Svi znamo da su solarni paneli pojeftinili, ali danas se može čuti da su pojeftinili toliko da se više isplati gajiti ih na krovu nego protuvrijednost oročiti u banci. Je li to točno?

- Da. Pa dobro, imate razliku. Jedna stvar je kad komercijalni investitor ulaže u solarne panele. On je izložen kamatnoj stopi koju banka traži za kredit. Ta stopa unutra sadrži sve i svašta - rizik vraćanja kredita, politički rizik zemlje, osiguranje, obradu kredita, administrativne troškove... U zemljama regiona ta stopa nije mala. Druga stvar, kad banke uzimaju novac za štednju, one nude jako male kamatne stope. One to, naravno, uporede sa zemljama u Europi, gde su kamate niske. Ta razlika može biti ogromna, može biti pet do sedam puta. Onaj tko investira u komercijalnu solarnu elektranu, on je prinuđen da plati kamatu na kredit, jer to mora učiniti, dijelom i zbog distribucije rizika. Onda on na to dodaje cenu panela, instalacije, kamatu i sve troškove u vezi s kreditom, svoju zaradu i cenu priključka na mrežu. Kad sve sabere, to dosta košta. Da bi on sve otplatio, potrebna mu je neka vrst podsticaja - ili feed in tarifa ili nešto slično putem čega će država otkupljivati struju - kako bi se to sve posložilo. 

Što je sa onima koji bi proizvodili struju za sebe?

- S njima je ta stvar je potpuno drugačija. Ako ja imam nešto novaca i hoću da ih uložim, od banke ću da dobijem neku malu kamatu i imaću nekakav rizik, jer ne znam da li će moj depozit, ako banka ode u stečaj, biti isplaćen i kada, šta je sa osiguranjem depozita... Dakle, imam kamatnu stopu minus rizik. Da stvar bude još gora: prilična je verovatnoća da ta stopa bude manja od stope inflacije. Može se desiti da ja realno gubim vrednost tog novca. I to je rizik s kojim se ja kao investitor, štediša suočavam. Na drugoj strani, ako kupim solarni panel, stavim ga sebi na kuću i proizvodim sebi struju, ta struja će uvek imati neku tržišnu vrednost. Ako ide izvesna stopa inflacije, struja poskupljuje.

Kovačević je sudjelovao u radu ovogodišnje Zelene akademije na Visu u organizaciji Heinrich Böll Stiftunga (FOTO: Lupiga.Com)

Štoviše, cena struja je često i uzrok inflacije. Dakle, ja ću za svoju investiciju uvek imati neku vrstu osiguranja. Osim toga, to je na mom krovu i mogu da ga taknem rukom. Kad ste, recimo, na nekom ostrvu, najskuplja vam je situacija kad nemate struje, je li tako? Instalacija također može biti prilično jeftina, ako potražite instalatera povoljnijeg od ostalih nego što će to raditi komercijalni investitor. Na kraju krajeva - nemam administrativne troškove, politički rizik i druge stvari koje on mora da plati. U suštini, kad ne bi bilo administrativnih troškova oko prikapčanja na mrežu, cela stvar bi bila prilično jeftina. Meni tad više ne bi trebala ni feed in tarifa ni podsticaj niti ništa od svega toga. 

Kada govorimo o cijeni samih panela, koliko su jeftiniji u odnosu na prije deset godina?

- Oooo, pa više puta! Danas koštaju 15 do 20 posto one cene pre deset godina. Osim toga, danas im je kvaliteta daleko bolja. Ne samo da je panel postao jeftiniji, postao je dosta pouzdaniji, duže traje, što je za mene važno, jer ako ja to želim na svom krovu neću da mi se pokvari za deset do 15 godina, već da traje 20, 25 godina i više. 

Tu se, dakle, ne događa proces svojstvenom kapitalizmu da stvari postaju nekvalitetnije kako bi ih se kupovalo češće?

- Ne, naprotiv. Konkurencija je ogromna. Odigralo se nešto što bi se moglo nazvati komodifikacijom panela. Danas ne kupuješ panel kao takav, nego MW instalirane snage. Njima se trguje kao naftom, imaš bukvalno berzu i trguje se velikim brojevima. Sad, ako želite kupiti za sebe solarnih panela, to je dosta skupo. Ali ako hoćete da kupite kontejner, on ispada vrlo jeftin, a on je nekakva najmanja jedinica kojom se trguje. 

