svoje najmilije i žao mi je zbog toga”, rekao je pred Haškim tribunalom general srbijanske policije Vlastimir Đorđević. Rekao je i to da se kaje. Nije bio iskren, nije odao nijednu lokaciju masovnih grobnica, ni to da li su leševi spaljivani u topionici fabrike Mačkatica u Surdulici. Osuđen je na 18 godina zatvora. Pod pritiskom javnosti sprečeno je njegovo puštanje iz zatvora nakon dve trećine izdržane kazne. 

Fond za humanitarno pravo zabeležio je imena 110 učesnika u ovom zločinačkom državnom poslu. U Srbiji za prikrivanje zločina niko nije odgovarao.

„Prikrivanje leševa kao dokaza zločina naredio je tadašnji predsednik SRJ Slobodan Milošević”, presudio je Tribunal.

„Predsednik: Nema leša - nema zločina”, zapisaće u svoju beležnicu policijski general Obrad Stevanović (dokaz pred Haškim tribunalom) ovu obavezujuću mudrost srbijanskog predsednika, nakon što se sreo s njim. 

Fond za humanitarno pravo pokrenuo je 2015. godine inicijativu da se mesto na kojem su bile masovne grobnice u policijskom kampu u Batajnici dostojno obeleži. 

„Obaveštavamo vas da se u Centru '13. maj' u Batajnici svakodnevno odvijaju dnevne aktivnosti koje se odnose na obuku i trening pripadnika Specijalne antiterorističke jedinice", poručio je policijski vrh. 

Mrcvarenje unesrećenih, dakle, još jedna specifičnost srpskog suočenja sa prošlošću. Neverica, negiranje, umanjivanje, relativizovanje? Nema ovde ikakvog suočenja, nikakvih faza, ta je teorija u Srbiji koja veliča ratne zločince očita neobaveštenost. Bilo je zločina, bilo je leševa. Neljudskost se nastavlja. 

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Inicijativa mladih za ljudska prava