Pratila san ovih dana pripreme za proslavu 100-og rođendana najdražeg kluba, najluđeg grada na svitu. Paralelno sa praćenjem ukrašavanja grada, pratila san i komentare po medijima, portalima, blogovima, novinama. Ljudi su se uglavnom dijelili na one koji su fanatično i bez ikakve zadrške podržavali cili taj šušur, i na one kojima se sve to gadi. Oni kojima se sve to gadi, podsjećali su na mnoge stvari koje odudaraju od navijačkog zanosa: bijednu socijalnu sliku društva, očajne rezultate obožavanog kluba, neukus pri ukrašavanju splitskih ulica, zidova i zgrada, i "primitivizam" pojedinih navijačkih skupina i podskupina. Njihove primjedbe su bile cinične, otrovne, realističke.

Sve voli Hajduk

Oni smatraju da, ako netko već i voli jedan nogometni klub takvim intenzitetom, neka bar ne maltretira druge sa tom svojom ljubavlju. Ako netko, dakle, pada u zanos i osjeća ekstazu pri pogledu na bili lancun, neka brate pada u taj zanos između svoja četiri zida. Neka se zamota u taj lancun i valja se do mile volje po vlastitoj kužini, na primjer. Neka pada na koljena u suzama na pod svog dnevnog boravka, a ne po tehnobetonskim, civiliziranim pločama splitske rive, a bengalke neka si lipo zapali u intimi svog kupatila ili špajze, a onima koji ne dile tu ljubav, neka da malo mira.

Navijači pak, sa druge strane, na ovakve primjedbe zloduha reagirali su pravedničkim bijesom onoga koji štiti ono što voli. Bilo je tu već poznatih, tradicionalnih argumenata tipa "ko ne voli Hajduka, ne voli ni Split", oni malo domoljubnije nastrojeni pak to su postavljali na razinu nacionalne izdaje - "ko ne voli Hajduka, ne voli ni Hrvatsku", a oni manje taktični na sve kritike odgovarali su izjavama tipa "ko ne voli Hajduka, neka gori (barenko 100 godina) u paklu vječnih muka!". Najmiroljubiviji navijači tražili su samo jedno - običnu, ljudsku dozu tolerancije. U stilu "Ne očekujemo da razumite našu ljubav, niti očekujemo da je sa nama dilite, ali bar se suzdržite od pljucanja po nečemu što ne razumite". Moram priznati da mi je ovaj način komunikacije sa "anti-protivnima" srcu najmiliji.

"Ne očekujemo da razumite našu ljubav, niti očekujemo da je sa nama dilite, ali bar se suzdržite od pljucanja po nečemu što ne razumite"

Govorili mi šta oćemo, razumili ili ne razumili, tu se zaista radi o - ljubavi. A ljubav od pamtivijeka niko nije uspija racionalno objasnit. Sva ta srca, doslovno i simbolički, stvarno kucaju za Hajduka. I, kao u svakoj pravoj ljubavi, navijače Hajduka u svom predavanju toj ljubavi neće nikada omesti ništa od pragmatičnih stavova i argumenata dežurnih cinika. Njih ne zanima koliko je, i da li je uopće njihova ljubav prema Hajduku "društveno prihvatljiva" ili "socijalno usklađena". Oni Hajduka neće volit manje zato šta, rezultatski gledano, takvo frenetično obožavanje možda i ne zaslužuje. Njih neće obeshrabrit to šta se nekima takva ljubav čak i gadi. Njihova ljubav prema Hajduku je onakva o kakvoj svi mi ponekad sanjamo - bezuvjetna.

Osobno, ne mogu reć' da razumim tu ljubav. U mnogim segmentima se, iskreno rečeno, slažem sa kritičarima te ljubavi. Istina je da ima tu i neukusa. I neusklađenosti sa socijalnim trenutkom. I zanošenja, i iluzija koje se same sobom hrane.

Ali.

Ali, ta ljubav mi izaziva strahopoštovanje. Dok god moj život i zdravlje, dakle neki moj integritet, nisu ni na koji način ugroženi time šta neko bezgranično i uporno voli svoga Hajduka. Gledan bakljadu, gledan vatromet i bile lancune, i mislin - Neka, volite, dico. Volite. Ne razumin baš sve, ni baš uvik, ali - volite. Ljubav nije tu da bi je se razumilo. Poznajen puno ljudi koji misle ka ja. Ne razumu, ali poštuju.

Sad ostaje za vidit, koliko će istog takvog poštovanja navijači najdražega kluba, najluđega grada na svitu, pokazat za jednu drugu vrstu ljubavi. Onu koja se tu i tamo, u ovim ili onim gradovima, manifestira i prošeće ulicama u nekakvoj paradi. Oće li oni koji su cilu prošlu noć bakljali, i koji su očekivali da, ako se već ne sudjeluje u slavlju, a ono da se bar pristojno otrpi i ne pljuca po njihovoj svetinji, pokazat istu spremnost na poštivanje one jedne druge, nečije ljubavi? Ljubavi koju ne razume, ljubavi koja će in djelovat neukusno, nepristojno, iritantno?

Oće li Torcida sutra poštivat tuđu paradu ljubavi?

Oće li oni koji su noćas po ulicama ovoga grada hodali pivajući i smatrajući da imaju sva prava ovoga svita javno pokazat svoju ljubav, sutra bacat stine na jednu drugu grupu čija ljubav je još manje razumljiva i još manje prihvaćena od njihove ljubavi prema svom klubu? Oće li sutra, ta jedna parada ljubavi, koja čak i neće smit okitit cili grad, jer to ne bi prošlo nekažnjeno, imat siguran prolaz priko grada? Oće li oni, koji su noćas cilome svitu pokazali šta znači volit bez obzira šta drugi o tome mislili, pri pogledu na onu drugu paradu, pomislit "Neka se vole doma između svoja četri zida, i neka ne maltretiraju druge ljude svojom čudnovatom ljubavlju"? Ili će pomislit:

"OK brale. Ne razumin. Ali neka ljudi vole."

Oće li Torcida sutra poštivat tuđu paradu ljubavi ili će stat uz kordon on ih koji bi po takvoj paradi pljucali? Oće li moć dat drugima ista prava kakva očekuje za sebe?

Živi bili, pa vidili.

Boba Đuđerija / Lupiga.Com

FOTO: Lupiga.Com/Marčelina