Presuda sa okusom fašizma

ritn by: Bojan Tončić | 21.06.2019.

“Oteli su mi identitet, uvek sam bio Zemunac, niko iz mog društva nije znao ko je koje nacionalnosti, konačno, nema zemunske obitelji u kojoj neko nije Hrvat, Nemac, Rusin. Nismo prebrojavali krvna zrnca”, kaže nam zemunski Hrvat Ivan Barbalić dan nakon objavljivanja presude Ustavnog suda Srbije koji je odlučujući o njegovom slučaju justifikovao postojanje građana drugog reda. Devedesetih je Barbaliću otet stan u Zemunu i od tada se on bori za svoja prava, a u njegovom stanu i dan danas živi Ljiljana Mihajlović, pazite sad, potpredsednica Odbora za ljudska prava i prava manjina Skupštine Srbije koju je u stan uselio Vojislav Šešelj, dok je vani Aleksandar Vučić nosio transparent na kojem je pisalo “Nećemo ustaše u Zemunu!”. Barbalić je danas penzioner, a njegov sin, “mali ustaša”, kako ga je kao šestogodišnjaka prozvao Šešelj govoreći pred tv kamerama, na Krku radi privatni biznis, sa ortacima ima pet barki kojima tokom sezone prevozi turiste.

Srbija po ko zna koji put ćuti na ugrožavanje elementarnih prava na život suseda nesrba, na činjenicu da je njen predsednik Aleksandar Vučić nosio transparent sa pretećom porukom “Nećemo ustaše u Zemunu”. Tišina i raspad institucija, nastavak rata mirnodopskim sredstvima stare su karakteristike ove tvorevine - nova je jedna odluka, ona Ustavnog suda, kojom se justifikuje postojanje građana drugog reda.

OTETO IZ TMINE: Kakav je osećaj živeti dvadeset godina u tuđem stanu

Pravda odavno ne stanuje u Srbiji - prošle sedmice to je, nakon četiri godine ćutanja dokazala i najviša sudska instanca ove države, Ustavni sud, legalizujući mirnodopsko etničko čišćenje u kojem je jedna od žrtava bio zemunski Hrvat Ivan Barbalić. Iza ovog ogoljenog nasilja stajao je Vojislav Šešelj, haški osuđenik čiju su nameru 1. jula 1997. godine i nakon toga, u delo sprovodili bivši i sadašnji predsednici Srbije Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, predvodeći rulju koja je sprečila sudske izvršitelje da sve vrate u prvobitni položaj, odnosno da isele uljeze iz stana porodice Barbalić u zemunskoj Ulici Radiča Petrovića.

Učinak radikalske razbojničke bande

Šešelj, tada gradonačelnik Zemuna, a kako smo već na Lupigi pisali, dodeljuje stan Ljiljani Mijoković, radnici zemunskog “Poslovnog prostora”, svojoj stranačkoj sekretarici, tada nevenčanoj supruzi Ognjena Mihajlovića, urednika u fašističkom glasilu Zemunske novine, priređivaču Šešeljevih sabranih dela. Bračni par u najavi realizuje Šešeljevu zamisao i, uz pomoć radikalskih desperadosa, ratnih veterana iskusnih u progonu civila, provaljuje u stan porodice Barbalić i pljačka sve što je jedna porodica sticala duže od pola veka.

Vojislav Šešelj
Kolovođa pljačke svega što je jedna porodica sticala duže od pola veka (FOTO: s.tf.rs)

Jezikom fakata, Ustavni je sud odbacio žalbe Ivana Barbalića na povredu prava na imovinu i pravnu sigurnost. Izreka presude ima autentični fašistički začin: Ivana Barbalića država treba da obešteti zbog toga što mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Sa celih 600 evra, nakon 17 godina suđenja. Šikane i poniženja, nakon dvogodišnjeg podstanarskog staža i odlaska iz rodnog Zemuna u Bašku na Krku.

