MESTO ZA PODGREJAVANJE MITOVA

Od cveća za tenkove do cveća za sportiste

ritn by: Dejan Kožul | 06.07.2015.
MESTO ZA PODGREJAVANJE MITOVA: Od cveća za tenkove do cveća za sportiste
Ima tome 20 godina kako je balkon Skupštine grada Beograda postao okupljalištem sportista i sportiskinja raznih fela, sa malim akcentom na one loptačke. Bitno se samo vratiti sa nekog od najznačajnijih takmičenja sa kolajnom oko vrata i balkonska vrata su otvorena, a ispod balkona razdraganih nekoliko hiljada ljudi kliče, urla, preti... Balkon je mesto za zakuvavanje mitova. Najgore što više nije reč samo o zakuvavanju nego i o podgrevanju. Kako drugačije gledati obeležavanje 20 godina od onog prvog zlata iz Atine? Simbolično, baš to prvo okupljanje dešavalo se, eto, u julu mesecu kad su se košarkaši tada SR Jugoslavije nakon godina „nepravednih i ničim zasluženih sankcija“ iz Atine vratili sa evropskim zlatom oko vrata. Baš negde u to vreme Srebrenica je dobijala obrise genocida.

Ima tome 20 godina kako je balkon Skupštine grada Beograda postao okupljalištem sportista i sportiskinja raznih fela, sa malim akcentom na one loptačke. Bitno se samo vratiti sa nekog od najznačajnijih takmičenja sa kolajnom oko vrata i balkonska vrata su otvorena, a ispod balkona razdraganih nekoliko hiljada ljudi kliče, urla, preti...

Simbolično, baš to prvo okupljanje dešavalo se, eto, u julu mesecu kad su se košarkaši tada SR Jugoslavije nakon godina „nepravednih i ničim zasluženih sankcija“ iz Atine vratili sa evropskim zlatom oko vrata. Baš negde u to vreme Srebrenica je dobijala obrise genocida. Simbolično, kažem. A o simbolici se ovde i radi.

Nenadano, balkon je ovih desetak dana u više navrata pohođen od strane sportista. Prvo su naciju obradovali mladi fudbaleri koji su osvojili Svetsko prvenstvo u fudbalu, isto ono koje su osvojili i čuveni „čileanci“, daleke 1987. godine, a zatim su podvig načinile i košarkašice osvojivši Evropsko prvenstvo. I sasvim zasluženo odane su im počasti pred nekoliko desetina hiljada ljudi. I tu ništa sporno ne bi bilo da veselje nije probilo sportske okvire i zašlo duboko u nacionalističke, pa čak i religiozne. Trener „orlića“, kako tepaju igračima mlade reprezentacije, održao je i jednu zajedničku molitvu sa istog tog balkona. Sve to nije bilo nikakvo iznenađenje jer „Kosovo je srce Srbije“, Bog je Srbin, a Srbi su najjači, najbolji i samo je nebo iznad. To već zna svako dete koje je bilo na tim dočecima, a zna jer su ih to, za početak, naučili roditelji.

Doček Beograd
Doček mladih fudbalera (SCREENSHOT: YouTube)

Pre nego su stigli do balkona Skupštine Grada i jedni i drugi su morali proći novobeogradskim delom autoputa i provesti se ispod mostova na kojima su ih očekivali razdragani građani mašući im, podižući tri prsta, bacajući im cveće...

OK, slika je malo bolja, svežija, modernija, ali slika razdraganih građana na mostovima me vratila unazad još koju godinu, u odnosu na spomenutu 1995. godinu. Vratila me u septembar 1991. godine na iste te mostove gde nalazimo one roditelje. Tada je smer kretanja bio obrnut i nije bilo reč o otvorenim autobusima sa sportistima već o otvorenim tenkovima koji su kretali u Vukovar ne bi li ga „oslobodili“. I tada su razdragani građani mahali, podizali tri prsta, bacali cveće... To isto cveće nisu isporučili Vukovarcima.

Negde od tog trenutka Jugoslavija je i zapala pod „nezaslužene i ničim izazvane sankcije“ i bila je isključena sa svih sportskih takmičenja, a uključila se ponovo, kao što smo rekli baš pred kraj drame čiji se završni čin desio u Srebrenici. Simbolično, možda su baš isti oni koji su bacali cveće na tenkove, toga puta dočekivali autobus sa košarkašima, a baš negde u to vreme, baš tih dana neki drugi autobusi i druga popratna tehnika kretala je put Srebrenice kako bi pripomogli u nečemu, što će se kasnije okarakterisati kao genocid.

