Završne utakmice prvog kruga mundijala u mnogome jesu najveća opasnost po čistotu Igre. Sa sobom nose dosta opreza, kalkulacija i suviše ozbiljnosti koje narušavaju njenu lepotu. Ipak, i u tim mečevima ima nečega što je zanimljivo za gledanje. Ulozi jesu veliki, tako da ne možemo očekivati lepe poteze, ali sve vrvi od dramatike koja se pojačava kako se utakmica bliži kraju.

U tih sat i po dostiže se zenit svega ono šta je uloženo u prethodnom dvogodišnjem, a za neke i višegodišnjem trudu. Tada dolazi do prelamanja, ali i olakšanja. Jer ishod je krajnje jednostavan - poraz ili pobeda. Kraj ili pak novi početak, do novog prelamanja kroz nekoliko dana. Nevolja sa ovim mečevima je što mnogo toga ne zavisi od sopstvenog učinka, no od kalkulisanja drugih, ali to samo doprinosi dramskom momentu i samom gledaocu pojačava ugođaj.

Ulozi su veliki i sve vrvi od dramatike (FOTO: Wikipedia/Times)

Fudbal je verovatno zato i toliko voljen, jer u tim tako kratkim intervalima, pada odluka, stiže rezultat, dostiže se ishod. Tih 90 minuta dođu kao oaza od realnog vremena koje je puno početaka i krajeva, promenjivih odluka, neizvesnih rezultata i upitnih ishoda. Fudbal eto, doduše u dosta manjoj meri nego pre, tome odoleva i to ni ta silna komercijalizacija ne može da promeni.

Porazi i pobede su trenutni, dolaze kao posledica sadašnjih mogućnosti. Nema starih zasluga (možda kod kojeg sudije) i to su te neke osnovne razlike u odnosu na život. Nakon utakmica računi se odmah svode, u skladu sa važećim ishodom. U životu nije tako, zbraja se sve postignuto i pobede i porazi. I dok pobede dolaze kao ostvarenje želja i sa sobom donose potvrdu vlastite vrednosti, porazi sa sobom nose izazov. Poraženi može nepovratno pasti ili se pak dići, prepustiti malodušnosti ili preispitati učinjeno i tražiti način kako da sledeći put pobedi.

Poraz sam po sebi i nije toliko strašan. Kad nastane... Dok nastaje, nije baš tako. Gubljenje pada mnogo teže, na sreću aktera utakmice traje dosta kratko. Ipak dovoljno da se sa usana Nikice Jelavića i Asmira Begovića očita nemoć i frustracija postojećim rezultatom. Porazi Hrvatske i BiH teže su pali usled velikih očekivanja javnosti, ali i samih reprezentacija. Načini na koji su ovi porazi prihvate uticaće na dužinu njihovog trajanja.

Poraženi može nepovratno pasti ili se pak dići (FOTO: Drago Sopta/HNS)

Ono na šta jeste komercijalizacija direktno uticala jeste dužina trajanja gubitka. Nekako danas deluje da to i nije toliko važno, prevelika ponuda izbora izbaciće nešto drugo što u zavisnosti od afiniteta može zaokupiti pažnju. Hakslijevska slika sveta u kojoj živimo ne štedi ni mundijal. Možda smo na neki način kao društva sazreli i ono što nas direktno ne uključuje ne vidimo kao bitno, ali avaj, zar sve mora i biti bitno? Zar nemamo pravo na te sitne grehove, pojedinosti koje ćemo sebi učiniti važnim, kojim ćemo svojom pažnjom to i omogućiti? Ovi porazi ostavljaju gorki okus tek pokoji dan i onda prolaze, te nije zgoreg prisetiti se nekih ranijih poraza na mundijalima i svega onoga šta su sa sobom nosili.

Prethodni mundijali koristili su slabu ponudu sadržaja i iz ciklusa u ciklus održavali su svoje zagarantovano mesto centralnog događaja. Saživljenost publike i igrača bila je znatno veća i doživljaj poraza neuporedivo dramatičniji. Jedan od najboljih pokazatelja jeste Svetsko prvenstvo iz 1950. godine i prvo domaćinstvo Brazila. Od samog početka favorizovani Brazilci su u poslednju utakmicu ušli odviše samouvereni u željeni ishod. Svi su očekivali trijumf, čak i predsednik FIFA Žil Rime koji je pripremio govor za očekivanu pobedu domaćina. U poslednjoj utakmici finalne lige (nadasve začuđujuć sistem takmičenja) Brazilcima je bio potreban samo bod protiv Urugvaja. Poveli su početkom drugom poluvremena, ali su im Urugvajci ubrzo uzvratili sa dva gola i na posve dramatičan način osvojili svoj drugi mundijal.

Pobednički pogodak Urugvaja koji se odrazio "na sampouzdanje čitavog Brazila" (FOTO: worldsoccertalk.com)

Na samom stadionu rezultat meča ispratile su tragični događaji. Jedan navijač izvršio je samoubistvo dok su tri doživela srčani udar. Na taj način „Marakanazo“ je ostao upisan kao najcrnja stranica u istoriji brazilskog fudbala. Tadašnji ministar sporta Aldo Rebelo smatrao je da ovaj poraz nije uticao samo na brazilski fudbal, nego na samopouzdanje čitave zemlje. Sa ove istorijske distance takva tvrdnja deluje prilično naivno, ali je nesporno predstavljala sliku vremena.

Više od pola veka kasnije okolnosti su se prilično izmenile, ali se ipak kratkim osvrtom na prošlost nameće jedno pitanje. Da li je sadašnjem doba manje dramatično ili nam jednostavno u čitavoj ponudi pouzdanih dramatika nijedna nije dovoljno upečatljiva da se izdvoji, postane najbliža? Možda smo sazreli i pridajemo važnosti stvarima koje su bitne (ili barem sebe u uveravamo u to). Pre bih rekao da je posvećenost dovedena u pitanje i da nam je ponestalo strasti.

Lupiga.Com