Uvik prid Badnji dan užanca mi se spustit u grad. Užanca. Koja je to lipa, stara rič nestala u vrimenu. Danas kad kažeš „užanca“ gledaju te blido. Kako je bolje da nestane sela nego običaja, tako ja držin do toga. Spustit se u grad, a grad je to, ako ga se sićate ka grada, još uvik onaj naš. Onaj stari kamen iz našeg vrimena. Butige se minjaju, ma taj moj Get još uvik miriše isto. Na tiramole, na Bonačić, pa ako zatvorin oči moren još čut batelante i viku sa peškarije. Mislija san opisat to jutro prid Badnji dan u Split i poslat mojima, ali to nikoga ne zanima pa san odlučija napisat za svoju dušu. 

Ode di me još baren moji razume. 

Moj grad.

Moj grad koji čeka svoju dicu. Da ga zalampaju tondinama i garburon. Nije bilo ništa lipše nego u jutro prid Badnji dan osjetit taj miris. Miris garbure. Kako danas ima više pasa nego dice u gradu, a bidne beštije se boje, tako više nema ni važi, ni garbure. Jeftinije je imat pasa nego dite, pa je oti pas doša ka modni dodatak. Ako ga nemaš nisi u trendu.

Grad. Grad bez dice, a ta njegova starija dica, kad odu zadnji furešti, spuste se u svoj grad i pomiluju mu stare fasade, kale, ulice svoga ditinjstva. Mi, njegova dica, ona koja su odrasla na Pjaci, Matejuški, u Getu, znaju koliko nas naš grad triba. Umorili su ga ovi pusti furešti. To nije njegov svit. On ga ne razumi. On zna da je to strani svit koji ne pozna tu ljubav, ljubav tog grada i njegove dice. Ja je fizički osjećan. Ka da mi se grad obraduje kad me vidi. 

A di si? Šta te nema? Lipši ti je Zagreb? Lipše ti je sist u Ilicu? Zašto se samo uvik kad sidneš na plac okreneš put Splita? Tija bi vidit more, al ga nema.

Kurbin sine, mislin se u sebi, pa pomilujen stari kamen. Tako ja i moj grad razgovaramo prid Badnjak. Badnjak je u Split poseban. Ljudi su drugačiji. Ako si sa kin u svađi, ka ja recimo sa pola grada, taj dan se pravimo da nismo. Lipo se javimo, damo ruku, a sutra ćemo po starom.

Mome gradu nije ono šta mu fali prid ove dane, miris garbure iz važa, i tondine šta rebumbaju mu po starin kalama, po ulicama. Mome gradu falimo mi, njegova dica, da zvonimo, da tučemo kalamite, pa moj grad onda gušta, i ka da kaže evo ih, sakrili su se cilo lito da bi sad budili grad, da ljudi otvaradu škure i beštimaju.

Takvi je to grad.

Grad koji voli kad se otvaraju škure i kad se beštima. Nesriknja dico, reću vas materi, najlipše su riči koje moj grad triba. Da bi se opet osjeća ka grad. A ne ka rezervat za furešte. Iman osjećaj da je sve to izdrža, cilo to lito zbog Badnjeg dana. Neka. Neka me tuđa dica pišaju, oni moji farabuti će doć. Neće moć odolit na Badnji dan. Baren do peškarije.

Nema veće lipote nego se spustit u grad u ovo vrime. Odjednon na svakon kantunu vidiš poznata lica, lica one dice koja su sad ljudi. I čekaš kad će koje dite zakalumat, da mu uzmeš tondin, i da mu pokažeš kako se to radi. Tondin triba znat udrit. To se ne radi sa strajon. To moraš udrit muški o zid. A onda grad, koji jedva čeka da neko zakaluma, još više produži tu akustiku, pa od toga tondina, recimo kod Kirigina, u onoj kali, odzvoni i na Peristilu. Takav je to grad. I jedva čekan kojen getanu uzet tondin da mu pokažen kako se to radi. Ili važ od garbure. Oti važ nije bitno samo napunit. Taj važ moraš stisnit svon forcon nogon, jerbo će poletit, a onda nije to taj zvuk, ta frekvenca. Moraš znat pljunit u garburu i točan omjer jerbo ti more odnit nogu. 

Ako si sa kin u svađi, ka ja recimo sa pola grada, taj dan se pravimo da nismo (FOTO: Pixabay)

Uvik prid Badnji dan moran se spustit u grad, jerbo znan da ću naletit na neko svoje dite. More to dite danas imat dobri pedeset godin, ali mu je za kurac. Ja u njegovin očima uvik vidin dite, isto ono razigrano dite ka šta san i sam. Ljubav je to. Ljubav koju malo ko more razumit. Ljubav grada i dice. Jer mi smo ta dica šta smo odrasla u Getu, šta smo čuvali Fažolu stražu prid kinon Tesla kad je šverca karte da bi gledali „Malog Zmaja“ po sto puta. 

