Ognjenka Lakićević rođena je 1975. godine u Beogradu, gdje i dalje pokušava da živi. Autorica je četiri zbirke poezije - “Ispod stepeništa”, “Ulubljenja”, “Troje” i “Ljubavna pisma Guglu”. Peta zbirka je na putu. Kaže da će biti gotova do kraja godine. 

Ognjenka je završila Filološki fakultet, a kaže da ju je odredila „pop kultura“, jer je dijete postpunk ere, odraslo na tom senzibilitetu i na tom buntu. Stoga ne ludi što je ljubav prema muzici neizostavan dio njenog života. To se najbolje vidi po njenom „životnom projektu“, bendu Autopark, koji postoji već dugih dvadesetak godina i ima zavidnu publiku. 

Za bend kaže da je to njena najveća ljubav. Ipak, kada piše tekstove za bend, primijetit će da je ograničena, jer unaprijed ima zadan okvir s obzirom da su tekstovi uglavnom podrška muzici. Kad je pitamo da se predstavi u jednoj rečenici reći će: „Uglavnom zabrinuta otkad zna za sebe“.

„Meni je pisanje došlo prirodno, rasla sam u takvom okruženju. Istovremeno, od ranog detinjstva sam osećala, nekako nejasno a pomalo zlokobno, kako je koncept sveta i života zastrašujuće nepravedan. Kako sam odrastala, nikad se nije desio momenat o kojem mnogi odrasli pričaju, da postanem manje osetljiva. Naprotiv. Sve je teže, valjda jer vremenom više osećam posledice života“, svojevremeno je Ognjenka rekla u intervjuu Plezir magazinu.

Već pet godina drži radionice poezije na kojima isprva nije htjela sudjelovati, misleći da nema nikakav legitimitet za takvo što, ali onda je ipak pristala. Odmah nakon prve radionice otkrila je do tad nepoznati dio sebe i shvatila da joj to leži i da želi raditi na tome. Oni koji su imali priliku prisustvovati njenim radionicama kažu da joj to itekako ide od ruke. 

U razgovoru objavljenom u časopisu Kuš objasnila je kako je budnom drži njena mahnita zabrinutost zbog svakodnevne nepravde.

„Zbog sveta u kojem živimo, zbog narastajućeg fašizma, terorizma i ekološke katastrofe koja nam preti, a koju i dalje jako mali broj ljudi želi da vidi, briga zbog ljudi i njihovih odbrambenih mehanizama, gnev i razumevanje koje osećam istovremeno“, pojasnila je.

Na Lupigi je predstavljamo s pet pjesama.

Autopark (FOTO: Privatni album)

STO EVRA

emili dikinson na skejtu
besprizorni čarli braun
furija na ivici suza
to si sve ti,
pišeš mi u porukama
doći ću kolima po tebe
tako ti je lepa kosa
obećavaš budućnost i još važnije
obećavaš budnost
vajber svetluca od gluposti

kao prvo, imam i ja kola
lep si, ali ne zanima me
tvoja zaljubljenost
viđala sam i ranije
te prevrtljive vrhove noseva
tačno znam kakav bi bio kad te prođe

lep si, ali pričaš gluposti
i ovo poređenje sa emili
iskoristi za neku drugu
ako ta uopšte bude znala
ko je emili
videla sam već sve to
te slatke hohštaplerske nestalne osmehe
i vajber četove pune srca

i zadihano jurcanje uz stepenice
da što pre pritisneš zvono
kako bi me što pre ugledao

ti i ja nećemo ići tim putem
obećavaš neodrživo
dam ti sto evra da mi ne pišeš više
sto evra, samo prestani

KADA JE SVE POČELO

pišem ti sa stanice šibuja
starbaks na uglu ima dobar vajfaj
koliko je sati kod tebe
odavde imam
pogled pun ljudi
istovremeno prelaze raskrsnicu
uredna koreografija bezbroj koraka
u mraku koji svetli raznobojnim neonom
šaljem ti fotografije
s objašnjenjima
želim da vidiš tokio mojim očima

pišem ti sa pedesetčetvrtog sprata
kule mori, imaju odličan vajfaj, ali
ponestaje mi baterije na telefonu
jednom ćemo
zajedno doći ovde 
da vidiš kako se sumrak
pretvara u ogromnu svetlucavu noć
kao da je praznik
noći su ovde šire nego kod nas

