Dugo sam razmišljao kako započeti ovaj tekst i kako ga nasloviti. Čitavih pet dana. I počeo ga pisati onog momenta kada se u Beogradu na jednom poznatom groblju od junaka ove priče opraštaju oni koji su ga najviše voleli i poštovali. Toliko vremena je valjda, moralo da prođe. 

Petnaestog novembra, nešto malo nakon podneva u medijima se tako gromko i zaglušujuće čula vest o jednoj smrti. Ništa neobično, zapljusnuo bi nas odgovor nekih u danima kada smo svedoci umiranja na raznim meridijanima sveta. Kao da smo se privikli da je lako da nas više nema. Da je svako od nas samo prolazno biće, čija sudbina mu neće dati pravila igre koja se život zove. Nego, samo, igrajmo. Ali, ova smrt o kojoj ovde pišem uskratila nas je za jednu specifičnu igru. Pozorišnu i filmsku, pa naposletku, i životnu. Sa pozorišne, filmske i životne scene, otišao je Najveći svoje generacije. Štagod o drugima mislili i makar se drugi sa tim ne slagali. Biću subjektivan i reći – ne bih da diskutujem. Hoću da baš on bude Najveći. 

Nema puta koji vodi niotkuda. Životni put jednog Cetinjanina, dečaka koji sa setom evocira svoj zanosni dečji trk oko Biljarde, bezbrižno detinjstvo i želju da se u njega vrati, završen je. Od sada ćemo ga gledati samo na starim fotografijama i snimcima kroz koje će večno živeti izuzetna telesna lepota, topao i dobroćudni osmeh i duboki plavooki pogled. A oči zbore što im srce veli, rekao bi Njegoš. 

Iznova ćemo se diviti njegovom daru, intelektu, umetnosti koju je svakim svojim pokretom stvarao i posipao za sobom. Bilo da glumi, piše ili crta. Nije to samo puka lepota, već i autentičnost u njoj. Čini se da niko nije mogao tako kao on. A i najbliži njemu svedoče da je to baš tako. Zato je gubitak takvog čoveka, nenadoknadiv.

Bio je jedan od onih ljudi za koje imate osećaj da ih ceo život znate, iako ih nikada uživo niste videli. Možda je to zato jer je živeo svoj život kroz uloge. I tako nam kroz ulogu približavao i sebe. Svoje nade, strahove i patnje. Osećala se ta bol, kroz sve što je stvorio. Naročito onda kada mu je bilo najteže.

Mnogi će reći da je najveća zla kob koja može zadesiti glumca ta da mu se život pretvori u pozorišnu ili filmsku priču, da mu se uloga prelije na život. Ali kako nam je celog sebe davao kroz uloge, to je možda i bilo neminovno. Njegov se život raspolutio jednom teškom i bolnom međom, nastalom 31. jula 1993. godine, ranom koja je bila toliko duboka i široka da nikada do kraja nije zarasla, niti je mogla biti zašivena. 

Neću o tome. Ne zato što bih možda nešto loše u ovom trenu o njemu rekao, već zato što ne bih o tome mogao tako lepo pisati kao on sam. Sve nam je rekao. Sve ispričao. Jasno nam do znanja stavio da je hodajući uragan emocija i koliko se u sebi razjeda. Koliko se duboko i ponizno kaje, iako je velik i nenadmašan. I tako nam pokazao put. Kako biti čovek, kako biti svestan svojih postupaka.

Otuda je i donošenje suda o tom postupku besmisleno. Jer, ko smo mi da njemu sudimo, kada je on već sam sebe osudio? Nema tog sudije, niti suda koji bi to tako maestralno umeo. Samo on je taj. Učiniti delo i sam sebi napisati savršenu optužnicu – to, oprostite, ne može baš svako. Mi smo tu samo Porota. Koja treba da zaćuti, pred veličinom čoveštva i pokloni se nad tako dubokoj svesti o ljudskoj odgovornosti i kajanju.

Ostaje večita žal, zbog ugašenih života i zbog toga što ga radi te tragedije nismo više gledali. Što mu se od tada život okrenuo naglavačke i što ga više nismo videli u naponu njegove snage, kako radi ono što najbolje ume. Ali valjda je i to neki životni usud. Da se baš onima koji su toliko bliski savršenstvu, dogodi nešto strašno, kako bi bili svesni svoje nesavršene ljudske prirode.

Pred kraj njegovog života smo ga ipak nešto više gledali. Poslednjih osam godina života ga je bilo, možda ne u dovoljnoj meri, jer takvih ljudi nikada ne može biti previše. I posle tako duge pauze, iako ga nije bilo, on je samo stao pred kameru, pretresao svoje džepove, izvukao negde iz zadnjeg džepa tu svoju magiju koja se toliko godina skupljala, i počeo da je prosipa. Onako isto kao pre više od 25 godina. Kao da je svo vreme bio tu, i da nikada nije otišao.

Sada jeste. Ali samo fizički. Ostaće da živi kroz svoju umetnost. Siguran sam da će budućim generacijama, našim potomcima, dok budu gledali tog čoveka na ekranu pasti napamet, da nas bar jednom pitaju: A ko je ovaj glumac? 

Odgovorićemo im: To je On. Jednom bio, ali je bio najveći. Biće im dovoljno da shvate, jer će i sami to videti. Svako je rođen da po jednom umre, čast i bruka žive dovijeka. On je svoju čast odbranio, bivajući svestan svojih dela. Zato je bio oličenje ljudskosti. 

Lauše, čoveče, umetniče, saplemeniče, putuj tamo gde zaslužuješ. I dalje ću čitati, ne samo tvoje knjige i zamišljati te kao glavnog muškog lika u njima kada bi te priče bile ekranizovane. Iako te nema. I govoriti sebi: „Zamisli kako bi to on odigrao“. Jer sam tako uvek činio. Ja biram da to bude način da te pamtim. Neka ti je Večna Slava i hvala. 

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: screenshot/YouTube