Četiri zadnje stvari

Imbrek Šlaprček, noćni čuvar na vojnom otpadu, te je večeri napravio isto što i svih prethodnih: popio je tri boce domaćega vina i zaspao. U jednom se trenutku probudio - bio je blijed i oznojen, činilo mu se da će povraćati. Istrčao je iz portirnice, ali nije se našao na poznatom dvorištu nego u nekoj sobi.

            Strop je bio vrlo visoko, jedva se nazirao u blijedom mliječnom svjetlu, a pod kao da se lagano ljuljao. Soba je bila trokutasta, s po jednim vratima na svakom zidu. Nasred sobe nalazio se stol zatrpan spisima, a za njim je sjedilo dijete, ne starije od deset godina, odjeveno u bijelo. Dijete je imalo prilično velika bijela krila.

            - Dobri den, dete - rekao je Imbrek zbunjeno.

            - Dobar dan. Tvoje ime, datum rođenja i smrti?

            - Ja sem Imbrek. Imbrek Šlaprček. A di sem to ja?

            - Ti si mi sjedio na ušima na vjeronauku, ha? Četiri zadnje stvari čovjeka, sjećaš se? Smrt, sud, raj i pakao?

            - Niš se ne spominjam, ne bi znal...

            - Možda si ti zaboravio njih, ali one nisu tebe. Ali nema veze sad... da vidim... urudžbeni broj... evo tvog spisa! Ambroz Šlaprček, zvani Imbrek, ime oca Jambrek, pedeset dvije godine star, umro prošle noći od ciroze jetre, udovac, pijanac, jadan i jalan.

- Ni to baš tak dete drago. Ljudi navek preteravleju i sam voliju grde govoriti o bližnemu. Evo, na priliku, moj sused Franjo Penkala, to je jeden tak pokvareni čovek, kaj je on nalagal o meni na policiji! Al ni se zvlekel od rešta, pravica je na koncu pobedila!

            - Umiri se Imbrek, još ti se ne sudi. Ja sam tek službenik kojeg je Sud dodijelio Tužiteljstvu radi prikupljanja podatak o jednom tvojem zlodjelu. Znaš li kojemu?

            - Morti me Jagica Penkalova tužila kaj sem je stisnul vu kuruzi?

            - Imbrek!

            - Dete drago, prisižem da se niš ni bunila! Ženskoj je to bile čist drago...

            - Znamo i za tu neslavnu epizodu, ali nas ona ne zanima. Pričaj nam radije o Martinju od prije devet godina.

            - Joj mene, gdo bi se tega spominal? Kad je to bile...

            - Toga je dana ubijena tvoja žena, Barbara Šlaprček.

            - Je, fakat! Sirota moja Bara, bila mi je tak dobra. Mi sme se tak rada imali.

            - Čudno je da onda ne znaš dan Barbarine smrti!

            - Je, zmešalo mi se. Ja sem ti, dete drago, ak se o brojkama delalo, navek zval suseda Franju Penkalu, kajti je on jedini v sele pisati znal.

- Ispričaj nam radije što znaš o Barbarinoj smrti.

            - Nu, taj sused Penkala, upal je po noči v moju hižu. Ziher je štel seksa z Barom imati...

            - Imbrek!

            - ... al je ona poštena ženska i ni mu štela udovolit. On se razbesnil, dal joj je za štihačom po glavi i bogica je mam vmrla. To je za mene bila velka žalost.     

- Smrtonosne udarce pokojnoj Barbari Šlaprček zadao je ljevak, a igrom slučaja jedini pismeni čovjek u selu, rečeni Franjo Penkala, također pokojni, bio je ljevak. Svejedno, smatramo da unatoč toj činjenici, te okolnosti kako je corpus delicti, mala okrvavljena preklopna vojnička motika, nađena u dvorištu pokojnog Franje Penkale, ostaje prostora za sumnju kako je zločin počinio netko drugi.

            Dok je to govorilo, dijete je izvadilo motičicu i stavilo je na stol.

            - Jezuš, to je tisti korpus delikates… Z nim je hudi Penkala...

            - Mi smo u posjedu dokumentacije da je pokojna Barbara Šlaprček veoma voljela društvo pokojnog Franje Penkale i da je on uvijek bio prema njoj ljubazan, za razliku od tebe koji si je stalno tukao.

            - To nemre biti! Mi sme navek bili vu harmoniji, kak taubeka dva.

            - Pa ipak su susjedi stalno slušali kako se svađate!

            - Mi? Nigdar! Grde reči se nisu pri nami čule. Se je to zmišljal onaj Penkala, a bil mi je jalen kaj sem mogel više od njega popiti.

            - Gdje si ti bio u trenutku ubojstva?

            - Bil sem vu birtiji, kak i navek, s pajdašimi. Sme se spominali, kartali i tak. Sami pošteni ljudi!