Zato bi najbolje bilo da ih otkupljuju zajednice. 

- Upravo to. To daje izvestan razum udruživanju, recimo energetskim zadrugama. Pametno je da se nas nekoliko skupimo i kupimo ceo kontejner, ima smisla, jer puno je jeftinije. 

Kolikom krugu ljudi bi se isplatilo dobaviti jedan kontejner?

- Zavisi, ali doslovno je to krug od 15 do 20 ljudi. Ja mislim da je to isplativo i ovako, ali ovo je jednostavnije. Vi znate da kad se zove majstor u kuću da popravi bojler, to košta. Kad treba da dolazi dvaput, to košta bitno više. Ako odlučite staviti panele u jednu ulicu na petnaest kuća, ekipa instalatera dođe jedanput, s jednim setom alata, sedi tu pet do deset dana i instalira sve. Ako radite jednu po jednu, oni će dolaziti 15 puta, a to košta. Ima u tom procesu praktičnosti i ekonomije obima. 

Cijena solara u dramatičnom je padu, a ovaj graf su nacrtali  EIA (Energy Information Administration), CIA, Svjetska banka i Bernstein analysis

Feed in tarife i solarne kvote po ovome ispadaju i suvišne, ukoliko bi se olakšalo da se omasovi proizvodnja struje putem ovakvih akcija, a da ne govorimo o izbjegavanju korupcije u sustavu dobivanja kvota.

- Slažem se. Međutim, ima još jedna stvar. Investitor mora voditi računa o relativno kratkom periodu otplate, jer ti krediti se podižu na pet i deset godina, obično ne na dug period. A ja ako gradim kuću, ne gradim je na period od par godina, nego za ceo život. Panel traje 25 godina, a kako sad stvari stoje, donosi prinos tijekom tih godina veći nego da sam oročio taj novac. Zgodno je jako što se danas prave tako da se lako instaliraju. Ranije je instalacija bila ozbiljan problem, jer ste morali napraviti ozbiljne pripreme za postavljanje - nosače, instalacije i slično. Danas on dolazi u formi koja je maltene dečja slagalica i lako se montiraju, naročito na ravne krovove. Drugo, pojavili su se već uređaji koji ih sadrže. Sad možete kupiti montažnu garažu s ugrađenim solarnim panelom ili nadstrešnicu za parking, za dvorište, možete kupiti i elemente fasade.

U svom izlaganju ste naglasili da trenutni sustav energetskog napajanja u balkanskim zemljama stvara ogroman deficit. Osim što je u startu skup, izdvojili ste i primjer nestašice plina, koja se obično događa kada je najhladnije i kada su potrošači energije prinuđeni prelaziti na druge izvore, poput drveta i ugljena, čija  cijena tada postaje i dvostruko veća.

- Da, mi imamo skup sistem koji, na kraju, uopšte nije održiv. Videli smo to i sada na primeru poplava, kada je velik broj ljudi ostao bez struje i grejanja, a poplavljeni su i kopovi lignita, što može dovesti do toga da struje jednostavno ne bude. U prethodnih nekoliko godina je posebno na Kosovu bilo predela sa čestim nestancima struje. Sada je izvršena privatizacija distribucije i videćemo kako će se to dalje razvijati, zavisi kako će se postaviti prema njoj. Ali u celom regionu imate ogromne prostore koji često ostaju bez struje iz raznih razloga, posebno ostrva i visoke planine. Onog trenutka kad imate solarni panel na krovu, vi ste dosta sigurni. Sada se mogu kupiti i digitalni uređaji veličine frižidera u kojemu se nalazi sve što vam treba: solarni inverter, baterije. Dakle, nema više instalacije žica i slično, nego imate uređaj koji vam garantira struju i kad nemate sunca.

Koliko dugo?

- Ovisi o kapacitetu koji kupite, ali dovoljno za godinu dana normalne potrošnje domaćinstva koje se ne grije na struju - radio, televizija, frižider, zamrzivač, kuvanje... Osim toga, došlo je do poboljšanja energetske efikasnosti uređaja, a da mi to nismo ni primetili. Današnji zamrzivač troši manje od trećine električne energije u odnosu na zamrzivač od prije 15 ili 20 godina. 

