Presuda sa okusom fašizma
Srbija po ko zna koji put ćuti na ugrožavanje elementarnih prava na život suseda nesrba, na činjenicu da je njen predsednik Aleksandar Vučić nosio transparent sa pretećom porukom “Nećemo ustaše u Zemunu”. Tišina i raspad institucija, nastavak rata mirnodopskim sredstvima stare su karakteristike ove tvorevine - nova je jedna odluka, ona Ustavnog suda, kojom se justifikuje postojanje građana drugog reda.
OTETO IZ TMINE: Kakav je osećaj živeti dvadeset godina u tuđem stanu
Pravda odavno ne stanuje u Srbiji - prošle sedmice to je, nakon četiri godine ćutanja dokazala i najviša sudska instanca ove države, Ustavni sud, legalizujući mirnodopsko etničko čišćenje u kojem je jedna od žrtava bio zemunski Hrvat Ivan Barbalić. Iza ovog ogoljenog nasilja stajao je Vojislav Šešelj, haški osuđenik čiju su nameru 1. jula 1997. godine i nakon toga, u delo sprovodili bivši i sadašnji predsednici Srbije Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, predvodeći rulju koja je sprečila sudske izvršitelje da sve vrate u prvobitni položaj, odnosno da isele uljeze iz stana porodice Barbalić u zemunskoj Ulici Radiča Petrovića.
Učinak radikalske razbojničke bande
Šešelj, tada gradonačelnik Zemuna, a kako smo već na Lupigi pisali, dodeljuje stan Ljiljani Mijoković, radnici zemunskog “Poslovnog prostora”, svojoj stranačkoj sekretarici, tada nevenčanoj supruzi Ognjena Mihajlovića, urednika u fašističkom glasilu Zemunske novine, priređivaču Šešeljevih sabranih dela. Bračni par u najavi realizuje Šešeljevu zamisao i, uz pomoć radikalskih desperadosa, ratnih veterana iskusnih u progonu civila, provaljuje u stan porodice Barbalić i pljačka sve što je jedna porodica sticala duže od pola veka.
Kolovođa pljačke svega što je jedna porodica sticala duže od pola veka (FOTO: s.tf.rs)
Jezikom fakata, Ustavni je sud odbacio žalbe Ivana Barbalića na povredu prava na imovinu i pravnu sigurnost. Izreka presude ima autentični fašistički začin: Ivana Barbalića država treba da obešteti zbog toga što mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Sa celih 600 evra, nakon 17 godina suđenja. Šikane i poniženja, nakon dvogodišnjeg podstanarskog staža i odlaska iz rodnog Zemuna u Bašku na Krku.
O progonu i pljački porodice Barbalić odlučivaće Evropski sud za ljudska prava u Strazburu, budući da su svi pravni lekovi u Srbiji iscrpljeni.
Fašistički cinizam države
Ljiljana Mijoković, danas Mihajlović, potpredsednica je Odbora za ljudska prava i prava manjina Skupštine Srbije. Tek da se overi pobeda Srpske radikalne stranke nad čovečnošću, da se poruči Hrvatima i ostalim nesrbima da nisu dobrodošli. Kao sa transparenta koji je uzdignuta čela jula 1997. godine nosio (ostao je snimak Studija B u porodičnoj arhivi Barbalića) generalni sekretar Srpske radikalne stranke Aleksandar Vučić - “Nećemo ustaše u Zemunu!”
Sa Ivanom Barbalićem razgovarali smo dan nakon objavljivanja presude. Javio se iz kuće od 27 kvadrata koju su srbijanski sudovi tretirali kao “rešeno stambeno pitanje”. Nije, kaže, očekivao drugačiji ishod žalbe Ustavnom sudu, jer ima previše iskustva da bi se nadao pravičnoj odluci. U razgovoru se priseća jula 1997. godine.
“Pozvale su me komšije i rođak, kazali da neko provaljuje u naš stan. Bratić je rekao da su verovatno obični kriminalci i da će se to brzo srediti. I ja sam mislio slično. Bili smo u pravu, jesu kriminalci, ali ne obični. Ovi su imali zaštitu države, jer u tri navrata policija nije asistirala sudskim izvršiteljima koji su imali sudsku odluku da se sve vrati u prvobitno stanje. Za to vreme smo temeljito opljačkani, to je bilo razbojništvo u prisustvu vlasti. Sve nam je odneto, nameštaj, slike, čak i porodične uspomene, fotografije. Odneli su i meso iz zamrzivača”, govori nam Barbalić
Za ostalo su se pobrinuli radikali koji su gradili političku karijeru, bivši i sadašnji predsednik Srbije.
Zločinački kontinuitet vlasti i opozicije
“Na tri mitinga ispred naše zgrade okupljali su se radikali, među kojima su bili i Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić. Na skupovima Slobodnih građana 'Za Zemun' okupljali su se moji prijatelji, kolege iz Beogradske banke, bili su tu advokat Nikola Barović, advokatice Biljana Kovačević-Vučo i Milica Litera, novinarke i novinari Studija B, Radija B92. Komšije i žitelji Zemuna koji su ustali protiv fašizma na delu, a ono što se dešavalo u Zemunu pod Šešeljevom vlašću uistinu je bio fašizam. U fotokopirnicu mog prijatelja Ljubiše Rankova dva puta je ubacivana bomba, Šešeljeve pristalice pretile su, potezale pištolje”, podseća Barbalić.
"Oteli su mi identitet" - Ivan Barbalić (FOTO: Privatni album)
Njegov sin, šestogodišnji Dario, nije bio pošteđen trauma, mašući njegovom putovnicom, Šešelj je sa televizijskih ekrana poručivao da “mali ustaša neće ići u srpsku školu”.
