Bila bi velika neistina kada bih rekla da se Anita Mitić i ja nismo plašile kada smo 15. aprila sedele u prepunoj sali Doma omladine Beograda čekajući da počne promocija knjige ratnog zločinca - Momčila Krajišnika. Ovaj događaj je organizovala politička stranka Samostalni DSS, koja se u izbornoj trci nalazi na listi “Aleksandar Vučić – Srbija pobeđuje”.

Iskreno, poželela sam da na trenutak izgubim čulo sluha, jer mi je bilo neprijatno da slušam o čemu govore ljudi oko nas. Komentarišući naše kolege iz Inicijative mladih za ljudska prava koji su ispred Doma omladine stajali sa transparentima “Dom zločinaca Beograda”, pristalice politike Samostalnog DSS-a govorile su da smo mi neki “ustaški elementi” u Srbiji. Ponavljali su floskule prosečnog “nacionalno osvešćenog” Srbina o Nataši Kandić, Sonji Biserko i „Ženama u crnom“ kao nacionalnim neprijateljima.

Čekajući da događaj počne, Anita i ja smo odmeravale obim mišića momaka pored nas, dužinu noktiju devojaka ispred nas, fizičku spremnost starije gospode iza nas. Procenjivale smo stepen ugroženosti naše bezbednosti u ovakvom okruženju. Paralelno sa tim, pratile smo šta se dešava van sale. Bilo nam je jasno da organizator ima problem sa desetak naših kolega i koleginica koje su, nakon iskazanog protesta ispred Doma omladine, pokušale da uđu u ovu ustanovu kulture koju svi mi finansiramo iz budžeta Grada Beograda. 

Anita i ja morale smo da uradimo svoj deo posla - da duvamo u zviždaljke kada počne da govori osuđeni ratni zločinac (IZVOR: N1)

Događaj je kasnio, čelnici stranke su napuštali salu, pa se vraćali unutra. Spolja se čula galama. Naše kolege nisu pristajale na to da im organizator i obezbeđenje Doma omladine ne dozvoljavaju da uđu u salu. U pomoć je došla i policija. Nakon fizičkog naguravanja, neke od naših kolega su uspele da uđu unutra, dok su se ostali razišli. Oni su svoj deo posla odradili. Poslali su jasnu poruku upravi Doma omladine Beograda da su se iznajmljivanjem prostora za organizaciju ovog događaja svrstali u one koji podržavaju zločinačku politiku devedesetih. 

Ostalo je da Anita i ja uradimo svoj deo posla - da duvamo u zviždaljke kada počne da govori osuđeni ratni zločinac. Nas dve smo se spremale da uradimo nešto možda ne tako veliko, ali nama je to bilo jako važno. Adrenalin je bio prisutan, dlanovi su nam bili hladni i znojavi, a zviždaljke pripremljene na dohvat ruke. U mojoj glavi je bila samo jedna misao: ajde da ovaj događaj već jednom počne i da se što pre završi.

U tom trenutku na pozornicu je konačno izašao Momčilo Krajišnik. Bez preteranog interesovanja odslušale smo pozdravni govor predsednika Samostalnog DSS-a i zamenika gradonačelnika Beograda Andrije Mladenovića, koji je nespretno pokušao da objasni da je čista slučajnost to što se promocija Krajišnikove knjige organizuje u izbornoj kampanji. Nije nas baš ubedio, ali jasno je da se on nama nije ni obraćao. Namerno zalutale na ovom događaju, zasigurno smo bile jedine u publici kojima je smetalo promovisanje lika i dela jednog ratnog zločinca od strane političke stranke koja će se nakon predstojećih izbora naći u parlamentu i to u okviru grupe stranaka okupljenih oko aktuelnog premijera Srbije.

Komentarišući naše kolege iz Inicijative mladih za ljudska prava koji su ispred Doma omladine stajali sa transparentima “Dom zločinaca Beograda”, pristalice politike Samostalnog DSS-a govorile su da smo mi neki “ustaški elementi” (FOTO: yihr.rs)

Nakon aplauza, reflektori su usmereni ka stolu za kojim je sedeo Krajišnik sa još dve osobe. Moderator je pozdravio prisutne i dao reč autoru knjige „Kako se rađala Republika Srpska”. Anita i ja smo bile spremne, udahnule duboko i krenule da ustanemo. Međutim, on je reč prepustio akademiku Ljubomiru Zukoviću. Nisam mogla da verujem šta nam se dešava. Smirila sam disanje i ponavljala u sebi – ako Anita i ja sada odustanemo, neće biti nikoga ko će se na ovakav način usprotiviti rehabilitaciji ratnih zločinaca u srpskom društvu. I tako smo ostale da sedimo još pola sata i slušamo hvalospeve na račun knjige ratnog predsednika srpske skupštine na Palama.