            - Niste valjda na Martinje samo razgovarali?

            - Je, pak sme si i spili. Ti, dete, nesmeš piti, al mi vekši velimo da ni čovek gdo se ne spije! Ja ne verujem, dete, da si starejši angeli na Martinje štamprleka vina ne bi spili...

            - U liječničkom nalazu piše da si drugo jutro bio izgreben, imao podljev pod desnim okom i dva slomljena rebra. Nisi li se to potukao sa ženom?

            - Ne, to su me vjutro izvlačili črez tesni oblok.

            - Oblak? Kakav oblak, nemamo to u dosjeu.

            - Oblok, ne oblak. Oblok je ono, kak se veli, inštrument za črez zid lukati.

            - A, prozor!

            - Je, prezer. Vi si na nebe tak lepe govorite, kak na televiziji.

            - Sad, kad smo to riješili, reci mi što je bilo s tim prozorom?

            - Je, izranil sem se vu tem tesnem obloku... prezeru.

            - Imbrek, nemoj mi pričati bajke.

            - Birtaš, gad pokvareni, našel je lepu i mladu kelnericu. I dok se mi nalukavamo v žensku, on nam natače najgrši kiseliš. Napil sem se i na šekretu svest izgubil. Zaspal sem nekak poprek i zaglavil vrata, pa su me morali črez obloka... nu, prezera, vleči vun. Prezer je pak bil stisnut kak gladna rit i tak sem se ranil.

            - Ti, znači, tvrdiš isto što i u zemaljskoj istrazi: dok si bez svijesti cijelu noć ležao zaglavljen u zahodu, susjed Penkala ti je navodno ubio ženu. Kako to da on policiji nije rekao za brod?

            Imbrek Šlaprček bio je potpuno zaprepašten. Znoj ga je sve jače oblijevao iako je u sobi bilo prohladno.

            - Nišče ni znal za broda! Gdo vam je povedal za broda?

            - Kod mene piše da si cijelu kuću zauzeo gradeći brod. Sigurno ti je žena krv pila zbog toga?

            - Je, fakat mi je krf pila! Nas muške te ženske nemreju razmeti. Ta vražja baba mi ni dala mira, nikak ni mogla razmeti da ja se to za nju delam!

            -Zašto si gradio brod u kući?

            - Zbog potopa! - rekao je Imbrek Šlaprček zaneseno. - Jene noči, ležal sem v jarku pod plotom, javil mi se angel, tak lepi, baš kak si i ti lepa, i povedal mi da bu na Martinje konec sveta i nek ja, Imbrek Šlaprček, broda naredim za sebe, Baricu, decu, purice i cucka, jer bu dažd tak padal da bu nas reka Blatnja se potopila.

            - Imbrek se skroz približio djetetu i šaptao mu je na uho: I tak sem delal broda vu hiži, nišče ni smel znati za to da mi ga ne fkradnu. Pogotovo onaj moj jalni sused Franjo Penkala kaj je pesme pisal, pa si je zaradi tega fest udvaral.

            - I, Imbrek, što se desilo na Martinje?

            - Niš, kaj bi se desilo! Bil je lepi dan. Ni kap ni pala z neba. Kad ja angelima verujem, a ne svojoj reumi! Tak sem se rasrdil na angele kaj su mi fulirali, kričal sem celi dan kak oroslon. Al najgrše mi je bile kaj me Bara špotala. Pa kak sem bedast, pa kak sem joj celu hižu zasmetil, kak sem niškoristi i celem selu ruglo. Tega nis mogel otrpit več, pak sem otišel vu birtiju.

            -I onda si noću pijan vratio, potukao sa ženom i ubio je!

            - Nis ja, neg Penkala! Policija mu je našla krvavu štihaču vu dvorišču, a on ni imal alibija. Povedal je kak je pesme pisal celu noč. Povečte, gdo bi normalan v naše sele pesme pisal na Martinje? A Bare mi je bilo tak žal. Fest mi je falila. Moral sem deci posle sam kuhati.

            - Dijete je neko vrijeme zamišljeno trljalo vrške krila jedan o drugi, a onda se uozbiljilo.

            - Dobro, sada je sve jasno. Imbrek, ustani da saslušaš nalaze moje istrage.

            Dijete je također ustalo i progovorilo službenim glasom:

            - Ambroz Šlaprček, ime oca Jambrek, rođen u Šlaprčekima prije pedeset dvije godine, umro protekle noći, nije kriv za ubojstvo svoje supruge Barbare Šlaprček i oslobađa se svake sumnje.