pišem ti sa obale u blizini tokija
samo zbog tebe, kupila sam karticu
da imam internet
gde kod da krenem
prati me koralno jutro
povetarac ranog maja, opisujem ti
ukus hrane za mene nepoznatog imena
i šta sve imam na sebi
snimam ti talase
pišeš mi mejlove svakog dana
želim da gledam svet tvojim očima
osećam se dobro kad nerazumno volim 

dve nedelje me nije bilo
na aerodromu trčim u zagrljaj
koji lomi sve kosti
moja emocionalna hemofilija
ti govori
od sada se ne razdvajamo
biću tvoja prva i poslednja
domovina
u meni je kratak spoj 
kako sam mogla da znam da ćeš
ubrzo prestati da mi držiš lice
među šakama dok me ljubiš

dolaze topliji dani, neće biti lakše
traljavi poljupci
praskozorje mog odlaska

KAKO ZNAŠ DA SAM PREŽIVELA

najviše sam volela
kada bih ti na kraju dana
stavila noge u krilo
dok rasklapamo sve šta se desilo od jutra

jednom smo pričali o nekom udesu
rekao si
zamisli slučajno udariš čoveka autom
i ne zaustaviš se
samo prestaneš da pratiš vesti
nikad ne saznaš da li je osoba preživela
nije li to užasno
pomislila sam kako ti je lepo čelo
i kako imam sreće
neko kao ti me nikada neće izdati
dodala sam ti borovnice
da živiš što duže

priznajem, 
previše sam se osećala bezbedno

da li misliš da je ono šta si uradio
išta drugačije
od bežanja sa mesta nesreće
samo bez automobila
i bez slučajnosti
kako uopšte znaš da sam preživela

DETEKTIVSKA

u mom sećanju stoji
datost neupitna kao zgrada:
niko me nije voleo
kao ti 

ipak
određene nelogičnosti
dovode u pitanje
pouzdanost sećanja 

detektivski gledano
nešto se ne uklapa,
i to mi ne da mira

kako je moguće da
neko
toliko brzo
prestane da voli
nekoga
i zameni ga
drugim

to ne očekuješ od osobe
kojoj je scena poljupca
iz ivanovog detinjstva
najomiljenija
ne očekuješ
ni od koga

tišina tarkovskog huči u meni
svugde kod njega je voda,
uvek voda, pasivna crno-bela
nekomunikativnost
teško podnosim

zaljubljivi momak ruskog filma
u glomaznoj jakni
ponavlja očevu sudbinu
izneverava žene i decu

sumorni momak ruskog filma
plakao je
nakon premijere ogledala
niko ga nije razumeo

ostaje nerasvetljeno pitanje
imenovanja i postojanosti
tvojih osećanja

ruke će mi i dalje drhtati
dok iz mene ne isteče poslednja
jedinica nežnosti

USTANAK SVITACA

zgaziti čitavo detinjstvo
sve smrskati, samleti
reći sebi da je sve bila prevara
vođena roditeljskim dobrim namerama
nisu znali da ih posmatram dok pričaju
(ako se to moglo zvati razgovorom)

ta tuga od koje svet može da živi vekovima
okeani da se hrane,
nije moja

poništiti detinjstvo
korenje nekontrolisanog rastinja
koje danas divlja
ne postoji slobodna volja
nešto drugo upravlja nama 

dnk su porodične neuroze
ništa previše vidljivo, glasno,
zato lukavo izmiče definicijama
najradije se sećaš smeha za stolom
ali seti se neizrečenog, seti se 
sigurno postoje razlozi
zbog kojih nisam
podigla roletne u dva popodne
mrak je mrak
nema tvoje kose na jastuku pored
ali jasno vidim lice izdaje kako
sve vreme diše u sobi 

ipak
menjam krv
svaki udah je borba
naslućujem rešenje
bez dizanja roletni odlazaka u prirodu spiritualnih gurua motivacionih govora bez tebe
videću svetlost
mutnu, nestabilnu
ali svetlost
i tajne delim samo s odanima: 

hiljade svitaca spava u mom jastuku
nisi ni pokušao da ih vidiš
hiljade svitaca spava u mom jastuku
hiljade malih svitaca sprema se na ustanak
videću svetlost
mutnu, nestabilnu
ali svetlost
i tajne delim samo s odanima:

hiljade svitaca spava u mom jastuku
nisi ni pokušao da ih vidiš
hiljade svitaca spava u mom jastuku
hiljade malih svitaca sprema se na ustanak

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Privatni album