Čitam strip „Jastog Johnson“ („Lobster Johnson“), sulud lik, nikad bez avijatičarske kacige, nešto poput Vintage Mandaloriana. Uglavnom, glavni njegov uzvik (jedva da nešto drugo i procedi) je: "Justice!", pre nego što saspe bez puno odlaganja nešto olova u kakvog nepojamnog, nezamislivog zlikovca (po pravilu fašistu), te tako naš junak (antifašista) dokrajči epizodu. Narečena epizoda je "A Scent of Lotus", gde Jastog i nekolicina prijatelja razotkrivaju ko stoji iza niza ubistava (dešavanja kao i obično u New Yorku) malim kalibrom, bez dokaza, osumnjičenih, a redom stradaju kuriri, uposlenici zajednice Kineza u dijaspori. Hm,o čemu se radi?

Priču kazuju legendarni Mike Mignola i John Arcudi, kroz besprekorni crtež Sebastiana Fiumare i u nizu tabli dospeh i do onog u čemu je kvaka. Navodi se Mukden incident, navodi se marionetska država Mandžukuo, Japanska instalacija na kineskom kopnu, 1933. je godina, ubijeni kuriri su pokušavali da dostave novac kući, za pomoć porodicama i za otpor Imperiji. No nije to.

Sebastian kao sjajni grafičar ne propušta da u kadar ovog dela priče umetne i zastavu, konstrukt glavešina koji će se ubrzo potom naći u istim kolima sa ostalim belosvetskim okupatorima, a čija će osovina pući u dimu nuklearne pečurke - nadajmo se (sada više nego ikad) da je to bio prvi i poslednji put da je takav oblak progutao sve - ljude, životinje, biljke i nastavio da truje sav živi svet decenijama potom. E baš ta zastava, baš ta niska boja koju viđamo svud - od zidića kod mesne zajednice, pa sve do, bože zdravlja, supernacionalnog rekordnog barjaka, to mi je skrenulo pažnju.

"A Scent of Lotus", deo drugi, strana 10 (FOTO/ILUSTRACIJA: Uroš Pajić/Lobster Johnson)

Nije ista stvar, naravno, radi se o četvorobojci - crveno, plavo, belo, crno i to kao levi ćošak pretežno žute krpe. Može da se istraži dalje pa protumači - žuta mu dođe kao vladavina cara na sve četir' strane, ali i konfučijanski altruizam, pa još i zemlja od pet elemenata. Crveno je za Jug, za strastvenost i hrabrost, ali i vatru od tih pet elemenata. Plavo za Istok, za mladost, za duhovnost, a od elemenata - drvo. Belo predstavlja Zapad, simbolizuje pravdu i čistoću, takođe boga, kao jednog od elemenata. Crno - Sever, volja i odlučnost, i još od elemenata voda.

Šta da kažem, odmah sam se setio obdaništa - radni zadatak, a kroz igru - zastava. Bila je to trobojka, pa papir deliš na tri dela i trebaju ti još crvena i plava voštana bojica, za srednje polje ne treba. Gore plavo, to predstavlja nebo, onda belo koje je sloboda, a ispod ide crvena što predstavlja krv prolivenu za slobodu. Dobro da, ide i zvezda na sredini, zvezda predstavlja pobedu.

Sad je malo drugačija ta zastava, pa više nalikuje na isečak zastave Mandžukua, ali dok mnoštvo zastava sveta ima zvanično tumačenje, kod nas se stvar svodi na narodno predanje. "U narodu se veruje da crvena boja na zastavi Srbije predstavlja krv prolivenu za zemlju, plava slobodu i beskraj kome se teži, dok bela predstavlja majčino mleko koje hrani jaku srpsku decu", tako glasi zvanični državni tumač grafičkih simbola i ostalih pasulja. Po principu, zna narod.

Moja prva zastava iz obdaništa (ILUSTRACIJA: Uroš Pajić)

Primetiću da se ranije krv prolivala za slobodu (tako nam je bar rekla vaspitačica u predškolskom, a potom pokazala kako nacrtanu zastavicu sa dve rajsnadle pričvrstiti za letvicu, gde se koja kap krvi i prolije, ali šta je to za jaku jugoslovensku decu), a kako državni čatac i tumač zodijaka kaže, u stvari se prolivala za zemlju. Ovo za mleko prvi put čujem, pretpostavljam da se neko genijalno "setio", belo je pa je mleko, pečat i potpis, sa sednice o simbolima republike na roštilj dok se još dimi. I to ne može da bude kravlje mleko (u Indiji bi se ponosili), nego majčino, i to ne može da bude za svu decu republike Srbije, već samo rođene srpčiće.

U poređenju sa zastavom Francuske, koja je primer primera izgleda zastave jedne republike (a zapravo Pete republike), bela boja prema njenom državnom glasilu zvanično simbolizuje kralja, ostale dve boje – boje Pariza. Mada, ako ćemo narodski, a revolucionarno, plavo je sloboda, belo jednakost i crveno bratstvo. Zvuči poznato?

