OTETO IZ TMINE
OTETO IZ TMINE: Nečovečni zaborav Vukovara u Srbiji

Nečovečni zaborav Vukovara u Srbiji

ritn by: Bojan Tončić | 18.11.2023.
OTETO IZ TMINE: Nečovečni zaborav Vukovara u Srbiji
Još jedna, 32. godišnjica pada Vukovara u ruke agresora prolazi u Srbiji u ritmu nečovečnog zaborava, mirnodopskog iživljavanja i kontinuiteta sa ratovima devedesetih, u atmosferi tišine koja nije odavanja pijeteta žrtvama, nego kukavičko ćutanje učesnika i saučesnika u zločinu. Iz vrha vlasti ne čuje se, kao ni tri decenije unazad, nikakav znak stida i kajanja, kakvim bi se odaslala poruka naznaka normalnosti građanima Srbije i stradalim susedima. Nezaborav zločina, bedno zataškavanje velikosrpskih ciljeva koje su prihvatili milioni zlikovaca, remete i ove godine Žene u crnom, Helsinški odbor za ljudska prava, Fond za humanitarno pravo i još neke nevladine organizacije širom Srbije. Beskompromisni ostaci savesti delegitimizovanog društva i protivnici militantnih kartografa iza kojih su ostajali devastirani toponimi i patnja, obezglavljeni i mrtvi.

Još jedna, 32. godišnjica pada Vukovara u ruke agresora prolazi u Srbiji u ritmu nečovečnog zaborava, mirnodopskog iživljavanja i kontinuiteta sa ratovima devedesetih, u atmosferi tišine koja nije odavanja pijeteta žrtvama, nego kukavičko ćutanje učesnika i saučesnika u zločinu. Iz vrha vlasti ne čuje se, kao ni tri decenije unazad, nikakav znak stida i kajanja, kakvim bi se odaslala poruka naznaka normalnosti građanima Srbije i stradalim susedima. Nezaborav zločina, bedno zataškavanje velikosrpskih ciljeva koje su prihvatili milioni zlikovaca i vlasnika poslovne sposobnosti, remete i ove godine Žene u crnom, Helsinški odbor za ljudska prava, Fond za humanitarno pravo i još neke nevladine organizacije širom Srbije. Beskompromisni ostaci savesti delegitimizovanog društva i protivnici militantnih kartografa iza kojih su ostajali devastirani toponimi i patnja, obezglavljeni i mrtvi. 

U novijoj istoriji Srbije, obeleženoj zavojevačkim poduhvatima, ostaju crvene brojke na kalendaru: 25. avgust, početak Vukovarske operacije Jugoslovenske narodne armije, formacija predvođenih srpskim komandnim kadrom i ojačanih rezervistima i dobrovoljcima iz Srbije; ostaje i 18. novembar, dan kada su višestruko brojnije i opremljenije jedinice osvojile Vukovar. Ostaje i datum za neke udžbenike, udžbenike iz kakvih se u Srbiji neće predavati: 19. septembar, dan kada su žitelji Beograda ispratili tenkove put Slavonije, bacajući cveće pred tenkovske gusenice i mašući jugoslovenskim zastavama. Rešeni da brane državotvornu kama-ideologiju, smeštenu u istorijski plan krvožedne inteligencije i vlastohlepnog predsednika Slobodana Miloševića "svi Srbi u jednoj državi" (2,3 miliona glasova). 

Oni zahtevniji među građanstvom podsetiće se kako je, dok su građani Vukovara umirali u skloništima ili branili svoj grad, u Skupštini Srbije vođena rasprava dva poslanika. Vojislav Šešelj i Zoran Đinđić izmenjivali su replike, Đinđić je bio za to da se sa šlemova koje su nosili vojnici JNA ukloni petokraka, a Šešelj je bio protiv toga, logicirajući da bi Srbija u tom slučaju mogla da bude označena kao agresor. Nijedan od njih dvojice nije pomenuo prekid sumanutog ubijanja.

Žene u crnom podsećaju da je Vukovar 1991. godine bio punih 87 dana pod opsadom JNA i paravojnih srpskih formacija. Tokom opsade Vukovara počinjen je ratni zločin urbicida i kulturocida – uništeno je istorijsko jezgro grada; Vukovar je postao simbol varvarskog uništavanja gradova u ratu. Ubijeno je i ranjeno više hiljada hiljada ljudi, a na dan pada grada proterano je preko 14.000 ljudi sa područja opštine Vukovar. Za ostacima 400 osoba još se traga. 

