Svi smo već  iskusili da se kod nas politika šmitovski odvija u onom okviru prijatelj-neprijatelj koji potom zahteva histeričnu homogonest države, tj. u našem slučaju entiteta. Kako je propaganda protiv neprijatelja (Sarajevo) nepodnošljivo dosadna, naši državotvorci, odnosno entitetotvorci, ustremili su se na stvaranje tabloidnih neprijatelja, što se pokazuje kao vrli izum, sa željenim rezultatom – uspešno izvršeno homogenizovanje.

Svi naši neprijatelji (FOTO: 6yka)

Da bi se ta mašinerija apsurda pokrenula, potrebno je pronaći spornu ličnost, uradak (umetnički, po mogućstvu filmski) ili kolumnu i onda se ostrviti jednodušnom, prostom interpretacijom, bez prava na drugačije čitanje, na izabrani javni objekat, koji se pretvara u entitetskog neprijatelja, pretnju po moral i bezbednost. Izabrani neprijatelj zahteva od nas okupljanje i osudu, a ako slučajno državni službenik, pa makar on bio i kulturni radnik, iznese drugačije mišljenje, doživeće sudbinu Sretena Ugričića. No, kod nas nije zabeležen drugačiji javni istup, npr. direktora pozorišta ili biblioteke. Očigledno smo dobro okupljeni oko svoje istine i protiv svog neprijatelja i u pozorišu i biblioteci, gde su usta naviknuta na ćutnju dobro zašivena.

U ZEMLJI KRVI I MEDA: Pogledajte film Angleine Jolie oko kojeg se podigla neviđena buka

VEDRANA RUDAN: U zemlji krvi i idiota

Naš stvoreni tabloidni neprijatelj danima se razvlači po bulevarsko-podobnim medijima, katkad, u poslednje vreme često, uspešno regionalizujemo njegov slučaj sve do Hrvatske, Srbije i Crne Gore, te zbog našeg  izmaštanog neprijatelja susedna Srbija smeni upravnika Narodne biblioteke. Na taj način tabloidni neprijatelj dobija sasvim novi kvalitet. On više nije samo banalno strašilo za domaće potrebe, već predmet diplomatskog spora, kulturnog skandala, regionalne rasprave sa mnoštvom učesnika, u kojoj više niko ne zna o čemu se raspravlja, jer podloga na kojoj se raspravlja je suštinski opskurna, ali uvećanom rasprom se raznosi jedan tabloidni slučaj do institucija, država, političkih sporova, i histerija tabloidnog rata se učitava u zategnute političke odnose Srbije i Crne Gore, BiH i Srbije i, naravno, Srpske i Federacije. Otud je moguće da virtuelni slučaj Nikolaidis postane stvarni predmet komunikacije između diplomatija Srbije i Crne Gore.

Ona nikako da shvati kako ne možeš osvojiti Srce Sarajeva i Srce Srpske istovremeno

Uozbiljenu situaciju više niko ne može razblažiti, jer projektovani neprijatelji su uvećani, potpomognuti učitanim stavovima strana koje se glože oko rečenice jednog pisca ili izjave Angeline Jolie koju ona nikad nije izrekla i, na kraju, publika pred tv ekranom više stvarno ne kuži ovu postmodernističku zavrzlamu. Ubeđen sam da je većini bio dosadan proces pretvaranja tabloidne fotomontaže u ozbiljnog teroristu u slučaju Nikolaidisa i Ugričića, da mnogi ne veruju budalaštini prema kojoj je Ugričićev lik oličenje baze koja podržava atentat na patrijarha i predsednika, ali to nije naškodilo svrsi stvorenog skandala.

Publiku, bar ovu našu entitetsku, mnogo je više zainteresovao slučaj holivudske lepotice. Lik Angeline Jolie savršen je za lice odurnog izmaštanog neprijatelja, preko kojeg mnogo zanimljivije ratujemo sa našim arheneprijateljem, jer lepotica nas je homogenizovala, kako to već lepota uvek čini, skupljajući različite ukuse u isti koš. Njen film je proglašen, sa nekoliko javnih mesta, za antisrpsku propagandu, što je po inerciji prihvaćeno, zatim je neki tabloid objavio kako se ona zalaže za ukidanje Republike Srpske i slučaj je zapečaćen. Zla bogata lepotica u borbi sa siromašnim, ali ujedinjenim zapećkom trećeg sveta. Lepotica se potom oglasila, pokazujući kako joj je komercijalni uspeh bitniji od ukidanja entiteta u trećem svetu u koji se uopšte ne razume, ali svrha je već ostvarena.