Kad već poredimo - nije li argentinska provincija Misiones praktično maznula tu našu zastavu, ali avaj, sa znatno boljim tumačem: Crveno, za krv prolivenu zarad čuvanja slobode i nezavisnosti; Plavo, naše opredeljene za republiku; Belo, za našu osobenost i veličinu.

Zastava Mandžukuoa (ILUSTRACIJA: Uroš Pajić)

A da nije to posve slučajno, da su se boje ređale i nizale onako, kako je i kakve tkanine imalo da se kupi u ona vremena i od onih para? Možda, ali to svakako nećeš upisati u kakav državotvorni dokument, već od kako je zastava i štitova i ostalih kokardi, to grafičarenje je bilo oduvek rafinisano malanje ratničkim bojama, pored praktične svrhe kako je već i u sportu - da se na polju (gađanja sačmom ili loptom) bolje raspoznaju ko je na čijoj strani, te treba i te šminke da nose određeni značaj i da onom ko ih nosi podižu moral, a neprijatelja da zastrašuju. Ne mogu a da ne pomislim ponovo koliko je nezgodno ono sa majčinim mlekom, jer se može čitati i tako da je borac infantilac, da verovatno i dalje živi kod mame, a neprijatelju to može da deluje krajnje neozbiljno - kao da treba samo da se namrgodi i taj će detinjasti protivnik šmugnuti majci pod skute.

Šta kaže još raspis zapandrčen na državnim virtuelnim vratima (portalu), a zove se Upoznajte Srbiju? Ništa manje ambivalentno zvuči i kada se isti poziva na stručnjake - "Proučavaoci zastava veruju da simbolika boja nije vezana za naše konkretno područje i nacionalno iskustvo, već su značenja univerzalna. Oni nude objašnjenje po kome je plava simbol vernosti i odanosti, a bela čistote i iskrenosti." Gde se dela crvena? Proučavaoci (anonimni) u to ne diraju. Samo žele da kažu da simbolika upotrebljenih boja nije vezana za lokal i istoriju - izuzetna je koincidencija onda kako diljem Evrope gde se mogu naći slovenski narodi, zastave sliče baš po paleti od te tri boje. Stručnjaci hoće da kažu da smo posebni. Da nismo deo konteksta panslovenske nacionalne kulture, osmišljavanja nacije kao takve, pa i začetaka republika. Da je zastava, kao i grb, kao i država od - boga. Iznad pojedinca. Van kritike. A heraldičke probleme ima i komšiluk, da se ne lažemo. Kraljevski simbol na grbu republike, npr. izmenjene, izmišljene, pa i novokomponovane simbole - države, okruga, grada…

Prekomponuje se i izmeni još svašta, u službu pojačavanja izražaja - u tom smislu upoređeno sa audio signalom normalne glasnoće, odavno je sve odvrnuto do daske, distorzira te je prosto buka. Tako i prenosi sajt dobroćudnog naziva Lepote Srbije, a podstranica medija Alo (što je Halo na srpskom jeziku, može biti da je nepostojano "h" nasleđeno od Francuza, kao i formalno republika što je), te nudi novo tumačenje - "Crvena boja predstavlja krv za slobodu. Plava boja predstavlja nebo kao i samu slobodu. Bela boja predstavlja mleko kojim nas je majka hranila kako bismo postali dobri ratnici i još bolji ljudi." Lepo, bar se tu ipak krv prolila za slobodu što zvuči bolje, a ne za zemlju, no pretrčavši preko apstraktno plave, blještava belina majčinog mleka izazvala je još snažnije epske halucinacije - odgoj ratnika.

Otkako je zvezda nestala sa obzorja tri površi, tri plana ili ideje, na upražnjeno mesto je doleteo orao, i to malo ulevo (simetrija je za mediokritete). Naš lični čitač simbola kaže - "Čuveni dvoglavi orao je simbol preuzet iz Vizantije. Tumači se kao da jedna od njegovih glava predstavlja usmerenost ka nebeskom, dok je druga okrenuta ka zemaljskom carstvu." I to je isto lepo. Od raznih nemani heraldike, lavova, grifona, pegaza i jednoroga, nama je sudbina dodelila orla, i to dvoglavog. E dal bi se barjaktari zgranuli kad bi znali da je isti rodom iz Anatolije, viđen u ruševinama Hetita, i bez unjkanja o nebeskom i zemaljskom, vladarski je znak. Imperijalistički. Pa onda i Vizantijski. Dođe mu nešto kao brend za carstvo. 

