Za dva dana nastupan na knjižovnoj tribini i skroz san zaozbiljno odlučila ostavit dojam jerbo nije to mala stvar bit gost na knjižovnoj tribini. I tako san uletila u prvi dućan u čijome izlogu mi se učinilo da ima i robe za normalne žene a ne samo za one anoreksične. Inače u zadnje vrime iman fobiju od tih dućana, kad uđeš unutra a imaš više od četrspet kili one prodavačice te pogledaju ono  malo ka sa jednon podignuton obrvon. Onda ja za dišpet njih pogledan sa obadvi podignute obrve. Tila san kupit jaketu zadnji put, a modeli ka da ih je sve greškon stavilo na prijaku centrifugu. Kažen ja prodavačici "vama je šinjorina moja ova roba sva ušla u se" a ona me odmirila bezobrazno i govori "je, ili ste vi gospojo moja malo priko mire use nase i podase". Da mi je bilo prokinit je nogon u one bubrigiće, spasila bi se.

Ovi dućan šta san danas ušla u njega je fala bogu bija skroz starinski đir, vako za nas renesansne žene i prodavačica je oma stala skakat okolo mene jer je siguro nanjušila da jon je u butigu uliza pravi pravcati selebriti, da ne rečen kus selebritija.

Rekla san joj onako nehajno kako mi selebritiji to već znamo, da mi triba košulja za nastup. Na to je poskočila i izvadila sa višalica pet-šest košulja a svaka brate u volanima i cvitićima i od nekih materijala šta šuškaju. Ja odma zgroženo zavrtila glavon ali ona meni da moran probat jerbo da je skroz druga stvar kad ih se obuče. Prvo me natirala da obučen jednu srebrnu sa dekoltejom do pupka i sa šljokicaman. Skoro san počela vrištat kad san se vidila u ogledalo, i počnen joj objašnjavat da ne nastupan sa Severinon nego da je to jedan malo amo reć mirniji nastup.  Ona na to bržebolje navuče na mene drugu, ljubičastozelenu sa volanima koji su od mog poprsja napravili velebitska prostranstva i kaže "vidit ćete kako se ove boje prilivaju recimo ispod reflektora, a kako se mičete tako se ovi materijal pripija uz vaše tilo!"

Na to san joj smrtno ozbijno rekla:"Gospođo, ja se na ovomen mom nastupu ne mislin micat. Štaviše, postoji velika šansa da neću ni disat. A i da se mičen, ne želin da se nešto pripija uz mene. Ijonako ću bit zbleznuta od treme, samo mi još fali da mi roba migolji po meni. Dajte mi neku...klasiku, pobogu!"

"Aaaa, pa šta odma ne rečete da ste više za klasiku? A nu ove košulje! TAMAN za vaš nastup!"

Ja gledan, a ona ispri mene maše sa nekon crnon košuljon ala ona šta ju je moja pokojna baba uvik čuvala u ormaru za ić na sprovode.

"Slušajte, ovo je malo ka...preozbiljno. Imate li uopće nešto normalno??"

"A šta je vama normalno, a?"

"Pa...nešto u čemu neću izgledat ka da san pijana i razdrljena pobigla sa vlastitog vinčanja, a opet da nije mračno, osim toga, da se u tome osjećan ugodno, da tkanina ne šušti, ne vrišti i ne steže, i pogotovo nešto u čemu će mi se daprostite sise moć ponašat u skladu sa svojin godinaman."

"A gospođo moja, ko bi vam ugodija!"

Đavlu i knjižovne večeri i jutra i tribine i nastupi, nije to za mene. Stvarno nije lako bit selebriti.

Iđen leć, nastavja se.

Lupiga.Com