Penzionisani general-pukovnik Momčilo Perišić kriv je za špijunažu, presudilo je prvostepeno Veće Višeg suda u Beogradu 5. februara, čime je, tek naizgled, priča o jednoj od personifikacija srpskog agresorskog divljanja Balkanom došla do pred sam kraj; još samo da, ukoliko će smatrati bivšeg načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije krivim, presudu potvrdi i Apelacioni sud. Ali, kraj se i ne nazire, zapravo, neće ga ni biti dok je onih koji čuvaju uspomenu na žrtve velikog zločina u nekoliko krvavih epizoda, u kojima je Perišić bio jedan od glavnih aktera. 

Perišić je za Haški tribunal nevin, ali za vojsku i državu za koje je zapovedao ubicama - kriv je. Špijunirao. Pritom još i za Amerikance. A bio je i u Demokratskoj opoziciji Srbije (DOS) koju radikali i naprednjaci nikad nisu mogli da podnesu. Nije heroj, jest da je ubijao Hrvate u Zadru, Bošnjake u Mostaru, efikasno, artiljerijom. Al' sve je pokvario.

Momčilo Perišić - vojnik od karijere koja je u vreme suverenog komandovanja Slobodana Miloševića imala vrtoglavi uspon (od pukovnika do general-pukovnika i načelnika Generalštaba za nepune tri godine), učesnik u Miloševićevom svrgavanju kao živi predstavnik neumrle ideje velikosrpskog hegemonizma (zaverenici će kazati da je bio potreban da relaksira veze s Vojskom), potpredsednik Vlade koju su mnogi videli kao demokratsku. Vlasnik nevinosti, po presudi Haškog tribunala, jednoj od najsramnijih tokom postojanja ovog suda. 

U prvoj polovini februara, slučaj je hteo, dospeće ponovo u javnost, kao jedan od retkih osuđenih špijuna, ali i poslodavac netom uhapšenog Gorana Draganića, osumnjičenog za brojna kriminalna dela. Samo će se stariji - budući da je proces protiv Perišića trajao čitavih 18 godina - setiti da je filmski dokumentovano kako uručuje aktovku šefu CIA-e za Balkan, Džonu Nejboru, i kako broji novac dobijen od njega. O vezama šake dolara i tašne u kojoj su, kazaće osuđeni, nekakvi spiskovi generala i ukazi o penzionisanju, ili prirode kontakta haškog slobodnjaka sa američkim - tako su ga knjižili - diplomatom, ostaju nagađanja. Da li su Amerikanci tražili i dobijali usluge za pomoć generalu, u sferi je sličnih nagađanja. 

Odvedi Amera kod saborca

U svakom slučaju - među nama, zvuči bizarno - ako ne i potpuno kretenoidno: general-pukovnika sa, pretpostavimo, elementarnom bezbednosnom kulturom, i visokorangiranog obaveštajca CIA-e, poput preljubnika, u švalerskom gnezdu nadomak Beograda, snimaju, poput paparaca, obaveštajci Vojske Srbije. U primopredaji robe i novca, kao “na gomili”, da 'prostite. 

Važna opaska: sve se dešava u jeku sukoba u vrhu vlasti, jer tadašnji predsednik SR Jugoslavije Vojislav Koštunica ima kontrolu jedino nad Vojskom i delom civilne Službe bezbednost (BIA), dok je istinska vlast kod predsednika Vlade Zorana Đinđića i njegovog šarolikog kabineta. Uglavnom manje ili više „nacoškog“. 

Kakva je to roba koju CIA (a i ta se kuća na Balkanu žešće izblamirala) kupuje na Ibarskoj magistrali od jednog potpredsednika srbijanske Vlade; šta je to što nije moglo da se reši u Ambasadi, ili sedištu Đinđićevog kabineta u Nemanjinoj 11. I šta Vojska ima da krije iz lepeze 'artija, rigidno, arhaično klasifikovanih kao “državna tajna” ili “strogo poverljivo”. 

Koštunica i Perišić (FOTO: Blic)

Motel “Šarić” je, da ne bude na zlu glasu, zbog prirode tamo obavljenog posla, pežorativno nazivan, prevedeno na naški, uglednim jebarnikom, a zapravo je reč o povelikom ugostiteljskom kompleksu čiji je vlasnik Živko Šarić, izbeglica iz sela Đevrske kod Knina, koji je zanat pekao u Zadru, gde i dalje drži restoran. Biser kompleksa je restoran - triput pogađajte - “Knin” - sa 300 mesta; čitav emotivni toponim nazivan je, davno pre Šarića, dok je bio vlasništvo društvenog “Beotursa” - “Romeo i Julija”. 

