Navršilo se četvrt veka od otimanja stana porodici Barbalić u Zemunu. Samo zato što su Hrvati imali su nesreću da ih te davne 1997. godine tipovala banda gradonačelnika Vojislava Šešelja, pa su razbojnici, kada su Barbalići otišli na more, upali u njihov dom i, za početak, opljačkali stan koji će, nakon dugotrajnog suđenja i različitih instanci, pripasti uljezima. Jučer su ispred sedišta Srpske radikalne stranke u Zemunu Žene u crnom, Inicijativa mladih i Pokret za Zemun organizovali protest, a kordon policije morao je protestante da štiti od agresivnih radikala koji su došli da "reaguju" na protest.

O ovom slučaju je Lupiga više puta pisala, evo nečeg relativno novog, a nije, nažalost, presuda Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu koji već dve godine odlučuje o predstavci opljačkanog Ivana Barbalića. Reč je o tome da Ljiljanu i Ognjena Mihajlovića, kojima je dodeljen oteti stan u zemunskoj Ulici Radiča Petrovića, traži radi ispitivanja Međunarodni rezidualni mehanizam za krivične sudove, pravni naslednik Haškog tribunala za ratne zločine. Treba da budu ispitani zbog „kršenja pravilnika o neobelodanjivanju tajnih podataka i identiteta zaštićenih svedoka“. Zahtev za saslušanje Mehanizam je uputio krajem maja, kada je poziv, uz Vojislava Šešelja i druge radikalske izvršitelje, dobio i bračni par Mihajlović, Ljiljana i Ognjen. 

Ljiljana Mihajlović bila je i narodna poslanica Srpske radikalne stranke u Skupštini Srbije, potpredsednica parlamentarnog Odbora za ljudska i manjinska prava. U prijavi imovine funkcionera navela je stan porodice Barbalić kao svoj. Njen muž Ognjen Mihajlović, urednik je Zemunskih novina i Šešeljevih sabranih dela u nekoliko stotina knjiga. 

Nakon 25 godina sramote države Srbije ostale su neoborive činjenice, da je ratni zločinac Vojislav Šešelj, postavši 1997. godine gradonačelnik Zemuna, pokušao da nastavi sa progonom Hrvata iz Srbije, mračnim angažmanom koji je započeo u Hrtkovcima 1992. godine, a reč je, između ostalog, o pozivu na progon Hrvata, zbog čega je i osuđen pred Haškim tribunalom.U Hrtkovcima je 6. maja 1992. izgovorio: “Svi Hrvati koji su napravili grešku treba da odu”.

Učitelj i učenik (FOTO: Koreni)

Njegov najpouzdaniji učenik Aleksandar Vučić mislio je pa 2007. godine izgovorio da je Šešelj samo postupao patriotski: “Kažu Vojislav Šešelj je na mitingu rekao kako treba proterivati ili deportovati Hrvate, a kada pogledate šta se zaista dogodilo, videćete da je Vojislav Šešelj samo pokušao da nađe, i to ne u pravom smislu reči, već samo verbalno, kuću, krov nad glavom za mučenike, srpske izbeglice iz zapadne Slavonije, za desetine hiljada Srba koje su ustaše Franje Tuđmana proterale.”

I još jedna, ključna i neoboriva činjenica: povratak Barbalića u stan koji je naložio sud, sprečila je skupina radikalskog ološa, predvođena Tomislavom Nikolićem i Aleksandom Vučićem, bivšim i sadašnjim predsednikom Srbije.

Ustavni sud Srbije pre tri godine odbacio žalbe Ivana Barbalića na povredu prava na imovinu i pravnu sigurnost, a posle gotovo 21 godine Ustavni sud dosudio mu je obeštećenje države od 600 evra, s obzirom na to da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

I pre ove presude pravosuđe je pokazalo mračne strane; Apelacioni sud je nakon punih 17 godina presudio da Barbalići nemaju pravo na stan, jer, navodno, u njemu nisu živeli. A živeli su samo tri generacije, Ivan Barbalić je sa sinom i majkom otišao na more, u Bašku na Krku, mesto koje će kasnije silom prilika postati njihovo novo prebivalište. Relevantni dokazi za Apelacioni sud nisu bile potvrde o plaćanju računa za struju, komunalije, dečji vrtić. Sudije su presudile da u stanu niko ne živi, jer su svedoci kazali da je u njemu bila prašina. Otkud ti svedoci u stanu Barbalića jednostavan je odgovor – na sudu su svedočili provalnici. Verodostojno. 

Možda će Ivan i Dario Barbalić dobiti pravdu u Strazburu (Ivanova majka Danica umrla je u progonstvu), gde se razmatra predstavka zbog povrede prava na imovinu, prava na pravično suđenje i pravično suđenje u razumnom roku. 

Prošlo je 25 godina, kroz maglu se naziru scene studijskog obračuna Vojislava Šešelja i prvog Barbalićevog zastupnika Nikole Barovića, naslovnice sa fotografijom Barovića koga je pretukao Šešeljev telohranitelj, Šešelj koji urla pokazujući putovnicu Darija Barbalića i preti da “mali ustaša neće ići u srpsku školu”. Slike demonstracija prijatelja Ivana Barbalića, građana Zemuna, protiv uskrsnuća fašizma.

Hrvatska država nije se javno oglašavala o ovom slučaju, valjda je bilo značajnijih problema između dve države. Možda su njihovi zvaničnici u četiri oka razgovarali o sudbini jednog zemunskog bankarskog službenika kome su oteli stan. Šta li je (ili, šta bi) predsednik Srbije rekao sagovorniku iz Hrvatske. Šta će reći nakon što je njegova fotografija sa razbojnicima u Barbalićevoj Ulici Radiča Petrovića obišla Balkan. 

Arhivska fotografija Ivana Barbalića (FOTO: Stanislav Milojković)

Da li će ga neko nešto pitati - i nije stvar Srbije. Države koja, na zadovoljstvo svojih žitelja, živi nezaustavljivi napredak totalitarizma i populizma, sukob sa civilizacijskim vrednostima. Za Vojislava Šešelja je nakon zemunske epizode, te 1997. godine glasalo 1,3 miliona birača. Za Aleksandra Vučića pre četiri meseca milion više. 

Zemun i Srbija žive svoj suicidni mazohizam. Ivan Barbalić tek ponekad proviri na Google Earth, u ulicu svog rođenja. 

“Nisam otišao zato što sam loš”, kaže. 

Znamo, ali, kakva korist od toga.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Masina.rs