Ljubav je to koju malo ko more razumit, ljubav dice i grada, dice šta bi starog Jalu žicali žetone za stolni nogomet dok bi on čita Laso, pa bi nan sa onon svojon rukon u crnoj rukavici da taj presudni žeton koji bi značija partiju života, onu šta je za kartu erotskog filma „Ključ“ di bi u jednon momentu glumica izvadila sisu, a cili prvi red kina je hitno mora na WC.

Uvik prid Badnji dan uspomene me odvedu u grad. Na moju Pjacu, prid Bonačić, di bi mi mater dala munitu da doli u Sporta kupin mantel-buvel, najveće čudo moga ditinjstva, pa kad ga kendamo barba Smoji i Roku na stol di piju kavu da nan bogaju mater i ćaću lupeškog. I da in ga onda Pop uzme i vrati nama dici. Jerbo je zna da igramo na male branke na Pjaci u dvi ekipe, jedna je bila Hajduk, a druga Zvezda, a on je navija da Zvezda pobjedi, iako je zna, ka i svi mi da se to ni u ludilu ne more dogodit. Na male branke na Carrarinu poljanu uvik je moga dobit samo Hajduk.

Uvik prid Badnji dan moran se spustit u grad. Moran. Jer moran obać Matejušku i onu trafiku di bi me ona čekala. Ka šta moran obać moje na Matejušci, i ka šta moramo popit jednu za našeg Žana. Zaboli me duša. Prije grada, na Badnji dan prvo bi bilo u Kroma sist sa mojin starin ratnin drugon i popit kavu. I jedan „mali“ za dobra stara vrimena. 

Da se sitimo našeg Parangala, našeg Dražena, Armanda. Da se sitimo Ćamila, Iceta, Kvatra, Lopova i onda da dođe moj Doktor da okrene turu. Pa kad vidiš da će te banda napit, kažen da moran poć. Moran do grada.

Moran vidit jel još radi Yacht. U ovo vrime, u naše vrime je otvorija, i ja san prvi puta skupija hrabrost i pita curu za ples, za sentiš. Pa smo onda, iza deset, svi skupa išli na naše kultno misto, u našeg Džaje.

Uvik prid Badnji dan ja se sitin svih tih dragih ljudi, moje dice, mojih prijatelja, nekih koji su zauvik nestali u vrimenu.

A i ljudi su se pari mi se štufali. Dica su odrasla, a kad odrasteš više te ni za šta nije briga. A grad je čuva sve te naše uspomene. I ne samo to. Čuva je naš identitet. Dišpet. Sve ono šta je činilo moj grad – gradon. I nikad mu niko nije reka fala, nego bi skupili tunje i ostavili ga da se sam jebe sa onin ludin fureštima.

Život me zajeba, a život je najzajebaniji igrač, pa me ovi zadnji Badnjaka više vidi po bolnicama, a sve manje po gradu. Tako to ide sa životon. I ono šta san sazna po bolnicama, je da ljudi uvik ostanu tamo sami. Sami sa svojin životon. Jerbo to tako ide. A najteže je ove dane, prid Božić, bit sam sa svojin životon, bez prijatelja, bez šušura, bez svega šta ti je život navika da imaš.

I mislija san se puno šta stvarno želin za ovi Badnjak u Split, i za ovi Božić u Split? Koja mi je jedina želja, ona koja se mora ostvarit jerbo su takvi to dani. I mislija san na zdravlje, na posal, na dicu, da se i ovu godinu ne mučin ka pas. Da mi ne bude ova Nova teška ka i ova stara. Pa san se ugriza za srce. Koliko god mi je bilo teško, uvik ima netko kome je teže. Puno teže.

A najteže je kad izgubiš svoj grad. Kad više nemaš di i kome doć. Kad te niko ne čeka. Zato van svima za ovi Badnjak želin grad. I to mi se pari ka najbolja čestitka.

Želin van grad.

Da ga obađete, da molate trgovačke centre odnija ih vrag, i da se prošetate ka nekad njegovin kalama. To van od srca želin, jerbo ako osjetite tu toplinu u srcu i suzu, znat ćete zašto san van jedino to zaželija za ovi Božić.

Da ka nekad, baren na moment svi budemo opet dica.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Lupiga.Com