Perišić je, zabeležiće kolega Dragan Todorović iz Vremena, dolazio ovde jer ima osoblja iz Zadra; a od vremena hapšenja generala restoran ima i poseban sto, nezvanično nazvan, “Perišićev sto”. 

Gotovo zaboravljeni general drugi put se, dakle, pominje u ne baš iznenađujućem zemljačkom kontekstu, s obzirom na background jednog saborca. Pišu tabloidi, da je „zemo“ bio i Perišićev vozač i bodigard po potrebi. Počela je kampanja hapšenja narko dilera, razbojnika i ubica, nazvana u javnosti kao slučaj Belivuk, po prezimenu glavnoosumnjičenog za zapovedništvo nad razgranatom bandom svakovrsnog ološa Veljkom, zvanim Velja Nevolja. I u tom policijskom uraganu utamničen je Perišićev čovek od poverenja Goran Draganić. 

Reč je o generalovom saborcu iz Kninske krajine, čoveku sa ratnim iskustvom do Oluje. Draganićeva kuća u okolini Beograda bila je, navodno, mesto za likvidaciju konkurenata (ubijena su, govore nezvanični izvori, najmanje trojica). Dobrostojeći je Krajišnik posedovao kafić i pečenjaru u centru Beograda, a bavio se, pišu tabloidi bliski policijskim izvorima (dakle svi tabloidi), i iznudama i reketašenjem. Ratnog zapovednika, govore izvori bliski istrazi, a prenose državni tabloidi, nije zaboravio. 

Darodavac iz Beograda

Haška optužnica nije teretila Perišića za zločine u Zadru (bio je načelnik Artiljerijskog školskog centra), granatiranje u kojem je poginulo 30 osoba, za šta je u Hrvatskoj osuđen na 20 godina zatvora, kao ni za artiljerijsko ubijanje Mostara koje je stvaralo brisani prostor pripadnicima srbijanskih paravojski za pljačku. 

M. Anđelić, u članku „Privatni generalov rat“, o tom granatiranju piše: „Nišandžije generala Perišića nisu birale ciljeve. Mete njihovih napada su bili... na žalost, stambeni objekti... Od postupaka generala Perišića ogradili su se mnogi čelni ljudi iz krugova JNA u Mostaru...” (“Borba”, 20.-21. april 1992.). 

Mostar je (20. aprila) granatiran osam časova. Ta tragedija okupila je najuglednije ljude svih nacionalnosti, koji su bili saglasni: 'Mostar mora ostati nedeljiv!', čemu su se protivili hrvatski i srpski nacionalisti. Glas razuma - da se sačuva multietnički i istorijski grad, u kome je svaka četvrta porodica imala majke i očeve različitog nacionalnog porijekla, nije dopirao do onih u čijim je rukama bila ratna moć. Nastavljeno je granatiranje koje je trajalo šesnaest časova i nanijelo stravična razaranja. Kratkotrajna smirivanja smjenjivala su sve oštrija sukobljavanja, a u prva tri majska dana Armija je prestala da bira ciljeve. 

Malo olova za veliku Srbiju (FOTO: Blic)

“... Sa mostarskih i okolnih položaja... svim raspoloživim sredstvima tuče po gradu i sistematski ga, dio po dio, razara... Najviše stradaju civilni objekti. Za divno čudo, ponos Mostara - Stari most iz 1566. godine još uvijek je čitav ali i u njegovoj neposrednoj blizini padale su granate.” (Ilija T Radaković, "Besmislena Yu ratovanja"). 

Zvuči pravično, istinito, pošteno, ali samo prvostepeno. Da, reč je o presudi protiv Perišića kojom je konstatovano da je “od septembra 1992. do novembra 1995. godine Vojska Republike Srpske u Sarajevu sprovela dugotrajnu kampanju granatiranja i snajperskog delovanja koja je za ishod imala pogibiju stotina civila, dok su hiljade civila ranjene”. Počinila je ubistva kao zločin protiv čovečnosti, ubistvo kao ratni zločin, nehumana dela kao zločin protiv čovečnosti i napade na civile kao ratni zločin.

Vodite rat, biće granata

“U leto 1995, VRS je napala grad Srebrenicu koji je Savet bezbednosti Ujedinjenih Nacija prethodno proglasio bezbednom zonom za civile. Po zauzimanju Srebrenice, VRS se upustila u prisilno premeštanje i masakriranje hiljadâ muslimanskih civila i lica koja nisu aktivno učestvovala u neprijateljstvima. Pretresno veće je ustanovilo da je VRS počinila sledeće zločine: ubistvo kao zločin protiv čovečnosti, ubistvo kao ratni zločin, nehumana dela kao zločin protiv čovečnosti, progoni kao zločin protiv čovečnosti i istrebljenje kao zločin protiv čovečnosti”, konstatuje Veće.