            Dijete se nasmiješilo Imbreku Šlapčeku:

            - Imbrek, ti si nevin i ne moraš ići na Posljednji Sud. Vidiš li ova vrata desno? To su Rajska vrata, uđi slobodno u Raj. Zagrlit ćeš svoju ljubljenu ženu Baricu, a naći ćeš u Raju i svojeg susjeda Franju. Oni ti se sigurno vesele.

            Imbrek Šlaprček se skoro srušio od iznenađenja.

            - Kaj? Kaj? Bara je za temi vratimi? Franjo je tam? Kaj oni tam delaju?

            - U Raju se ništa ne radi, ljudi se odmaraju. Ne znam kako da ti to približim, da ti to shvatiš… Znam. Kao i pijanci, svaki je čovjek posuda: netko je mala čašica za rakiju, netko krigla pive, netko demižon, a neki su velike bačve od više tisuća litara. Ali u raju su svi oni ispunjeni: netko manje, netko više, ali svi do vrha.

            Dijete je malo prelistalo spise pa počelo čitati iz jednoga:

            - Barica, evo: dobra i plemenita duša, vjerna i požrtvovna, uvijek je mislila više na druge nego na sebe. Sigurno jedva čeka svog muža.

            - I još kak me čeka! Jezuš Marija! Vi pojma nemate kakšna je to strašna ženska. Mene je nje bol strah neg vojske!

            - Imbrek, ne možeš tu vječno stajati. Idi svojoj ženi!

            Imbrek Šlaprček je osjećao da se pretvorio u slamku i da ga vjetar nesmiljeno nosi.

            - Al kad joj se ne smem pokazati! Joj, joj, kaj da delam? Hodi sim dete drago, bum ti nekaj povedal. To mi je tak teške reč, al imal si praf! Ja sem se one noči vrnul z birtije i išel sem cepati broda da ga pokurim i da nišče nebi saznal kak sem ispal bedast. I pokuril sem ga i z onom štihačom, kaj sem ju fkral na poslu išel sem pepela zakopati za šupom. I onda se Bara zbudila i išla me špotat - da kaj dreve cepam v hiži, da sve smetim, da trešče frca i da se udala za bedaka i pijanca. Sam je tak kričala, ni mogla stati i videl sem - krf bu mi celi život pila. Opalil sem je za sekirom da začkomi, sam jemput, al je pala i mam vmrla. Kak sem se prepal, Baricu sem svoju vubil! Pobegel sem, a štihaču hitil susedu v dvorišče i črez... nu, prezera od birtije uvlekel sem se vu šekret i tam se celu noč plakal za svojom Baricom. Bedača, zakej me fort morala špotati? Povečte!

            - Imbrek, javljaju mi da je dolje na zemlji pao boeing i da imamo dvjesto ljudi u predsoblju za Sud. Moraš ići, vidiš li u kojem smo poslu.

            - Al nemrem iti tam! Kak bum je v oči pogledal? Bi se morti mogel ja vrnut nazaj? - Imbrek Šlaprček pokušao je otvoriti vrata kroz koja je ušao, ali sada su bila zaključana.

            - Ne, nitko se ne može vratiti natrag.

            - A ta vrata levo, kam ta ideju? Jel i tam Bara?

            - Ne, ta vrata vode u Pakao. Oni iz Raja ne vole baš tamo zalaziti.

            - Joj fino! A bi ja smel tam ziti vun, dete drago?

            - Kako god želiš. Samo, svi pričaju da je u Paklu strašno vruće.

            - Sam bok da hajcaju. To bu dobre za moju reumu.

            - Imbrek Šlaprček oprezno je otškrinuo vrata: počeo je šištati vrući sumproni dim. U mraku se naziralo neko divovsko hladno tijelo, gipko i opasno poput krokodila. Iz dubine kao da su dopirali krici.

            - Je, fakat je teplo. I nekak žvepleno diši.

            - Ja sam te upozorio. Iza ovih drugih vrata zrak je puno bolji.

            - Al tam je Bara! I Penkala! A si govore kak na televiziji! Znaš kaj: ak bu mi prevruče, ja bum se setil Bare kak me gleda i mam bu me zima stepla. Pem dete drago, ne bum te više okupiral. Bok, fala kaj si me Bare rešila.

            Imbrek Šlaprček pružio je djetetu ruku i rukovali su se.

            - Bok, Imbrek, bok - reklo je dijete prijateljski.

            Imbrek Šlaprček je polako otvorio vrata i još se jednom osvrnuo. Dijete ga je netremice gledalo, kao da očekuje da mu Imbrek nešto kaže u zadnji tren. I Imbrek je doista otvorio usta, neko vrijeme je tako stajao, ali onda je slegnuo ramenima i prošao kroz vrata.

            Dijete se vratilo za stol, spremilo motičicu i Imbrekov spis pod stol, a onda reklo jasnim, neumoljivim glasom:

            - Sljedeći!


Iz Metak u srcu Svetog Augustina, Boris Beck