Taj prvi put je nekoliko desetina hiljada ljudi, a kažu možda čak i sto hiljada, bilo na dočeku ispod famoznog balkona. Neki su došli kako bi proslavili izuzetni sportski uspeh, a neki jer su želeli potvrdu koju su poneli od kuće. Po šta su došli to su i dobili. Uprkos sankcijama pokazali smo da smo najjači, da nas ništa ne može sprečiti i da je samo nebo iznad nas. Ovakva okupljanja postala su tradicionalna. Što ih ne gledati i kao na neku vrstu terapije za frustriranog pojedinca koji je došao da ispolji životinjsko u sebi bez straha da će ga iko osuditi zbog toga?

Ta su okupljanja ispod Balkona jedina legalna okupljanja frustriranih pojedinaca koji sebe često nazivaju navijačima, a na kojima imaju tu mogućnost da frustracije ispolje. Fudbalske utakmice češće su uzrok frustracija nego bilo šta drugo, a čak se ni za vreme Parade ponosa ne mogu više svoj bes iskaljivati na gradskom inventaru. U tom smislu balkon doprinosi i svojevrsnoj pacifikaciji. Ali samo na kratko. Povratak u realnost je surov. 

Svojevremeno je Marko Jarić, nekadašnji košarkaški reprezentativac, napisao sjajan tekst o iluziji u kojoj Srbi žive slaveći sportske uspehe. Citirajmo ga: „Uspesi koje smo napravili u košarci, tenisu, rukometu, vaterpolu i odbojci najviše su odmogli našem narodu, zbog toga što, uljuljkani time, ne umemo da sagledamo pravu sliku o tome gde se nalazimo i kako živimo. Svaki Srbin sebe gleda kroz nekog sportistu od koga pravi idola i tako stvaramo kolektivni lažni ego i lažnu sliku, onakvu kakva bi trebalo da postoji o nama u svetu, a ne onu kakva jeste. Mislimo da smo broj jedan, a u stvari nismo.“

Na žalost, odjeka i nije bilo osim što je autor omalovažavan i prozivan. Istina boli i teško se vari. A na Balkonu se ona baš i ne ceni. To je ipak mesto za zakuvavanje mitova. Najgore što više nije reč samo o zakuvavanju nego i o podgrejavanju. Kako drugačije gledati obeležavanje 20 godina od onog prvog zlata iz Atine? Ruku na srce, ispalo je nekako čak i zgodno. Zbog simbolike.

Okupilo se tu manje od 10.000 ljudi. Otprilike onoliko koliko je pobijeno u Srebrenici i otprilike onoliko koliko bi se u akciji novinara Dušana Mašića pod nazivom „7000“ moralo okupiti tog 11. jula, baš preko puta tog Balkona, na platou Skupštine Srbije kako bi iskazali poštovanje prema ubijenima Srebreničanima.

Među onima koji će leći na plato ispred Skupštine Srbije siguran sam da je bilo onih koji su sa jednakom strašću pratili rezultate gorenavedenih sportista. Možda nisu dolazili pod Balkon, ali to ne umanjuje njihovu radost. Zanimljvo je pitanje da li će među onima koji su u, barem ova tri poslednja navrata dolazili ispod Balkona uopšte biti takvih koji će se još jednom okupiti skoro na istom prostoru, ali ovoga puta sasvim drugačijim povodom.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: YouTube/screenshot

 

Anketa

Varga je otkazao tulum jer je shvatio da:

Kolumne

  1. DRUGO MIŠLJENJE ZDENKA DUKE: Forsiranje loše prošlosti

    23.08.2021.

    Zdenko Duka

    DRUGO MIŠLJENJE ZDENKA DUKE: Forsiranje loše prošlosti

  2. OTETO IZ TMINE: Žigosano medijsko zlo

    22.08.2021.

    Bojan Tončić

    OTETO IZ TMINE: Žigosano medijsko zlo

  3. LICEMJERJE BEZ GRANICA: Mislite to u svoja četiri zida, ne moramo svi znati da ste budala

    13.07.2021.

    Lana Bobić

    LICEMJERJE BEZ GRANICA: Mislite to u svoja četiri zida, ne moramo svi znati da ste budala

Lupiga predstavlja: Priče iz zagrebnog života

E-ciklopedija

  1. Povijesni put Hitlerove 'klonje'
  2. Yugo - urbana legenda
  3. Freedom Theatre (Teatar slobode)
  4. Japanske čestitke i razglednice
  5. Russellov čajnik

Recepti

  1. Domaći sok od bazge
  2. Burek (bosanski) za 1 odraslu osobu
  3. Drugačija svinjska jetrica
  4. Bosanska pogača
  5. Piletina u košuljici od sezama
Projekt se provodi uz pomoć:
Ministarstvo kulture Republike Hrvatske Agencija za elektroničke medije Grad Zagreb
Medijski partneri: Balkan Insight - Balkanska tranziciona pravda CINS - Centar za istraživačko novinarstvo Nezavisnog udruženja novinara Srbije