O progonu i pljački porodice Barbalić odlučivaće Evropski sud za ljudska prava u Strazburu, budući da su svi pravni lekovi u Srbiji iscrpljeni.

Fašistički cinizam države

Ljiljana Mijoković, danas Mihajlović, potpredsednica je Odbora za ljudska prava i prava manjina Skupštine Srbije. Tek da se overi pobeda Srpske radikalne stranke nad čovečnošću, da se poruči Hrvatima i ostalim nesrbima da nisu dobrodošli. Kao sa transparenta koji je uzdignuta čela jula 1997. godine nosio (ostao je snimak Studija B u porodičnoj arhivi Barbalića) generalni sekretar Srpske radikalne stranke Aleksandar Vučić - “Nećemo ustaše u Zemunu!”

Sa Ivanom Barbalićem razgovarali smo dan nakon objavljivanja presude. Javio se iz kuće od 27 kvadrata koju su srbijanski sudovi tretirali kao “rešeno stambeno pitanje”. Nije, kaže, očekivao drugačiji ishod žalbe Ustavnom sudu, jer ima previše iskustva da bi se nadao pravičnoj odluci. U razgovoru se priseća jula 1997. godine.

“Pozvale su me komšije i rođak, kazali da neko provaljuje u naš stan. Bratić je rekao da su verovatno obični kriminalci i da će se to brzo srediti. I ja sam mislio slično. Bili smo u pravu, jesu kriminalci, ali ne obični. Ovi su imali zaštitu države, jer u tri navrata policija nije asistirala sudskim izvršiteljima koji su imali sudsku odluku da se sve vrati u prvobitno stanje. Za to vreme smo temeljito opljačkani, to je bilo razbojništvo u prisustvu vlasti. Sve nam je odneto, nameštaj, slike, čak i porodične uspomene, fotografije. Odneli su i meso iz zamrzivača”, govori nam Barbalić

Za ostalo su se pobrinuli radikali koji su gradili političku karijeru, bivši i sadašnji predsednik Srbije.

Zločinački kontinuitet vlasti i opozicije

“Na tri mitinga ispred naše zgrade okupljali su se radikali, među kojima su bili i Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić. Na skupovima Slobodnih građana 'Za Zemun' okupljali su se moji prijatelji, kolege iz Beogradske banke, bili su tu advokat Nikola Barović, advokatice Biljana Kovačević-Vučo i Milica Litera, novinarke i novinari Studija B, Radija B92. Komšije i žitelji Zemuna koji su ustali protiv fašizma na delu, a ono što se dešavalo u Zemunu pod Šešeljevom vlašću uistinu je bio fašizam. U fotokopirnicu mog prijatelja Ljubiše Rankova dva puta je ubacivana bomba, Šešeljeve pristalice pretile su, potezale pištolje”, podseća Barbalić.

"Oteli su mi identitet" - Ivan Barbalić (FOTO: Privatni album)

Njegov sin, šestogodišnji Dario, nije bio pošteđen trauma, mašući njegovom putovnicom, Šešelj je sa televizijskih ekrana poručivao da “mali ustaša neće ići u srpsku školu”.

I nakon pada Slobodan Miloševića, srbijansko se pravosuđe ponašalo na isti način, potvrđujući nacionalistički kontinuitet. Opštinski javni pravobranilac Zemuna nije odustao od stana u kojem i dalje živi radikalska funkcionerka sa mužem. Taj nacionalistički kontinuitet je, po svemu sudeći, neizlečiva bolest u Srbiji.