Svaka akademikova reč mi je nepodnošljivo odzvanjala u glavi. Osećala sam da stvarno nije fer što moramo da svedočimo jednoj gnusnoj reviziji rata u Bosni i Hercegovini, omalovažavanju žrtava i generalno nesrpskog stanovništva u BiH, kao i veličanju ratnih zločinaca i njihove herojske uloge u borbi za “srpsko pitanje” zapadno od Drine. Izviždala bih svaku drugu reč koju je Zuković izgovorio, ali to nije bio deo našeg scenarija. U skladu sa unapred pripremljenim planom, po kojem nije trebalo da skrećemo pažnju na sebe, skromnim aplauzom smo pozdravile kraj govora Ljubomira Zukovića. Malu pauzu do trenutka kada će se Momčilo Krajišnik približiti mikrofonu, Anita i ja smo iskoristile da se pogledamo i jedna drugu podržimo.

On je zaustio da izgovori prvu reč, i već u tom trenutku sala Doma omladine odzvanjala je nepodnošljivom bukom zviždaljki. Da li zbog toga što je publika bila potpuno u tišini, očekujući da im se obrati idol ratnih vremena, mučenik iz Haškog kazamata, ili zbog akustičnosti sale koja se inače koristi za koncerte, ali meni se činilo da nas je više desetina koji se protivimo obraćanju Krajišnika. Nisam znala da dve jeftine zviždaljke koje smo pokupile iz kancelarije mogu da budu toliko glasne.

U nekoliko trenutaka oko nas su stolice bile prazne, a momci iz organizacije su nam oteli zviždaljke. Dok smo se Anita i ja i dalje obraćale Krajišniku rečima „Vi ste ratni zločinac“, organizatori su nas molili da napustimo salu jer ne mogu da nam garantuju bezbednost. Da su bili u pravu, uveriće nas jedna starija gospođa koja je Aniti najpre otela torbu, a zatim počela da je čupa za kosu.

Po standardnom pravilu na dešavanjima na kojima se okuplja desnica, usledili su mizoginični komentari prisutnih, i neizostavna rečenica – Idite u Zagreb! Ne znam zašto su u ovoj prilici izabrali da nas teraju baš u Zagreb. Ja mislim da je na događaju na kojem se govorilo o BiH, bilo prikladnije da nas šalju u Sarajevo. Iako, iskusile smo mi da nas proteruju i u Prištinu.

Kada god da u javnosti govorimo o odgovornosti Srbije i njenih zvaničnih vojnih i policijskih formacija za zločine počinjene u regionu, etiketiraju nas kao srbomrsce i automatski nas šalju u neku od susednih država da iskusimo kako se tamo poštuju ljudska prava. To je identična reakcija ultradesničara koja se ponavlja na bilo kojem skupu organizacija za ljudska prava u Srbiji. Pretpostavljam da svi oni okupljeni na desnici znaju da mi često putujemo u regionu i da u tome uživamo. Pitanje je samo kada će razumeti dve stvari.

Autorica teksta Jasmina Lazović (FOTO: Lupiga.Com)

Kao prvo, mi nismo nikakvi srbomrsci, već patriote koje mnogo vole svoju zemlju. I upravo zato što je volimo, mi govorimo istinu. Upravo zato što želimo da živimo u normalnoj državi na koju ćemo biti ponosni, mi sve radimo da ukažemo na greške iz prošlosti i na taj način utičemo na kreiranje politike u budućnosti. Kao drugo, zbog toga što zahtevamo da naša država preuzme odgovornost za nedela iz prošlosti, mi bez ikakvih problema možemo da putujemo u region i od njih tražimo da urade isto.

Nama je potpuno jasno da tek nakon što očistimo svoje dvorište, stičemo legitimitet da to zahtevamo i od komšija. Trenutno, ovih činjenica svestan je jako mali broj ljudi u Srbiji, a usudiću se da kažem – i u celom regionu. Pred nama je još mnogo godina upornog rada na podizanju svesti o potrebi suočavanja sa prošlošću, borbi protiv politike poricanja ratnih zločina i veličanja zločinaca kao heroja. Moraćemo da budemo uporni i još glasniji kako bismo nadjačali trenutni sistem. Stoga, ja u torbi uvek nosim rezervnu zviždaljku.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Flickr/stevendepolo