I nakon pada Slobodan Miloševića, srbijansko se pravosuđe ponašalo na isti način, potvrđujući nacionalistički kontinuitet. Opštinski javni pravobranilac Zemuna nije odustao od stana u kojem i dalje živi radikalska funkcionerka sa mužem. Taj nacionalistički kontinuitet je, po svemu sudeći, neizlečiva bolest u Srbiji.
Zemunac otetog identiteta
Ivan Barbalić je izvesno vreme živeo kod prijatelja, potom kao podstanar, a onda je to postalo preskupo. Ostao je bez posla (zbog racionalizacije, ne iz političkih razloga), morao je da se odseli u Bašku na Krku. Tokom turističke sezone radio je u hotelskom kiosku, a potom se zaposlio u Lutriji Hrvatske. Njegove komšije pamte uglednu porodicu Barbalić, Ivanovog oca Dragutina, profesora i direktora zemunske Ekonomske škole, majku Danicu, finansijsku direktorku zemunskih dečjih vrtića (umrla je u progonstvu). Ivana su svi zvali Barba, radio je u Beobanci. Sasvim je besmisleno govoriti o tome da je imao prijatelje i da se, u normalna vremena nije postavljalo pitanje ko je koje nacionalnosti. Nikome nije bilo važno.
Danas je penzioner, a “mali ustaša” Dario Barbalić radi privatni biznis, sa ortacima ima pet barki kojima tokom sezone prevozi turiste.
“Oteli su mi identitet, uvek sam bio Zemunac, niko iz mog društva nije znao ko je koje nacionalnosti, konačno, nema zemunske obitelji u kojoj neko nije Hrvat, Nemac, Rusin. Nismo prebrojavali krvna zrnca”, kaže Ivan.
Mrak je u Srbiji, Barbalić na obali Jadrana pokatkad zamišlja da je na Zemunskom keju. Ne zamišlja da se Srbija približila društvu normalnih država.
Lupiga.Com
Naslovna fotografija: Koreni/screenshot YouTube
Srpske medijske zvezde 90-ih kreirale su svoju slavu pod okriljem kič-estetike srpskih medija. Mogli bismo reći da su jedne od najvećih medijskih zvezda u Srbiji tog vremena bili sami političari, počev od vladajućeg bračnog para; sam predsednik Milošević suvereno je dominirao svojom autoritativnom ali i rigidnom pojavom sa TV ekrana, u odsudnim trenucima kada bi odlučio da se na ekranu pojavi. Jedna od specifičnosti te ere bila je da su ostali političari, koji su pripadali tzv. poziciji, bili vlasnici ili suvlasnici najgledanijih i najtiražnijih medija, muzičkih kuća i radio-stanica, veoma često nastupali u šou-programima same estrade, ili na drugi način bili sa njom povezani (npr. ličnim vezama sa pevačicama). Kič-estetiku srpskih medija 90-ih činio je paket u kome su se našli muzički video-spotovi, emisije o kriminalcima i ljudima sa margine, komercijalne emisije u kojima su predstavljani lažni proroci, vidovnjaci i iscelitelji, emisije o estradi, TV kvizovi na Pinku, američke TV serije i filmovi puni nasilja kao manifestacije moći, sport kao srpski mačizam i deo političke igre ,,hleba i igara“, latinoameričke sapunice, itd. Svi ovi akteri činili su veoma živu i razorno-pitku kič-scenu, a oni najprodorniji (ili najužasniji) izborili su se za status vrhunskih medijskih zvezda: voditelji Vanja Bulić, Minimaks, Boško i Aleksandra sa Pinka, kemp-junaci: vlasnici piramidalnih banaka Jezda i Dafina, Kleopatra i nedavno uhapšena vidovita Zorka, proročice, kontraverzni biznismeni i vođe paravojnih formacija, poput Arkana i Giške, slavni ubijeni kriminalci: Knele, Dugi, ratnici: kapetan Dragan, slavni policajci Biža, Badža, živi i zatim ubijeni, i ljudi iz državne bezbednosti, Rambo i Švarceneger, manekenke, striptizete i fudbaleri. Svi oni podržavali su paradoksalni svet izolacije i potrošnje, čije su gazde bile političari, a kraljice turbo-folk zvezde.
Taj trend se i danas nastavlja, kroz visokotiražnu žutu štampu i komercijalne TV-programe, I dalje kao oblik ,,državne umetnosti“ i poželjnog populizma, i ponovo kao subkultura ili paralelna, masovna kultura, kao oblik još neoporezovanog sadržaja i tolerisanog populizma. Srpska medijska kultura posle devedesetih odražava duh vremena tranzicije sa nejasnim sistemom vrednosti, koji u sebe uključuje kako nacionalističko-populističko nasleđe 90-tih tako i duh potrošačkog društva, kapitalističke privrede, zabave i kulturne globalizacije koji prodire u sve evropske zemlje bivšeg Istočnog bloka.''
U ovih trideset godina Nacistička Republika Srbija odlično funkcionaniše u svim segmentima, počevši od sudstva, preko školstva, zdravstva, športa, filma i uopće umjetnosti a naročito u privredi. Lahkoj i teškoj. Itd. itd.
Čuvena je a masovno prihvaćena naredba, od strane bolesnika udruge za zaštitu ćirilice, ''tko ne tiska knjigu na ćirilici nije srbski pisac?''
Pošto je aktalan i dalje nacizam u Srbiji evo jedan uzorak, od mnogih, koji takvo što,
ilustrira ili dokumentuje:
link
''šešeljizacija-fašizacija srbije ostvarena
i niko je nikada neće pobediti!
Srbski turbofolk uz pucanje
i pljačkanje je neuništiv!! ''