Možda ništa slikovitije ne prikazuje Srbiju danas od obeležavanja godišnjice početka intervencije NATO-a u tadašnjoj SR Jugoslaviji. Ovoga puta naricalo se i lagalo snažnije, budući je reč o dvadesetogodišnjici, tako da je čitava predstava bila jezivija. Kao, uostalom, i licemerje i beda kosovskih heroja, ubica albanskih civila koji nisu pomenuti. 

Poraženi i poniženi građani dobili su još jednu redovnu porciju naizgled lekovite autoviktimizacije, epskog suprotstavljanja brojčano i tehnički superiornom neprijatelju, licemerne mitologije u kojoj zločin postaje herojsko delo, a saučesnici, milioni njih, drogirano uživaju u nacionalističkom transu. Ponovljene su sve “značajke” mitološkog žrtvovanja za Kosovo i carstvo nebesko, a teška je dijagnoza potvrđena masovnim okupljanjima, od kojih su dva najznačajnija.

Gde je dno dna

U Nišu, se na državnoj ceremoniji do suza iživljavao šef države (taj plače samo o godišnjicama), a crkveni je poglavar u njegovo ime držao lekciju opoziciji (za sve novce - Crkva je koji dan ranije dobila budžetski honorar od deset miliona evra, navodno za dovršetak vračarske bogomolje - bez priznanica), kao i u Beogradu gde je unekoliko drugačija - sa istom suštinom. Izvedena je predstava licemernog, zlikovačkog podilaženja saučesnicima koji su dobili i oproštaj sebi slične opozicije, u isto vreme antizapadne i “antišiptarske”. 

Nije o ovoj godišnjici postavljeno pitanje za čiji se performans izjasniti, nego gde je uistinu dno dna nacionalne hipokrizije. Ili je to tek netačna sintagma za kosovski pokolj u kojem je Srbija ubila više od 6.000 civila, a prognala njih oko 800.000. Reč je, dakle, o saučesništvu, ali i nepriznavanju, negiranju, nastavku mržnje, bezočnim lažima u kojima su masovne grobnice navodne, uprkos primopredaji posmrtnih ostataka na graničnom prelazu Srbije i Kosova. 

Vređanje u nacionalističkom transu

Još malo nevinosti Srba, još malo vređanja tuđih žrtava i sejanja mržnje koja lekovito anestezira: u državnom profašističkom dnevniku Politika: „Sirene za vazdušnu opasnost, prvi put u Evropi posle Drugog svetskog rata, oglasile su se u tadašnjoj SR Jugoslaviji 24. marta 1999. godine, tačno u 19:41 časova. Od tog trenutka, tokom narednih 78 dana, zavijanje sirena za uzbunu bila je svakodnevica“. 

Čovek koji plače samo o godišnjicama i patrijarh Irinej koji je pošteno odguslao gažu (FOTO: HINA/TANJUG/Sava Radovanović)

Zašto bi Politika išta menjala od 1991. godine. Bilo bi nelogično da se Srbija iživljava samo nad Albancima, a da pomiluje Hrvate i Bošnjake; ko bi sitničario oko toga da su se sirene čule u hrvatskim gradovima kada ih je bombardovala JNA, u Sarajevu pod opsadom, da je, zapravo, sirena za vazdušnu opasnost, četiri godine bila zvučni background realizacije srpskih hegemonističkih planova. 

Niš, dakle, jeziva zloupotreba nesrećnog čoveka, deminera koji je izgubio obe ruke i jednu nogu - u državi koja nije obezbedila ni minimalno pravo na lečenje invalidima, kojom šetaju tempirane bombe, unesrećeni vlasnici posttraumatskih poremećaja, njen predsednik se obraća invalidu i plače. Ima, kaže, pravo na to. 

„Smrt 2.500 civila, posebno 79 dece, za nas će uvek biti zločin, a za njih čak i ako to hoće da priznaju, samo greška. Na to nikada nećemo pristati, nemamo prava da pognemo glavu i sebi kažemo greška, jer bi to značilo da i sopstvene živote doživljavamo kao grešku. Naš narod nije greška“, izustio je Vučić na centralnoj manifestaciji u Nišu. 

Dve verzije sunovrata

Patrijarh Irinej pojao za sve pare, pošteno odguslao gažu: “Ono što danas vidimo na ulicama nije dobro. To daje snagu našim neprijateljima”. Jer, ko bi bolje znao nego on, zna se, istakao je patrijarh, kako se dolazi do položaja i vlasti”.

“Na ovaj način ne mogu doći, niti mogu nauditi, ali mogu nauditi svom narodu i svojoj državi”, zapretio je crkveni poglavar. 