Zemunac otetog identiteta

Ivan Barbalić je izvesno vreme živeo kod prijatelja, potom kao podstanar, a onda je to postalo preskupo. Ostao je bez posla (zbog racionalizacije, ne iz političkih razloga), morao je da se odseli u Bašku na Krku. Tokom turističke sezone radio je u hotelskom kiosku, a potom se zaposlio u Lutriji Hrvatske. Njegove komšije pamte uglednu porodicu Barbalić, Ivanovog oca Dragutina, profesora i direktora zemunske Ekonomske škole, majku Danicu, finansijsku direktorku zemunskih dečjih vrtića (umrla je u progonstvu). Ivana su svi zvali Barba, radio je u Beobanci. Sasvim je besmisleno govoriti o tome da je imao prijatelje i da se, u normalna vremena nije postavljalo pitanje ko je koje nacionalnosti. Nikome nije bilo važno.

Danas je penzioner, a “mali ustaša” Dario Barbalić radi privatni biznis, sa ortacima ima pet barki kojima tokom sezone prevozi turiste.

Mrak je u Srbiji, Barbalić na obali Jadrana pokatkad zamišlja da je na Zemunskom keju. Ne zamišlja da se Srbija približila društvu normalnih država.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Koreni/screenshot YouTube

Do sada komentara: 36

Komentiraj

Pad Bizantije prije više od 5 godina

Srpske medijske zvezde 90-ih kreirale su svoju slavu pod okriljem kič-estetike srpskih medija. Mogli bismo reći da su jedne od najvećih medijskih zvezda u Srbiji tog vremena bili sami političari, počev od vladajućeg bračnog para; sam predsednik Milošević suvereno je dominirao svojom autoritativnom ali i rigidnom pojavom sa TV ekrana, u odsudnim trenucima kada bi odlučio da se na ekranu pojavi. Jedna od specifičnosti te ere bila je da su ostali političari, koji su pripadali tzv. poziciji, bili vlasnici ili suvlasnici najgledanijih i najtiražnijih medija, muzičkih kuća i radio-stanica, veoma često nastupali u šou-programima same estrade, ili na drugi način bili sa njom povezani (npr. ličnim vezama sa pevačicama). Kič-estetiku srpskih medija 90-ih činio je paket u kome su se našli muzički video-spotovi, emisije o kriminalcima i ljudima sa margine, komercijalne emisije u kojima su predstavljani lažni proroci, vidovnjaci i iscelitelji, emisije o estradi, TV kvizovi na Pinku, američke TV serije i filmovi puni nasilja kao manifestacije moći, sport kao srpski mačizam i deo političke igre ,,hleba i igara“, latinoameričke sapunice, itd. Svi ovi akteri činili su veoma živu i razorno-pitku kič-scenu, a oni najprodorniji (ili najužasniji) izborili su se za status vrhunskih medijskih zvezda: voditelji Vanja Bulić, Minimaks, Boško i Aleksandra sa Pinka, kemp-junaci: vlasnici piramidalnih banaka Jezda i Dafina, Kleopatra i nedavno uhapšena vidovita Zorka, proročice, kontraverzni biznismeni i vođe paravojnih formacija, poput Arkana i Giške, slavni ubijeni kriminalci: Knele, Dugi, ratnici: kapetan Dragan, slavni policajci Biža, Badža, živi i zatim ubijeni, i ljudi iz državne bezbednosti, Rambo i Švarceneger, manekenke, striptizete i fudbaleri. Svi oni podržavali su paradoksalni svet izolacije i potrošnje, čije su gazde bile političari, a kraljice turbo-folk zvezde.
Taj trend se i danas nastavlja, kroz visokotiražnu žutu štampu i komercijalne TV-programe, I dalje kao oblik ,,državne umetnosti“ i poželjnog populizma, i ponovo kao subkultura ili paralelna, masovna kultura, kao oblik još neoporezovanog sadržaja i tolerisanog populizma. Srpska medijska kultura posle devedesetih odražava duh vremena tranzicije sa nejasnim sistemom vrednosti, koji u sebe uključuje kako nacionalističko-populističko nasleđe 90-tih tako i duh potrošačkog društva, kapitalističke privrede, zabave i kulturne globalizacije koji prodire u sve evropske zemlje bivšeg Istočnog bloka.''
U ovih trideset godina Nacistička Republika Srbija odlično funkcionaniše u svim segmentima, počevši od sudstva, preko školstva, zdravstva, športa, filma i uopće umjetnosti a naročito u privredi. Lahkoj i teškoj. Itd. itd.
Čuvena je a masovno prihvaćena naredba, od strane bolesnika udruge za zaštitu ćirilice, ''tko ne tiska knjigu na ćirilici nije srbski pisac?''
Pošto je aktalan i dalje nacizam u Srbiji evo jedan uzorak, od mnogih, koji takvo što,
ilustrira ili dokumentuje:
link
''šešeljizacija-fašizacija srbije ostvarena
i niko je nikada neće pobediti!
Srbski turbofolk uz pucanje
i pljačkanje je neuništiv!! ''
srdjan pesic prije više od 5 godina