“Nakon početka opsade grada Vukovara, na teritoriji Srbije formirano je nekoliko logora za hrvatske ratne zarobljenike/ce sa teritorije Hrvatske. Oni su u logorima u Srbiji boravili od par dana do devet meseci. Kroz logore je prošlo oko 7.000 osoba, a u njima je duže zadržano oko 3.500 ljudi; od posledica premlaćivanja i zlostavljanja, kao i usled nedostatka adekvatne medicinske pomoći, u logorima u Srbiji preminuo je veći broj zatočenika. Za sve ove zločine osuđeno je samo jedno lice – niskorangirani pripadnik Teritorijalne odbrane. Sramno je da u Srbiji nije suđeno visokorangiranim oficirima JNA, Vojske Jugoslavije i MUP-a za ratne zločine nad zarobljenim hrvatskim civilima i ratnim zarobljenicima 1991. i 1992. godine. I to dokazuje da država Srbija štiti i slavi ratne zločince (na primer. osuđenog ratnog zločinca Veselina Šljivančanina), produžava politiku konfrontacije i otvorenih pitanja sa Hrvatskom naročito po pitanju nestalih, te procesuiranju ratnih zločina", ističu Žene u crnom. 

Hrvatski zarobljenici bili su smešteni i u logorima Stajićevo u opštini Zrenjanin i Begejci u opštini Žitište. Nevladine organizacije godinama bezuspešno pokušavaju da dobiju dozvolu za postavljanje spomen-obeležja na tim lokalitetima. Žrtvama i porodicama stradalih nije dozvoljeno da obiđu mesta na kojima su bili logori, uprkos dogovoru Kolinde Grabar Kitarović i Aleksandra Vučića. 

U ovogodišnjem pismu odbornicima tamošnjih skupština kaže se, između ostalog, da je u logorima u Vojvodini, kao što je poznato i pouzdano dokumentovano, ubijen veći broj hrvatskih ratnih zarobljenika, dok su ostali bili izloženi nečovečnom postupanju, zbog čega su mnogi od njih postali invalidi.

"Postavljanjem spomen ploče doprineli bismo jačanju procesa pomirenja i poverenja na području bivše Jugoslavije, te obezbedili neku vrstu simboličke (ali višestruko važne) reparacije žrtvama tog logora i njihovim porodicama. Ujedno, postavljanje spomen ploče će biti značajan korak na planu oslobađanja naše zemlje od tereta koje su ostavili ratovi 90-ih godina, u kojima je JNA pod kontrolom režima Slobodana Miloševića, uz srpske paravojne formacije, počinila stravične zločine. Zločini su činjeni, to je danas poznato, i na drugim stranama. Međutim, mi se moramo suočiti sa zločinima koji su počinjeni u naše ime, a na drugima je da se suočavaju sa zločinima koji su počinjeni u njihovo ime. Bez tog suočavanja i bez utvrđivanja istine o tim zbivanjima, nema nade da će doći do promene moralnog poretka, vrednosnog sistema i kulturnih obrazaca. A bez te promene Srbija je osuđena na moralnu propast", ističu Žene u crnom. 

Vukovar - Miloš Cvetković
Vukovar je postao simbol varvarskog uništavanja gradova u ratu (FOTO: Miloš Cvetković)

Veliki arhitekta, umetnik, filozof i gradonačelnik Beograda od 1982. do 1986. godine, Bogdan Bogdanović, zapisao je 19. novembra 1991. godine: "U celom tom ludilu ima jedne strašne metode — rušenje grada je najjednostavniji način da se promeni regionalna etnička struktura. Izgleda apsolutno ludo da rušite grad koji želite da zaposednete. Uvaženi pisac romana u kojima nema ni grada ni gradova, sa neskrivenim jedom govori o onima koji bi hteli da nam nametnu atribut rušitelja gradova… On pritom zaboravlja prostu obavezu da kaže ko je nesrećne gradove, gradove romane, porušio, i zašto“.

Nekadašnji gradonačelnik Beograda, glas razuma u pomahnitalom društvu, konstatuje: "Bojim se da raste nešto gore od svega, raste jedan model mraka, raste jedan model nelaičke Srbije, klerikalne Srbije, mraka nad mrakovima, mislim na juriš teokratije na sekularnost srpske kulture…"

Nije imao priliku da govori za hiljade pomahnitalih; “Vukovar je danas razrušen, ali slobodan grad”, saznali su žitelji Srbije, zauvek lišeni epiteta "građanin" od reportera državne televizije Miodraga Popova. Nino Brajević, takođe izveštač iz Vukovara, saopštiće smelo etničku pripadnost leševa iza zgrade vukovarske bolnice “Srpski. Uglavnom srpski”. Ogromna većina ozračenih konzumenata bila je sigurna da govori istinu. Niko nije mislio o sitnicama, recimo o tome kako je reporter saznao za gotovo rodbinsku vezu gledateljstva sa raspadajućim sunarodnicima. 