Solarna se energija baš i ne oglašava. Kako to?

- Što se proizvođača tiče, prodaja panela je tolika da ne razmišljanju o specijalnom marketingu. Da im priđete kao predstavnik svoje zemlje i ponudite im uslugu marketinga u nekoj državi, neće vas razumeti. Potražnja je tolika da se proda sve. 

Ovdje nije impresivna.

- Nije ovde, ali u Indiji, SAD-u i Njemačkoj se proda sve. 

Svi kukaju o pravoj industriji i kako nam treba reindustrijalizacija, a proizvodnja panela nije zaživjela. Kako to?

- Da. U našem regionu je bila fabrika u Istri, ali u principu se oni kod nas ne proizvode. Razlog je što ih proizvode u velikim količinama vrlo automatizovane velike fabrike, zato su i pojeftinili. Ključna je ovdje ekonomija obima. Ovaj region je mali i ako biste napravili nešto što treba da bude konkurentno, to mora ići u izvoz, a panel je proizvod relativno ozbiljne i složene industrije. Treba vam staklo, aluminij, hemija...

Zar nemamo barem te industrije, makar ne okupljene na jednom mjestu?

- Ne baš. Mi više nemamo konkurentnu proizvodnju stakla i aluminija, a pogotovo ne hemije. Kad se to sve sabere, morali bi proizvod napraviti od uvoznih komponenti, a onda vam, po logici ekonomije obima, treba luka tipične veličine od osam do deset miliona tona prevoza godišnje, 300 do 400 hiljada kontejnera godišnje kroz luku. Naše najveće imaju par desetina hiljada, sama Rijeka najviše 120 hiljada. Za ovu svrhu su već i lučke usluge prohibitivno skupe. Tranzitna industrija je i inače ključna za ovaj region da bi mogla prevoziti robu za Centralnu Evropu. I kada bi se ona uspostavila, imali bi šansu za to. Vi imate, recimo, situaciju da teret do Praga u Češkoj putuje železnicom skroz od Atine, gde se nalazi Patras, veliki terminal u čiju je izgradnju uložio najveći kineski tranzitni operator. To je ogroman put za preći železnicom, ali je to moguće zbog ekonomije obima.

Na Visu je Kovačević imao izlaganja o politikama zelene energetike i commonsima  (FOTO: Lupiga.Com)

Pretovar jednog kontejnera je jeftiniji tamo nego u nekoj mnogo bližoj luci. Posmatrao sam te vozove pre par meseci, oni voze dva kontejnera na jednom mestu, jedan na drugom, što je efikasnije nego bilo gde u Evropi. Taj je kineski investitor očito uložio u vagone i lokomotive. Zato je taj solarni panel jeftinije kupiti preko Atine, nego preko Rijeke, što je bizarno. Tek kada bi imali luku takvog obima, moglo bi se postaviti pitanje da li to uvoziti ili proizvoditi, od uvoznih komponenti ili svojih. 

Što je s proizvodnjom vjetroturbina?

- To je različito, one se zaista i proizvode u regionu, na primer i delimicno u Subotici. Opet sve važi što se tiče uvoznih komponenata, ali ipak ima više rada i znanja. Tu ima nekog prostora. Naravno, tamo se proizvode zbog uvoza čelika Dunavom. 

Ovi prostori su, spominjali ste, daleko sunčaniji od onih gdje postoji više panela, ali kod nas se to uopće ne smatra toliko važnim. 