Sramota I bescasce. Izvinite gospodine Barbalicu na ovakvom, gnusnom ponasanju baraba sa kojima delim nacionalnost. I mene su odavno oterali iz zemlje, prokleti bili doveka. Ta radikalska, mafijaska bagra voli da se kiti zastavama I krstom, narocito dok kradu I pljackaju sve oko sebe. Ja to nisam imao u sebi, postoje samo dobri I losi ljudi, a nacionalnost je samo slucajnost rodjenja u odredjenom mestu. Nista vise. I dosta vise te histericne glorifikacije necim sto nismo zasluzili ili zaradlii vec samo slucajno, rodjenjem dobili.
Verena prije više od 5 godina

Narativ na ovim prostorima jeste uvijek crno-bijel; jedni su ruzni , prljavi, zli, drugi-nevini i dobri.Jedni su cetnici, drugi su ustase, treci-u najboljem slucaju-hrvatsko cvijece.
Ugrozavanje ljudskih prava i sloboda je bez razlike prisutno i u Hrvatskoj, i u BiH, i u Srbiji i Crnoj Gori.Drzavice koje egzistiraju samo na nacionalistickoj podlozi, i samo na konstantnoj radikalizaciji i homogeniziranju puka.
Revidiraju proslost, zaglupljuju mase jeftinom muzikom, sportom na svim kanalima, huskanjem jednih na druge, losim i povrsnim obrazovanjem, razvijajuci agresivnost i neosjetljivost , drzeci ovaj nesretni narod iz dana u dan pod strasnim pritiskom.
Sve drzavice imaju iste metode: izolirati, razvijati osjecaj superiornosti, stvarati laznu sliku o svojoj bitnosti u svijetu.Izmisljaju se i stvaraju neprijatelji, stvara percepcija o pravednom ratu kada su oni u pitanju( u kojem , je li, ne moze biti zlocinaca),mladi ljudi se uce mrznji i to odmah po rodjenju.
Ove drzavice nemaju nikakvu buducnost.
Pad Bizantije prije više od 5 godina