Rečitiji je bio jedan od onih koje je patrijarh prozvao, penzionisani general, aktivista navodno manje desne Demokratske stranke, Sreto Malinović, kazavši, sav uživljen u ulogu ratnog komandanta, da je “pružen otpor koji agresor nije očekivao”. Bombardovanje je, kazaće, bilo neselektivno, a kapitulacija loša, jer se sve završilo “sporazumom, kojim su žrtve i traume naroda učinjene uzaludnim.

Došlo je, dakle, do svojevrsnog nadmetanja vlasti i opozicije u patriotizmu, suštinski, u nacionalizmu, svesrpskoj sabornosti u laži i mitomaniji. Istina je te večeri bila tako daleko. Neizgovorena i nepotrebna. 

Nastavljeno je ponižavanje Albanaca koje su brutalno, bezobzirno pobile srpska vojska i policija. Koga briga, a ko zna i da li je to tačno. Ako je tačno, trebalo je. Ima mnogo različitih interpretacija iste dikcije, povezuje ih neljudskost. Hipokrizija, rekosmo li, krvnika koji se predstavlja kao žrtva. Jer, srpske su vojne jedinice različitih uniformi, te vlasnici policijskih legitimacija kao vaučera za ubijanje, ubili, od 20. marta do 14. juna 1999. godine 6.872 albanska civila (podatak Fonda za humanitarno pravo). Civili znači i deca. Više od 800.000 albanskih civila je prognano (haški tribunal), a 754 osobe su direktne žrtve bombardovanja. 

Srpske su vojne jedinice različitih uniformi, te vlasnici policijskih legitimacija kao vaučera za ubijanje, u manje od tri meseca ubile 6.872 albanska civila (FOTO: Facebook)

Zabeleženi su primeri neljudskosti, pravni je termin nečovečno ponašanje, a u izvedbi to je, kao u Suvoj Reci (neko će prepoznati i višegradski rukopis Milana Lukića), zatvaranje ljudi u piceriju i njihova likvidacija bombama i rafalima automatskih pušaka. 

Silovanje, iživljavanje, paljevina sela, trovanje bunara - široka je lepeza morbidne kreativnosti koja se tretirala kao državni posao. Nema za te pohode vremena na režimskim i opozicionim mitinzima. A još rade televizori i frižideri opljačkani iz albanskih kuća ...

Generalov “pogrešni sporazum”

Haški tribunal zaključio je u osuđujućim predmetima “postojanje državnog plana, čiji je cilj bio proterivanje značajnog broja kosovskih Albanaca, kako bi se obezbedila trajna srpska kontrola nad Kosovom. Do danas su na teritoriji Republike Srbije otkrivene masovne grobnice sa 941 telom Albanaca ubijenih na Kosovu 1999. godine. U Batajnici nadomak Beograda otkrivena su 744 leša kosovskih Albanaca, u Petrovom Selu najmanje 61 telo, kod jezera Perućac masovna grobnica sa 84 tela, a u masovnoj grobnici Rudnica otkrivena su još najmanje 52 leša, rezultat je istraživanja Fonda za humanitarno pravo. 

"Skandalozno, nacionalističko ludilo", ocenio je govor generala Malinovića predsednik Liberalno-demokratske partije, Čedomir Jovanović. Nevladine organizacije Žene u crnom, Fond za humanitarno pravo i Inicijativa mladih za ljudska prava zatražile su, između ostalog, da se saopšte svi podaci o masovnim grobnicama u Srbiji u kojima se nalaze posmrtni ostaci osoba albanske nacionalnosti, da se procesuiraju odgovorni za prikrivanje zločina, skrivanjem leševa u masovne grobnice širom Srbije, da državni organi, pre svega Specijalni sud, preduzmu sve radnje u cilju procesuiranja odgovornih za zločine počinjene nad osobama albanske nacionalnosti i da počinioci zločina budu adekvatno kažnjeni. Zahtevaju i da se izgradi spomenik žrtvama u Batajnici i da se prestane sa slavljenjem osuđenih ratnih zločinaca. To su bili jedini glasovi razuma koji su dospeli u javnost.

Bezobzirnost i svirepost deo su, kao što reče general iz opozicije, “otpora koji agresor nije očekivao”, a Kumanovski je sporazum “žrtve i traume naroda učinjene uzaludnim”. Ne misli na ovaj narod: Bela Crkva, mart 1999. godine, ubijeno 65 albanskih civila, Celina (81), Mala Kruša, (115), Velika Kruša (204), Landovica (17), Ljubižda Has, april 1999. godine (15), Meja i Korenica, april 1999. godine, ubijena 352 albanska civila (FHP, Dosije 549. motorizovana brigada VJ). 

Jest bilo teško pod sirenama. Samoobmanjivanje o kolektivnoj nevinosti zbog klanja u samoodbrani mnogo je lakša disciplina.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Pixabay