Čoviče daleko je još Božić i Nova Godina ali Lipom našom struji neko sritno iščekivanje, pučanstvo treperi, ka da čekaju neku radosnu vijest. Ja nikako pogodit šta to svi radosno iščekuju, a i da kojin slučajen pogodin, ne bi rekla, jerbo je ka šta se zna ponovo uveden verbalni delikt pa mi je boje mučat.

Zato na primjer danas neću riči reć od politiki, kvragu i politika, kome je ona kruva dala osim onima koji su nama kruv uzeli. Ja bi danas pričala o nekim drugim stvarima, štajaznan, od jubavi, seksu, poeziji i to ali neman s kim jer svi sidu isprid televizije. Neman pojma šta gledaju, znan samo da niko ne diše i da je napetije nego kad se sprema derbi između Hajduka i Dinama. Možda je stvarno neka utakmica, jerbo svako malo čujen kako neko reče "Daj Bože da ne bude produžetaka!"

Ovi svečarski ugođaj me nekako baca u neko sjetno raspoloženje i misli mi se same od sebe vraćaju u sritno ditinjstvo. To mi je drago, jer bar neću mislit od politiki. Sićan se kako smo mi dica iz ulice bili našli jednu staru baraku malo vanka našega kvarta i tamo se jedan dan skupili i osnovali malu dičju bandu. Cilj nan je bija da tako udruženi pružimo otpor jednoj drugoj dičjoj bandi iz naše ulice koja nas je maltretirala i nije nan dala igrat se di smo mi tili.

Ajme lipo li je bilo nako kad bi se skupili u toj baraki i pravili planove kako će naša mala banda postat glavna u ulici. Da bi nan se planovi ostvarili, svi smo od kuće donosili sve šta smo mogli za pospješit našu pravedničku borbu. Neko je donosija sengviče, neko svoje igračke, neko praćku, neko dalekozor. To je sve tribalo bit zajedničko oružje za jačanje otpora prema onoj drugoj bandi, međutin nije puno prošlo i stvari su krenile naopako. Ovi šta su sebe proglasili šefovima naše male bande su počeli sve te naše igračke i dalekozore i sengviče lipo nosit svojin kućama. Tako su oni svaki dan imali sve više igračaka i sengviča, a mi ostali sve manje i manje.

Kad smo mi bidni svatili da nas vlastiti vođe bande u stvari lažu i potkradaju, počeli smo se bunit i ispitivat ih da di su naše praćke i sengviči. Ovi ne samo šta se nisu zasramili šta smo ih uvatili i razotkrili, nego bi nan onako drsko odbrusili da nismo mi istražitelji i da nisu oni ništa ukrali nego da je to urota samo da bi se njih iz jubomore maklo. Mi smo onda napravili pretres male barake i našli u jednoj žutoj kesi sakrivene sve naše praćke dalekozore i sengviče.

Kad smo in zamavali s tin kesama vičući da imamo crno na bilo tojest crno na žuto dokazni materijal oni su rekli da ništa od tin kesama ne znaju. Ma kako ne znate majku vam vašu lupešku uvatili mi vikat. Oni nama opet da ne znaju ništa, da su oni uvik samo ka i sva normalna dica na svitu gledali na televiziji Branka Kockicu kad bi se svi iz barake razišli i ošli doma.

Onda su se sitili da ima jedan među njima šta nikad s njima nije gleda Branka Kockicu nego bi uvik za vrime dok su oni gledali emisiju pogleda na sat i reka da mora ić doma da ga mater i ćaća ne naprokidaju. I da je sigurno on kra naše stvari i da je to bila siguro operacija tog jedinog klipana među njima.

Mi smo ih pitali da kako su mu mogli virovat u takvu šupju priču sa satom i sa roditeljima. Oni su rekli da ko mu ne bi virova kad je uvik ima neke lipe skupe satove a skupi satovi pokazuju vajda točno vrime kad će te starci naprokidat.

Onda smo se mi uvatili smijat i po ciloj ulici smo po zidoviman pisali da su lopovi i smija in se cili naš kvart. Ma šta naš kvart, smijali su in se i svi ostali kvartovi u gradu. Zato smo mislili da će ih sad bit sram jer svi znamo kakvi su lopovi. Rekli smo in da idu ća iz naše barake ali oni opet nisu tili. I opet su rekli da su oni poštena dica i da je sve to samo mućki pokušaj rušenja njih koji su i stvorili cilu bandu i prvi se sitili one barake. Pa su nas onda još i napali da kako smo nezahvalni. Ma, dičja posla.

Eeee...ditinjstvo, ditinjstvo...znan da je smišno kad čovik u mojin godinaman odleti u te dane, ali meni nije krivo šta san se sitila ove nježne priče.

Barenko nisan mislila od politiki.