Koča Popović:
“Bašibozluk, bagra i brabonjci ustali da obnove Dušanovo carstvo. Srbi su samo protiv onoga ko bi hteo da ih makar malo opameti, a oduševljeno kliču svakome ko ih još više zaglupljuje, unazađuje i unesrećuje. Žalosno je što su Srbi u civilizacijskom i kulturnom pogledu ostali na nivou na kome su bili pre sto godina. Oni nisu u sukobu sa svetom, već sa samima sobom, vraćajući se na šajkaču i opanak iz kojih su jedva izašli. Bio sam i ostao Srbin, ali nisam bolesna zadribanda i Srbenda. Takvi su izdali i osramotili srpski narod i narugali se njegovoj stvarnoj istoriji.”(iz Dnevnika)
iz knjige M.Marića:
Znao je da će nas Slobodan Milošević odvesti u tragediju. Bio je i protiv Tuđmana. Pred raspad Jugoslavije održan je međunarodni sastanak u Dubrovniku. Evropa je na sve načine želela da spasi Jugoslaviju. Tokom tog skupa je već kamiondžija Vučurević odozgo gađao tvrđave u Dubovniku. Bili su požari na sve strane. Sastanak je održan u dramatičnoj atmosferi. Došli su premijer Italije Đulio Andreoti, austrijski Franc Vranicki. Gotovo svi regionalni šefovi država. Tražila se formula da se Jugoslavija sačuva. Koča Popović je tada boravio u vili u Dubrovniku i jedne večeri mi je rekao:
'Evo, Tuđman me pozvao da prisustvujem večeri sa svim tim državnicima iz Evrope. Ja sam odbio jer ne mogu da podnesem tog cinkaroša iz kabineta Ivana Gošnjaka'. Koču Popovića je na mestu načelnika generalštaba JNA nasledio Ivan Gošnjak, španski borac i komandant glavnog štaba Hrvatske. Šef personalne uprave u Gošnjakovom kabinetu je bio Franjo Tuđman.
On je pravio spiskove koje generale i pukovnike treba da pošalju na Goli otok. I čak je bio stavljen na spisak Koča Popović.
Koča Popović i Sreten Žujović su tokom bitke na Sutjesci, kada su se partizani našli u nemačkom okruženju, odlučili da probiju obruč i naprave prostor da se partizanske snage izvuku iz njega. A Tuđman je prijavio da su oni probili obruč da pobegnu i da ostave Tita da ga uhvate Nemci. Pošto se Žujović opredelio za Staljina protiv Tita 1948, Tuđman je hteo to da iskoristi i pošalje Koču na Goli otok. Tuđman je mnoge nevine ljude poslao na Goli otok. Smatrao je da su Hrvati obeleženi kao saradnici okupatora, a da je rezolucija Informbiroa idealna priilka da se sada i Srbi uprljaju i postanu još veći izdajnici od Hrvata. Imamo još jedan paradoks. U tom generalštabu su sedela u jednoj kancelariji tri pukovnika: Franjo Tuđman, Veljko Kadijević i Dušan Bilandžić. Sva trojica će postati akteri jugoslovenske drame devedesetih godina. Tuđman postaje predsednik Hrvatske, Kadijević ministar odbrane SFRJ, a Bilandžić istoričar. Bilandžić mi je pričao da se Veljko Kadijević, koji je bio najzgodniji među njima i voleo lepe unifome, tri puta dnevno brijao da bi izgledao cakum-pakum", rekapitulira sudbine tri ratna druga autor knjige. On kaže i da mu je tokom sastanka u Dubrovniku tadašnji italijanski ministar spoljnih poslova Đani De Mikelis rekao: "Vi Srbi niste normalni. Vi ratujete oko nepostojećih granica u trenutku kada Evropa ukida svoje.''
...da je svo klanje ubijanje pljačke dogovoreno, nije mi jasno da netko poslije toliko godina to ne prihvata?
link
U_prolazu prije više od 5 godina

"Sretan sam da mi žena nije Židovka ni Srpkinja."
(travanj 1990, predizborni skup HDZ-a u Dubravi)

"Neka im je sretan put, nisu stigli ponijeti ni devize, ni svoje prljave gaće."
(Franjo Tuđman na željezničkoj stanici u Kninu - Vlak Slobode, kolovoz 1995.)

Vec ove dvije izjave jedna iz travnja 1990.dakle prije pocetka rata i druga iz kolovoza 1995.po zavrsetku rata potvrdjuju da izmedju tudjmana i seselja ne postoji razlika, osim sto se prvi deklarira kao hrvat a drugi kao srbin.

Dakle sa jedne strane imamo Milosevica -Seselja -Arkana a s druge strane Tudjmana-Gojka Suska -Paragu.I jedni i drugi su imali samo jedan cilj a to je rusenje Jugoslavije i pljacka iste.
Sve sto se kasnije dogodilo bilo je dogovoreno u Karadjordjevu.