Gdegde se fantazije o carovanju i preliju u realnost, kao kod Ruske imperije pod istim brendom (čijoj aktuelnoj inkarnaciji ovom prilikom želim skori sumrak), a ponegde i nisu – male zemlje koje i sad sanjaju Velike Srbije i Albanije, pa iako republike, insistiraju na amblemu sile, carstva, osvajanja, agumentovani ako hoćete rimski "obični", jednoglavi orao sa tom glavom "viška".

Pojačavanja i nadjačavanja, sve te agumentacije, ne vidi se kraj - pomislim, kakva će tek biti buduća zastava Srbije? Možda baš nalik zastavi marionetske države Mandžukuo, sa određenim dodacima i tumačenjima. Na primer, nova zastava se sastoji od tradicionalne trojke:

1) Crvena, složili smo se da je to za krv, recimo prolivenu za već neku ideju, šatro zemlje, kao slobode, po izboru, a naravno i zapravo poradi profita onih čiji je bilo koji rat zamešateljstvo.

2) Plava, hajde da budemo iskreni i da kažemo da plava nije boja beskraja kome se teži, već je to službena boja policije, koja je produžena ruka trona nad kojim se vijori opisana zastava, dakle plava je za strah.

3) Bela, pa što da diramo - majčino mleko za ratnike, kome nije jasno to polje i to tumačenje obavezno uputiti narodski izraz - što me gledaš tako belo?

E sad dolazimo do polja koje je na zastavi Mandžukua crno - kako to objasniti?

4) Crno, ta boja predstavlja ugalj, koga ima dovoljno. Sve dok ga ne bude bilo. A i tada će ga biti dovoljno.

Na pretežno žutoj krpi … Znam, samo je jedno tumačenje moguće za tu carsko-žutu boju.

5) Žuto, ova boja ne samo svojom svetlosnom frekvencijom već i prema površini koju zauzima označava nepregledno bogatstvo rudom zlata, čija se nalazišta tek sada pojavljuju, bog nas pogledao, a biće ih na svakom koraku. Zlatom će se krpiti i rupe na kolovozu, što i lepo izgleda. Jedino što nedostaje celoj slici je prethodno opisana beštija, dvoglavi, dvomisleći, neki bezobraznik bi rekao dvosmisleni i neodlučni orao. A za novu zastavu treba da bude i novi, bolji, osveženi ptičac, da ne kažem agumentovani. I možda je to prosta dosetka, ali zašto da ne - još jedna glava? Troglavi orao ne bi bio tu viđen prvi put, već od ranije poznat u biblijskim apokalitičnim vizijama, čečenskim bajkama, kao neman, ipak i kao ilustracija ujedinjenih državotvornih naroda carske Rusije - pa što ga ne bi "pozajmili"? Na primer tri glave su ilustracija potrebnog mislećeg kapaciteta svakog građanina zemlje, kako bi preživeo (naravno i osmislio šta sa svim tim zlatom), a na grbu umesto četiri ocila nek bude isto tri, da se slaže, a i jedno ocilo se potrošilo za pripaljivanje blatnjavog uglja koga ima dovoljno. Eto. 

Moj predlog za buduću zastavu Srbije (ILUSTRACIJA: Uroš Pajić)

Šalim se, naravno. Ovaj satirični osvrt na komplikacije s vizuelnim identitetom i ne treba da služi podsmehu - na koncu svega, nije li već dosta svega? Da se ne uvredi niko ko iz kakvog god razloga drži do navedenih kompozicija površi i linija, ali čemu to kada nosi značenja koja opterećuju, kada su kroz ništa manje komplikovanu istoriju i oslikana platna postala komplikovana, glomazna i otežala - teško ih je nositi (opterećuju ogromna očekivanja majke države), teško rastumačiti (a još malo pa će i pravih orlova nestati, pa se u objašnjenje umeće još i sam pojam orla), a nekome teško i gledati (malanje nacionalnih boja na sve što boju prima nije ljubav prema zemlji na delu, svojevrsno je hromatsko zagađenje, i kod ljudi izaziva nacionalni overdose).

Zaboravio sam da kažem, kad smo već kod grbova, barjaka i ostalih amblema, simbol i pečat Jastog Johnsona su - klešta! Da, grafički svedena predstava jastogove "ruke". Zašto? Pitajte Mikea Mignolu. A kad ste već tamo, valjalo bi ga pitati i da li bi se složio da ustupi taj znak pravde, simbol nade, da bude zapravo buduća zastava i grb republike Srbije – onom ko pomisli da je ovo besmislica imam samo da predložim da se osvrne oko sebe i sam zaključi da je u poređenju sa postojećim obeležjima i njihovim zvaničnim tumačenjima, predloženi žig baš na mestu, makar i samo zbog toga što ispada i da je obeležje marionetske države kakva beše Mandžukuo, bilo još onomad bolje osmišljeno, objašnjeno. Uostalom, šta fali biti pod zastavom jastoga, makar malo, za promenu? 

Pod zastavom Jastoga (ILUSTRACIJA: Uroš Pajić)

Justice!

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Lobster Johnson