- Ovdje se odluke donose na relativno jednostavan način. O ovome možete da razmišljate kao na primer da li ćete da kupite polovni mali automobil, što je otprilike cena od nekoliko hiljada evra što je cena ugradnje solarnih panela, ili ćete da se vozite taksijem. Automobil vremenom gubi vrednost, a solarni panel donosi vrednost kući. Sigurnost vlasništva je jako važno pitanje i ljudi reaguju na njega tako da ako postoji nesigurnost, oni ne investiraju. Drugo, ako ja moram kupiti polovni automobil pa nešto na njemu moram da radim i da dovodim majstora, ja ću radije da uđem u trgovinu i da kupim gotovo. Jako je važno da postoji izvestan stepen pouzdanosti u one koji će to staviti u funkciju, instalirati. Mora da postoji i relativna dostupnost svega toga. I ako ja moram da nalazim načine da to poručim preko interneta pa imam problema sa transportom i carinom, manja je verovatnost da ću to kupiti, kao i bilo koju drugu robu. Ima još nešto - vi ne kupujete novi frižider ako stari radi. Ja mogu da vam ponudim mnogo efikasniji frižider od starog, ali ćete ga verovatno kupiti tek kad stari crkne i onda ćete tek da vidite kako novi ima nove mogućnosti. Ovo, zasad, funkcioniše: Imam priključak na mrežu, ta stvar je dosta u redu, isporučuju mi to, ja plaćam mesečno i to deluje prihvatljivo. Ali kad odete na mjesta na kojima mreža nije dovoljno pouzdana, a pouzdanost vam je ključna, tamo vrlo često postoje solarni paneli. Ako razmišljate hoćete li imati solarni panel ili dizel generator, odluka je vrlo jednostavna - solarni panel.

Bili ste u Federalnom institutu za produktivnost u Jugoslaviji?

- Da.

'Ovo, zasad, funkcioniše: Imam priključak na mrežu, ta stvar je dosta u redu, isporučuju mi to, ja plaćam mesečno i to deluje prihvatljivo' (FOTO: Lupiga.Com)

Koliko se tada razmišljalo o obnovljivim izvorima energije? Jedna od ružnijih slika na Jadranu, po meni, su razbijeni paneli ispred hotelskog kompleksa u Kuparima. 

- Tačno je, postojao je jedan veliki program za poboljšanje energetske efikasnosti za vojne objekte, koji su udaljeni, a imaju drugačiji pogled na sigurnost snabdevanja. "Simo Milošević" u Igalu je građen krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih i to je jedan od najefikasnijih objekata na Jadranu do današnjeg dana.

Vojska je opet dobila elitnu tehnologiju. 

- Logično. S druge strane, tada se ozbiljno razmišljalo. Jugoslavija je bila vrlo napredna u pogledu energetske efikasnosti pa je utoliko bilo lakše razmišljati o obnovljivim izvorima. Naime, to je bila zemlja koja je izvozila energetske usluge, o čemu se malo zna danas. Bivša Jugoslavija je bila jedan od najvećih izvoznika vršne električne energije, odnosno fleksibilne električne energije (to znači da vi imate potrebu u energetskom sistemu za fleksibilnošću proizvodnje - napon, frekvenciju i slično) u Europi. Konvencionalne termoelektrane na ugalj i nuklearnu energiju su vrlo nefleksibilne i kada dolazi do varijacija između proizvodnje i potrošnje vama treba još nešto što će omogućiti tu fleksibilnost. Hidroenergije u Europi nema puno - ima je u Švajcarskoj i Austriji i predelu Alpa i to je to. Ima nešto fleksibilnosti u elektranama na gas, ali sve drugo dolazi uz neki trošak. Vi ako hoćete da vaša termoelektrana na ugalj radi u režimu fleksibilnosti, njena efikasnost opada jer trošite više uglja po kilovat satu. Rezultat toga je, naravno, veća cena po jedinici. Ako ste u takvoj situaciji, vi ste spremni platiti nekome da vam iz hidroelektrane dostavi tu energiju, nakon što mu platite. Svaki megavat sat, a naročito vršni MWh, ušteđen u Jugoslaviji je imao svoju vrednost u novcu, jer ako ga ne potrošite možete da ga prodate negde u Evropu. 

Kad je završila ta izvozna faza?

- Praktički je završila 1992. godine kada je krenula ova nesigurnost. 

Imam dojam da se sve države nastale nakon raspada Jugoslavije nerado sjećaju da je bivša država nekoć bila izvoznik, a danas je to obratno. 

- Sposobnost izvoza električne energije u tom kvalitetu je opet rezultat ekonomije obima, odnosno velikog energetskog sistema. Drugo, to je i rezultat koordinacije. Ako pogledate hidroresurse koji tu postoje - oni su prekogranični; imate jednu te istu reku s četiri elektrane u tri različite države. U jednoj zemlji je bilo lakše postići tu koordinaciju nego sad kad imate više država, ma kako prijateljske te države među sobom bile, zato što se mora računati koliko kome pripada. Evo primera. Ja sedim u jednoj državi i našao sam priliku da izvezem struju za neku cenu. Moj izvoz kreira veći dotok vode na njegovu elektranu. Da li je on, u drugoj državi, spreman da u tom trenutku primi taj dotok vode i da li je on u tom trenutku našao šta da radi sa tom strujom? Ima i druga strana.