Andrej Nikolaidis, crnogorski pisac i savetnik predsednika Narodne Skupštine Crne Gore, čiji tekst niko nije pročitao, a poentu još manje shvatio, ali su ga zato svi citirali (FOTO: Depo)

Uostalom, tu je i njen film koji niko nije još ni pogledao i koji se možda neće moći gledati u bioskopu. Angelinino pismo u kojem ona objašnjava da je sve tabloidna izmišljotina osuđeno je na neuspeh. Ona nikako da shvati kako ne možeš osvojiti Srce Sarajeva i Srce Srpske istovremeno, ali možeš postati lokalno strašilo iz daleka i predmet političkih, tačnije, etničkih potkusurivanja. Ako je naposletku išta osvojila ovde, to su duše pune mržnje kojima je njena lepota došla kao afrodizijak. I to neće promeniti ni njeno filmsko ostvaranje, koliko god komercijalno dobronamerna i pomiriteljska bila ta holivudska limunuda jer nama su potrebni neprijatelji za održanje politike na liniji prijatelj-neprijatelj. U toj postavci, svaki prijatelj našeg neprijatelja je takođe neprijatelj. Angelina je, kao primamljiva holivudska atrakcija, svakom bila pomalo (ne)prijatelj. Prvo su je posvađali sa federalnim ministarstvom kulture, a na kraju sa svekolikim srpstvom.

Na kraju bih samo sastavio impozantan spisak svih stvorenih neprijatelja Republike Srpske kojima se pridaje upadljiva pažnja, koja od nas treba napraviti osvešćene borce protiv imaginarnih neprijatelja. Dužina i raznolikost te liste možda vas ubede kako je sve ovo samo popularno spinovanje ili debeli, dugački pokrivač po broju nezaposlenih, korupciji i socijalnim razlikama.

Svi naši neprijatelji su:

Andrej Nikolaidis, crnogorski pisac i savetnik predsednika Narodne Skupštine Crne Gore, čiji tekst niko nije pročitao, a poentu još manje shvatio, ali su ga zato svi citirali. Tvorac neumesne rečenice kojoj je oduzet potpun kontekst, da bi se potom o jednoj neumesnosti danima raspravljalo kao o pozivu na terorizam. U tekstu se bavio pitanjem legitimiteta Republike Srpske i civilizacije koja je uvek zasnovana i na barbarstvu. Njegov istup kolumniste tumačen je kao zvanični stav Crne Gore. (sic!)

Sreten Ugričić, pisac i bivši upravnik Narodne biblioteke Srbije, koji je peticijom Foruma pisaca upozorio da se stvara hajka na Nikolaidisa jer se tekst ne objavljuje u celosti, već samo u jednoj rečenici. Podršku, naknadno povučenu, platio je razrešenjem sa dužnosti. Upozoren je da kako državni službenik nema pravo na drugačiji javni stav od poslodavčevog (državnog). (sic!)

Angelina Jolie, glumica i rediteljica koja je radnju svog rediteljskog debija smestila u Bosnu i Hercegovinu. Film je i pre gledanja proglašen za antisrpsku propagandu. Tabloidi su prenosili njene navodne izjave protiv postojanja Republike Srpske, koje je ona demantovala.

Sergej Trifunović, glumac koji je na sarajevskoj filmskoj premijeri nosio majicu podrške generalu Jovanu Divjaku, što mu nije oprošteno ni nakon njegovog objašnjenja i izvinjenja svima koje je majica uvredila.

Dragan Bjelogrlić, režiser koji se na spornoj sarajevskoj premijeri pohvalno izrazio o generalu Divjaku, da bi potom povukao svoju izjavu. Njegov film, čija se radnja ne odnosi na protekli rat ili sporna istorijska tumačenja, već je bio bojkotovan širom Srpske.

Jasmila Žbanić, rediteljica, čiji je film Grbavica bio zabranjen u banjalučkim bioskopima.

Čedomir Jovanović, srpski političar koji je u svojoj skorašnjoj izjavi osporio legitimitet Republike Srpske.

Pisci, glumci, režiseri i političari susednih država, silinom patetičnih tekstova, zvaničnih prozivki, osuda i bojkota, proglašeni su za par ekselans neprijatelje, koji rade u interesu naših navodnih pravih neprijatelja, svojim filmovima, kolumnama ili izjavama. Tako smo svi stali u jednu papazjaniju bulevarskog lista, gde je politika svet prijatelja i neprijatelja, gde smo mi i predsednik kao prijatelji na istoj strani, a na drugoj je lepa, ali zla Angelina Jolie. U tom svetu (ne)prijateljstva nema nezaposlenih, štrajkova, odogovornosti vlade, ratnih zločina, ali postoji terorizam u biblioteci, glumci i režiseri kao radnici tajnih centara moći. Postoji jedan izmaštani svet na koji nemamo pravo, jer vožnja u tom zabavnom parku plaća se sa još više nezaposlenih, još manje štrajkova i još manje odgovornosti vladajućih, jer mi smo, kanda, prijatelji.

Lupiga.Com via 6yka