Ukoliko niste znali Marchelu je kao kostur za prvi roman poslužila priča 'Vera' koju je u dvanaest dijelova tijekom 2004. godine kao kolumne objavljivao na Lupigi (pročitaj 'Veru'). Radni naslov prvotno je  bio 'Kutijina Pandora' da bi preko 'Vere' roman dobio konačno ime – 'Zajedno sami' (isprva će se moći nabaviti u svim boljim knjižarama Srbije, a ne sumnjamo da će se uskoro pojaviti interes za objavljivanje i u Hrvatskoj i u BiH).

Pojašnjenje priče o imenu dao nam je o sam Marchelo ...

Kada je profesor Mihajlo Pantić (savremeni pisac, kritičar i jedan od najvećih naših književnih autoriteta danas) pregledao rukopis mog romana, jedna od važnijih primedbi odnosila se na naslov i ime glavnog junaka. Zašto? Zato što proza zahteva nešto konkretno za naslov ( Čarobni breg, Idiot, Stranac ...), a U. Eko kaže da su jako dobri i oni naslovi koji nam i otkrivaju i sakrivaju sadržaj - kao "Tri mušketara" gde je glavni junak, zapravo, onaj četvrti, ili njegovo "Ime ruže" gde nam tek poslednja stranica otkriva čemu taj naslov, ali nam biva jasno da je ta poenta sve vreme lebdela u vazduhu. Uzevši sve to u obzir, "Vere" zvuče previše opšte, a meni, kad bolje razmislim, čak i pretenciozno. Njah. Dalje, ako za glavnog junaka imate jednog totalnog prosečnjaka i potpuno je očigledno, iz glave u glavu, da je on bas takav, moja prvobitna ideja da se taj lik i zove najobičnije moguće (Pera Perić) u stvari deluje kao pleonazam: ako je već jasno, ne mora toliko očigledno i imenom da se sugeriše njegovo prosečnjaštvo. Sva ostala imena u romanu, veli M. Pantić, jako su simbolično i brižno smišljena, sem imena onog junaka koji je glavni. Maler :)

Dok sam poslednjih meseci unosio neke prepravke na nivou rečenica, stalno sam lomio glavu o naslovu i imenu junaka. Neko ce možda reći da je to sitnica, ali hej, ovo je debi roman i ništa mi nije sitnica - što bi moj drugar Žarko rekao: "... ne ide se s golo dupe u pijan narod ..." :)

Čitam ja tako "Lečenje Šopenhauerom" I. Jaloma, a u nekom delu romana jedna žena ide kod nekog tipa Tibetanca na seminar produhovljenja, ne znajući ništa o tome kako taj seminar izgleda. U vozu sretne čoveka koji ide na isto mesto istim povodom, ali, za razliku od nje, upućen je u sadržaj kursa. On joj objasni da najpre sledi najstroža moguća meditacija, za vreme koje niko ni sa kim ne sme da prozbori ni reč. Ona mu na to kaže da joj to neće lako pasti: biti sama među totalnim strancima i pride ćutati. Elem, kaže i da će joj biti lakše što će on biti tu, sad kad su se upoznali - pa dobro, neće smeti da govore, ali opet, lakše je. "... makar ćemo biti zajedno sami ...".

Tu se ja tresnem šakom po čelu. Pa dabome! "Zajedno sami"! Moji junaci su upravo to, sve vreme, od početka do kraja romana! Zajedno zatečeni u nemiloj okolnosti iz koje ne mogu da se izvuku, ali ljudskom bliskošću mogu da olakšaju jedni drugima - pa ipak, to nam tako teško polazi za rukom ponekad, njima naročito. Taj naslov, taj prividni oksimoron, prepričao bi, na neki način, sadržaj romana a opet ama baš ništa ne bi otkrio čitaocu. Eto ga!

Sa imenom junaka behu veće muke. Razmišljam ja danima, mesecima ... padne mi u jednom trenutku na pamet da naš narod koristi reč "bakrač" kao sinonim za trice, kučine i gluposti. "Ma, kakvi bakrači!" Pera Perić obožava bakrače raznih vrsta: kao i svaki prosečnjak, takve stvari čine njegov život, one su mu preokupacija i on nema nameru da život sagledava dalje i dublje. I srećan je što je takav. Rado je takav, sav u bakračima.

Legli ja i lepša mi polovina da se mazimo, i taman vaćarenje a ja skočim i viknem: "RADOJE BAKRAČ!!! ON SE ZOVE RADOJE BAKRAČ! TAKO JE, ON JE RADOJE BAKRAČ!". Naravno, dočeka me zbunjena faca. "Je l'? E baš lepo, ljubavi, a ko ti je taj Radoje?"

Ehm, tako sam sad curi napravio prostora da jednog dana krikne ime nekog tipa u takvom trenutku i kad namrgođeno pitam ko joj je taj, može 'ladno da kaže isto što i ja: "Pa, lik iz mog romana, naravno, ko drugi!". I eto:) Tako se ta situacija rešila.