'Danas manje više, osim Bosne, ceo region uvozi energiju' (FOTO: Lupiga.Com)

Ako vi proizvedete struju u trenutku kada vam ne treba, kao što je to slučaj s vetroelektranama, vi ste prinuđeni da izvršite pritisak na termoelektrane i opet dobivate isti efekat zbog potrošnje više energije i uglja pa vaš obnovljivi izvor više ne izgleda tako obnovljiv. Obnovljivi izvori, dakle, daju dobar rezultat samo pod uslovom dobrog upravljanja. Mi smo imali zemlju sa jednim uređenjem energetskog tržišta koji je, za ondašnje prilike i tehnologiju na raspolaganju, bilo najnaprednije koje se moglo naći u Europi. To je bilo komercijalno uređeno tržište, s kupovinom i prodajom struje, elektrane su radile po komercijalnom računu, svaka za sebe, elektrodistribucije su imale ozbiljan razlog da vode računa o energetskoj efikasnosti i da upravljaju potrošnjom. Ovo što mi danas zovemo smart grid radilo se tada sa onim primitivnim sredstvima.

Jesu li danas baš sve države bivše Jugoslavije uvoznice?

- Danas manje više, osim Bosne, ceo region uvozi energiju. Mi smo ranije uvozili milione tona uglja i nafte više nego danas zbog grejanja u domaćinstvima, a sad se koristi drvo i slično. Napravljen je korak na niže u kvaliteti i efikasnosti energije. Ako uzmete peć na propan-butan, njen je koeficijent energetske efikasnosti velik, preko 90 posto, a ako uzmete običnu limenu peć na drvo on je oko 20 posto. Naravno da mi se isplati da platim više u startu za efikasnije gorivo. Mogu i drvo spaljivati s većom efikasnošću, ali to će me isto koštati.

Radili ste na studiji pod nazivom "Prosperitet drugim sredstvima". Koja su vaša saznanja na temelju rada na toj studiji o energetici ovih prostora i poboljšanju uvjeta života?

- Ono što je važno može se svesti maltene u jednu rečenicu: u ovom regionu, na ovom geografskom prostoru s tom količinom solarne, geotermalne i hidroenergije te sa prirastom šuma, mi možemo praktično 100 posto energije napraviti iz obnovljivih izvora u periodu od 30 godina. To je tehnološki moguće na nivou današnjih tehnologija - nije to neka sad bajka da mi očekujemo da se nešto pojavi, da se rodi novi Tesla. S onim što se danas može kupiti na tržištu i uz normalan investicijski ciklus to je moguće. 

Koliko bi to pojeftinilo energiju?

- Po svemu sudeći, dramatično, u kombinaciji sa energetskom efikasnošću. Mit je da su obnovljivi izvori skupi - kad se sve zbroji, jeftiniji su. Ima tu, naravno, još okolnosti. Ako vi ponudite supsidiju, odnosno feed in tarifu, uzimat će je i oni kojima je ona potrebna i oni kojima nije. Uvek će proračun supsidije kasniti za stvarnom tehnologijom i stvarnim cenama na tržištu. Naravno, uvek je igra ko će u tome zaraditi, a na to će gledati i proizvođač opreme, postavljanjem veće cene nego što ona inače mora biti. Onog trenutka kad vi ostavite tu stvar tržištu, to ide mnogo drugačije. Svedoci smo da se jako mnogo obnovljivih izvora iskorištava u zemljama koje nemaju jako puno poticaja. U jednom periodu je svakako bilo razumno poticati solarnu energiju da bi se stvorila ekonomija obima koju imamo danas, jer inače ne bi nastala tako rano. Međutim, ako vi po istom principu potičete male hidroelektrane, poticanjem nećete postići ekonomiju obima jer je ona svaka za sebe, nema nikakve standardizacije niti industrijskog procesa koji možete poticajem učiniti efikasnijim. To zvuči lepo politički da vi potičete ta ulaganja, ali...

Kakvo je vaše mišljenje o izgradnji četiri male hidroelektrane u Nacionalnom parku Sutjeska ili o HE Ombla?

