Dragi dida,

Evo ti blenem u ovu kutiju i sigurno se ti od gori pitaš šta mi je kad se pričan sa kutijon i koju gospu u njoj nađen.

A ne znan ni ja.

Dida, znan da se ti gori odmaraš, dosta ti je bilo tri rata doživit, pa da ti ove naše kugle bude dosta. Zato te ne volin često smetat i podsjećat na ovu dolinu suza.. Ali tako mi je nekako došlo, bit će zbog kiše.

Zadnjih dana ti se u ovoj mojoj i tvojoj zemji događaju neke stvari koje moj bidni mozak ne more pojmit, a ti si za svoga života i teže situacije dobro izdrža. E dide, da mi je malo tvoje mudrosti.

Digod se okreneš, samo priče o ustašama i partizanima. Dide, umorili su me. Razumiš? Ne mogu više.

Sićan se kako si ti naziva svoje zetove.

Jedan zet ti je bija vlaj, njega si zva „Mulo vlaško”.

Onog šta je bija Srbin, njega si zva „Mulo srpsko”.

A onog šta je bija iz tvog grada, zva si „Mulo naše”.

Koji si ti demokrata bija, dida moj. Sve si zetove zajebava bez obzira na nacionalnu pripadnost.

Mater mi je pričala, da kad se sića svog ditinjstva, uvik se sića - smija.

U didinoj kući je bilo nekoliko nepisanih zakona koje nikad nikome nije palo na pamet prikršit, i čudo jedno koliki je autoritet ima čovik koji nikad na nikoga nije diga ruku, i u čijin se očima uvik vidila samo životna radost, voja za zajebancijon, i jubav prema Čoviku.

Njegova rič je bila sveta, svetija od bilo koje svetinje u našin životima. Prvo, i najvažnije pravilo u didinoj kući je bilo: Nikad, ali nikad ne udrit dite.

On sam je ima svojih šestero, (Bilo ih je još, ali su umrli u dojenačkoj dobi) i nikad nijedno nije udrija. Njegov najmlađi sin je bija fakin nad fakinima, i nije bilo te pizdarije koju on nije izveja u svoje vrime. Između brojnih monada koje je radija, najveći problem je ipak bija u školi. On bi uredno pohađa istu, sve do prolića. Kako bi proliće stiglo u Šibenik, tako bi on presta dolazit u školu. Pomnom i paralelnom analizom njegovih izostanaka i aktuelnih društvenih događanja, moj dida je otkrija da mali prestane ić u školu zaradi školskih eskurzija koje bi na proliće sa kontinenta nagrnile u ove naše krajeve. A s tin eskurzijama je dakle taj đavlji stvor volija razminjivat kulturne običaje, sa naglaskon na nešto detaljniju i temeljitiju razmjenu sa ženskim članovima eskurzije.

Jednoga dana, nakon šta je izveja neku malo amo reć veću uncutariju, završija je nakratko i u pržun. Zvalo dida da dođe po njega. Dida francuzicu na glavu, i put pržuna. Načelnik policije diga dreku čin ga je vidija, te “mali ti je bandit“, te "ja bi ga izbacija iz kuće da je moj...“

Dida ga je pustija da reče sve šta je mislija, pa mu odgovori: „Evo vako ćemo. Izbaci ti svoga sina iz kuće, pa ću ja svoga. Jel' more? More. Aj bog.” Maloga za ruku, i doma.

Oni policijot osta izbečenih očiju i otvorenih usta, more bit da bi štagod bija i reka, ali mu se nešto nije dalo izbacivat svoga malog iz kuće, i timen je svaka daljna diskusija bila bezpredmetna. Ali se tješija mišlju da je moj dida ponosan čovik, i ne da gušta, al' da će zato onoga funcuta sigurno namlatit kad dođu doma.

Dida je doveja maloga doma, sija na katrigu, zapalija španjulet, zaškiljija prema njemu, i vako će:

„Pa dobro, jebemu kurbu gospu, oćeš li ti mene u grob otirat?”

„Neću, ćako.”

„A di ti je pamet bila takve monade činit, a? Mulo od kenje!!”

„A ćako nisan ja tija, malo smo se zanili”

Tad se dida uputi u hodnik, i počne odat gori doli, sa rukama prikriženim na leđima, beštimajući na talijanskom i skidajuć sve svece sa neba, sinu, državi, policjotima, i svim ostalim nevojama šta su ga pritisle u životu.

Kad bi se on tako ushoda gori doli po hodniku, sa rukama prikriženim na leđima, beštimajući po na talijanskom a po na šibenskom, onda su dica znala da je ćako puno jut, i od straja bi se cerekali po kantunima od kuće.

Ja san guštala slušat te beštimje, jedino šta mi je ostala ka trauma iz ditinjstva taj talijanski. Kad god bi mi se od tada neko u životu obratija na talijanskom, ja san mislila da mi nešto beštima. Ključne riči u didovom nabrajanju su bile „kurba gospa”, „mulo”, „materina pokvarena raca”, „porka mizerija”, i još par svetaca i zaštitnika grada Šibenika, koje neću spominjat jer me je straj da ću završit u pakal.

Ne znan di je dida završija kad je umra, ali sigurno je mora objašnjavat onome gori kako je moga na zidu u kužini, jednu kraj druge, držat sliku Tita, i sliku Divice Marije. To su ga znali pitat i judi koji bi došli kod nas u goste, a dida bi objasnija: „Moja pokojna mater je virovala u Gospu, a ja u Tita, i dok san ja živ, ove slike ćedu stat na zidu, jeben van kurbu gospu!”

I tako su na zidu, u lipome suživotu, stale obedvi slike, i Tito i Gospa, i mogu van reć da nikad nismo čuli da su grubu rič rekli jedno drugom... samo san ja ponekad imala osjećaj da se Tito smijucka kad bi dida beštima Gospu, a bome tresla su se malo ramena i Gospi, kad je dida beštima Tita i partiju...

Dida je ima i tovara, koji mu je služija za ić u poje s njin. Toga tovara je puno volija i bija dobar prema njemu, ka šta je bija i prema svemu šta je bilo živo.

Od naše kuće do poja je bilo 5 km, i dida bi svako jutro krenija s tovaron ali nikad nije jašija na njemu jer mu ga je bilo žaj da toliki teret nosi. Pa bi tako odali, tovar i dida kraj njega, dva prijateja u radu i trudu, skoro 30 godina.

Tovar nije ima nikakvo posebno ime, ali smo ga zvali Sivko, ka šta se svakog normalnog tovara zove. Kad je ostarija, dida ga je ostavja u poju i svaki dan ga hranija i vodija brigu o njemu sve dok nije umra prirodnon smrću od starosti jednoga dana. A toga dana dida je doša iz poja šutljiv i malo pogrbljen, i u očima njegovin san vidila neku tamnu sjenu i neizgovorenu tugu, koju je pokušava sakrit od nas odajući oko kuće sa rukama prikriženin na leđima i mrmljajući i ponavljajući sebi u bradu:

„...'benti kurbu gospu i tovaru... jesi baš mora umrit... viš' ti šta ti je tovar... cili život te tendin i čuvan a ti mi na kraju umreš... to mi je fala... ka da neman pametnija posla nego tebe sad pokapat... 'benti dotu svete Ane tovaru, dabili tovaru... jedan...”

Lupiga.Com