Moja baba je bila zvir. To znan po tome šta su mi ciloga života svi članovi uže obitelji ponavljali:"Ista si zvir ka i baba ti". Ne znan jesu li to tribale bit kritike, ali ako jesu, totalno su promašile. Meni su se, naime,  sve stanice u tilu na tu kritiku nadimale od ponosa.

Rođene smo istog datuma,  obadvi u Šibeniku, i to na Dan oslobođenja Šibenika - 3. studenog. Dvi škorpijetine od formata. Jadan li ti je onaj ko nam se zamiri! A blago li ti se onome koga volimo...

Baba je bila zvir iz više razloga. Svaki od tih razloga je materijal za po jednu dužu priču.

Na primjer, za vrime II. svjetckog, neki talijanski fašisti su došli zapalit kuću u kojoj su did i baba živili zajedno sa svojih sedmero dice. Dida je tada bija negdi po Europama u zarobljeništvu, a baba sama, sa sedmero gladnih tića, sve jedno drugom do uva. Fašisti su došli zapalit kuću zato šta su je dida bija antifašista, a baba je partizanima pomagala kad god i kako god je mogla.

Toga dana su prvo istirali iz kuće babu i dicu, a onda naredili babi da u kuću unese slamu. Ona je odbila. Onda je zapovjednik od tih fašista doša skroz blizu babe, koja je na rukama držala najmanje dite, preciznije moju mater, stavija joj cijev od pištolja na čelo, i ljuto ponovija naredbu. Baba je dobro razumila talijanski, jer je njena baba bila prava Talijanka i u kući se oduvik govorilo pola talijanski a pola hrvatski.

Pritisnija fašista onu cijev, baba stišće ono dite, gleda ga drito u oči, i kaže mu:

"Vi ćete kuću palit, vi i slamu unosite!"

Talijan je poludija od te drskosti, i drškom pištolja  udrija babu priko lica, pa je pala na zemlju zajedno sa ditetom, tj. mojom materom. Onda je repetira i nacilja. Da ga nije, iz ko zna kakve nenadane božje providnosti, zaustavija jedan od njegovih, bili bi ubijeni vjerojatno svi, i baba i dica. A ja danas ne bi bila tu i pisala ovu priču.

Osim te priče, najviše me impresionirala priča o tome kako su dida i baba za vrime najveće gladi zajedno išli u ribu. Nisu oni bidni imali nikakve ribarske alate, niti brodicu, za to su bili previše siromašni. Ali su morali nekako preživit, i nahranit onu vojsku dice, pa su se bavili nelegalnim načinom lova - dinamitom. Dida bi itnija dinamit, ali nije on ronija za pokupit ribu, nego baba. Kažu da je bila vrsna plivačica, i da je i ronila dublje i duže od ikojeg muškog tada u Šibeniku. I onda bi se ona lipo bacila i ronila bi na dah , da pokupi ribu. Imala je dugu crnu kosu i ja san je dok sam bila manja često zamišljala kako skače u more i roni, ka neka sirena dok ona njena duga kosa lebdi za njom u moru, a dida je čeka na kraju. Nije se ta bojala ni fašista, ni dubina, ni bura ni oluja. Često san slušala kako je dida ciloga života bija u nju zajubjen, a ko ne bi bija zajubjen u takvu zvir?

I kad su već bili puno stari, uvik je u njegovim očima, dok bi je gleda, svitlila jedna iskra. A bogami je i ona njega i volila i poštivala. Znalo se - ona je ljutica, a on zafrkant. Ona se često jutila i mrštila, a on je bija uvik od zajebancije. Pa bi se ona ljutila na njega sve dok je on ne bi zasmija, a ona se, iako ljutica, volila smijat. Smijala se iz sveg srca, cilon dušon i tilon. A on bi onda pokvareno miga prema nama, dici i unucima, jer je opet uspija omekšat njenu prgavost.

Ponekad kad se itnen u more učini mi se doli, u modrini i tišini, da vidin sjenu  žene duge crne kose kako roni i u naručje skuplja ribu za svoju dicu. Pa mi se od ponosa i čežnje za njom oči zamute. Onda se sitin da zviri ne cmizdre, pa brzo obrišen oči. I zaplivan s njom ...

Lupiga.Com