- Pitanje je da li vi želite živeti s takvom intervencijom u prostor i gde je mera. Svaka velika HE je efikasnije rešenje od male, jer u većoj meri koristi hidropotencijal, no to je tehnički dio pored kojega morate razmišljati i o socijalnim i ekološkim efektima. Energetika ide u pravcu da ni jedan objekat ne ide sam za sebe, nego se uklapa u neki socijalni i okolišni prostor i od njega taj prostor ima koristi i štete. Hidroelektrana može popraviti upravljanje vodama, pružiti zaštitu od poplava, suša... Kako to stoji u konkretnom objektu zahtjeva konkretnu analizu, a ja na žalost nisam ulazio u detalje tih projekata. 

Na što ste se fokusirali kod izrade studije?

- Razmatrali smo Hrvatsku, BiH, Srbiju i Crnu Goru, jer one dijele hidroresurse koji su veliki u odnosu na ostatak Europe. U regionu imate i Makedoniju, Sloveniju, Kosovo i Albaniju, ali je priroda njihovih hidroresursa drugačija. Kod Slovenije su presudne Alpe, a kod ovih drugih je Egejski sliv. Mi ovde imamo Dinaride i hidroresurse koji potiču od istog klimatskog procesa i režima padavina: vlažni vazduh s Mediterana dolazi do hladnih Dinarida i voda otiče ili u Dunavski ili u Jadranski sliv. Političke granice taj resurs seku na četiri države. Kod izrade studije ograničili smo se samo na već postojeće objekte i ono što je neophodno izgraditi na njima da bi se podigla produktivnost i smanjio utjecaj na okoliš.

'Mit je da su obnovljivi izvori skupi - kad se sve zbroji, jeftiniji su' (FOTO: Lupiga.Com)

Time bi se vratili u zonu iz 80-ih godina i napravili bi dobar izvozni potencijal od tih objekata. Osim boljeg iskorištavanja hidropotencijala, razmotrili smo i ostale obnovljive izvore. Išli smo prilično konzervativno: u regionu možete zamisliti mnogo više, na primer, reverzibilnih hidroelektrana nego što smo uzeli u obzir. Kad pričamo o izvozu energije, to trenutno ekonomski ništa ne valja. Multiplikator energije u kreiranju nacionalnog proizvoda uvek je, po prirodi, jako velik. Ako ja imam MWh i koristim ga u svojoj industriji za proizvodnju, to ima neku vrednost. Dakle, ako ga izvezem, toga više nema - to je kraj, nisam ga umnožio. Izvoz energije je uvek ekvivalentan, uvek izvozim onoliko koliko uvozim. Veština je da izvezem energiju po višoj ceni nego što uvezem. 

Koliko smo daleko od trenutka kad će se vodik koristiti kao pogonsko gorivo za automobile na ovim prostorima?

- Ne previše. Koliko smo videli u studiji, metan je dosta kvalitetno gorivo, ali je vodik daleko bolji i nema emisiju CO2. Međutim, ako vi dođete u zonu proizvodnje biometana, onda ste neto na nuli sa CO2 i to je tu negde. Metan (CH4) se može i poboljšati s vodikom, u obliku smjese koja podiže kaloričku vrednost po kubnom metru. 

Ali to se i dalje ne radi kod nas.

- Kod nas ne, ali mi smo se u studiji vodili današnjim tehnologijama. Vi danas u Nemačkoj možete kupiti Audi A3 s motorom na metan. Proizvođač će da vam kaže da se proizvodi dovoljno organskog karbon-neutralnog biometana. On ima emisiju u sagorevanju, ali je ona kompenzovana proizvodnjom biomase. Rezultat cele studije je davanje smernica za dobivanje neto negativnog regiona u smislu CO2, dakle ne neutralnog. Vi možete sići na nulu, ali možete doći do toga da trošite količinu CO2 iz atmosfere i smanjujete razinu koja se proizvodi u nekim drugim zemljama. To se može postići pošumljavanjem devastiranih područja i uklanjanjem biomase koja se može iskoristiti. Za 30 godina ta će šuma narasti i apsorbirati CO2, a na taj način do 2050. godine možete doći do neto negativnog carbon footprinta. 

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Solarna elektrana u španjolskoj Andaluziji, Salvador García Bardón/Flickr.com