Kao i to da je “Srpska Vojska Krajine granatirala grad Zagreb 2. maja 1995., pri čemu je petoro ljudi izgubilo život, a 146 ih je ranjeno. SVK je sutradan ponovo granatirala Zagreb, pri čemu su život izgubile dve osobe, a ranjeno ih je 54”. 

Perišić je osuđen na 27 godina robije. Bio je zadužen za oružje, municiju, opremu, logistiku, zahtevao je određene količine i obično ih dobijao na sednicama Vrhovnog saveta odbrane u kojem su bili predsednik Srbije, SR Jugoslavije (čak i veliki humanista Dobrica Ćosić), ministri odbrane, obaveštajci. Perišić je potraživao, Vrhovni savet odobravao, građani su plaćali i uživali u platama od dvadesetak maraka mesečno. Nisu se bunili, glasali su ponovo za iste realizatore velikosrpskih hegemonističkih ciljeva. 

Vojničkom deskripcijom Momčila Perišića, novo iscrtavanje granica preneto na oficire i njihov posao, zvuče kao njegova tirada na 14. sednici VSO iz 1993. godine: "Ako nije spreman da se bori bilo gde, a to je jedinstven narod, o njemu treba razmišljati da li uopšte da bude u ovoj vojsci". Malo blaži, uplašeniji, je tom prilikom bio član VSO Momir Bulatović, rekavši da operaciju slanja oficira Vojske Jugoslavije u formacije takozvane Republike Srpske Krajine i Republike Srpske treba držati u strogoj tajnosti jer "ako ovo padne nekome u ruke, sankcije bi nam držali deset godina". Kao kada je Perišića upozorio na to da “ima jedna padobranska jedinica kod Sarajeva”. 

Perišić u Hagu (FOTO: ICTY)

Politički vrh, na čelu sa Slobodanom Miloševićem, odlučivao je o novcu koji će se izdvojiti za zaokruživanje teritorije. Momčilo Perišić bio je na stalnoj vezi sa generalom Ratkom Mladićem i generalom Milanom Čeleketićem, komandantima VRS i SVK. Liferovao je granate za ubijanje Sarajeva, metke za snajperiste, sve što je potrebno za monstruozne zločine, uključujući i genocid: “Glavni štab VRS procenio je 1994. godine da je od Vojske Jugoslavije dobio, između ostalog, preko 25 miliona metaka za pešadijsko naoružanje i 7.500 granata”, piše u presudi. Eto, malo olova za veliku Srbiju. 

Zlikovčeva usmerenost

I onda je 28. februara 2013. godine Žalbeno veće Haškog tribunala poništilo prvostepenu presudu i Perišića oslobodilo po svim tačkama optužnice. 

“Žalbeno veće ponovo podseća da je VRS, između ostalog, preduzimao i zakonite borbene aktivnosti te da nije bio isključivo kriminalna organizacija. U tom kontekstu, Žalbeno veće, uz suprotno mišljenje sudije Liua, smatra da razumno tumačenje relevantnih posrednih dokaza jeste to da je moguće da je g. Perišić znao za zločine koje je činio VRS, ali da po

Žalbeno veće, uz suprotno mišljenje sudije Liua, “nije uvereno da jedino razumno tumačenje ukupnih posrednih dokaza jeste to da je g. Perišić konkretno usmeravao pomoć ka zločinima VRS-a”. I još nešto što je, smatra Žalbeno veće, “razumno tumačenje spisa” je da je pomoć VJ koju je omogućavao Perišić “bila usmerena ka opštim ratnim naporima VRS-a, a ne ka zločinima VRS-a”.

“Opšti ratni napori”, kakav je granatiranje Zagreba, takođe nisu sankcionisani: Žalbeno veće poništilo je osuđujuću presudu generalu Perišiću za raketne napade na Zagreb pod obrazloženjem da on nije imao efektivnu komandnu nadležnost nad oficirima koji su odgovorni za taj zločin”.

Pojavila se, niotkuda, sintagma konkretna usmerenost. Kako to izgleda na terenu, u klaonici, nije objašnjeno, nije meritum spora. Perišić nije znao o čemu je reč kad je naoružavao zločince - rekli su mu kad su ga oslobodili. Ili je saznao kad je na nekom mnogo važnom mestu odlučeno da je Srbija nevina. I da je njena nevinost budućnost za region. Ka tome su bile konkretno usmerene sudije Žalbenog veća. 

Nema mnogo ovdašnjih žitelja (još nisu ni blizu građana) koji bi odbili poklonjenu nevinost. Makar i po cenu uvažavanja ratnog zločinca, tihog suseda koji gleda svoja posla. Savest i empatija odavno ne stanuju ovde. 

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: screenshot/YouTube