Rušenje je završeno, ali će se ubijanje civila i ratnih zarobljenika okončati tek masovnim zločinom na farmi Ovčara.

“Konačni epilog suđenja za zločin na Ovčari u ovom i u drugim predmetima pred domaćim pravosuđem je poražavajući: od ukupno 24 optužena, pravnosnažno je osuđeno samo njih 11; dva optužena su preminula, dvojica su dobila status svedoka saradnika, a njih devet je pravnosnažno oslobođeno od optužbi. Za sve ovo vreme porodice žrtava javno su izražavale nezadovoljstvo zbog trajanja i toka suđenja, a mnogi članovi porodica nisu ni doživeli njegovo okončanje. Tako je pravda tek delimično zadovoljena, a nakon 14 godina dugog i iscrpljujućeg procesa nisu ispunjena očekivanja porodica žrtava da znaju punu istinu o stradanju svojih najbližih rođaka i da odgovorni za ta nedela budu adekvatno kažnjeni. Kao paradigmatičan primer suđenja za ratne zločine u Srbiji, predmet Ovčara slikovito prikazuje veoma limitirane domete pravde za žrtve u Srbiji”, konstatovao je Fond za humanitarno pravo. 

Svetla tačka u Srbiji bili su dezerteri i njihove jatakinje u Srbiji. Realizovan je lov na mladiće koji nisu hteli da ubijaju, a pobunili su se i uniformisani rezervisti. Vladimir Živković dovezao je pred Skupštinu oklopni transporter, a Miroslav Milenković (1951-1991) ubio se 20. septembra 1991. na stočnoj pijaci u Šidu, između dva stroja rezervista, onih koji su bili rešeni da krenu put Vukovara i onih koji su ostavili oružje. 

„Tamo gde može da se bira samo između optužbe za kukavičku izdaju i pohvale za junačko ubijanje, nema mesta za čoveka. To je smisao Miroslavljeve žrtve“, zapisao je pred Predsedništvom Srbije, pod svećama upaljenim za sve žrtve rata Ivan Čolović („Grobnica za Miroslava Milenkovića: Beograđani protiv rata“, knjiga epitafa, grupa nevladinih organizacija, Beograd, 1991; 2002).

Dezerteri su imali snažnu logistiku, objašnjava na svoj način Svetlana Slapšak: “Reč je o tanušnom sloju žena koje su se u isto tako tanušnom srednjem sloju uspele formirati kao emancipovane i nezaslepljene individue, i koje su svoje potomstvo vaspitale tako da se u novonastaloj situaciji ponaša po jasno utvrđenom obrascu. Govorimo o majkama, tetkama, ujnama i taštama dezertera i pacifista, o generaciji koja je neslobodu izbora svoje mladosti umela da investira u slobodni izbor naredne” („Ratni Kandid“, Radio B92, Beograd 1997). 

Gde su sada, gde su ostaci razuma, pitanja su koja se ne postavljaju. Ima odgovora – ako neko ima dilemu – da li bi se jedna moralno posustala većina, da je višestruko brojnija i opremljenija od potencijalnog protivnika, odlučila da ga uništi: “Milošević je bio veliki srpski lider, namere su mu svakako bile najbolje, ali su nam rezultati bili mnogo lošiji. Ne zato što je on to želeo, već zato što želje nisu bile realne, a interese i težnje drugih naroda zanemarili smo i potcenili. I zbog toga smo platili najvišu i najtežu cenu...” 

Znači, malo je falilo, pa da Srbi zauvek reše “hrvatsko pitanje”. Ovo citirano izustio je predsednik Srbije Aleksandar Vučić, znali smo to i samo po “najvišoj ceni”, sintagmi kojom je častio zavojevače. I on bi da bude veliki srpski lider, a misli da ima realne želje.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Miloš Cvetković

 

Anketa

Varga je otkazao tulum jer je shvatio da:

Kolumne

  1. LEKSIKON MARKA TOMAŠA: Glogov kolac za Gogolja

    19.02.2024.

    Marko Tomaš

    LEKSIKON MARKA TOMAŠA: Glogov kolac za Gogolja

  2. PROŠLOST JE ČINIO LAKŠOM: Pera Luković - inženjer na privremenom radu u novinarstvu

    13.02.2024.

    Bojan Tončić

    PROŠLOST JE ČINIO LAKŠOM: Pera Luković - inženjer na privremenom radu u novinarstvu

  3. HIP HOP LELEK: Upotreba djeteta za patriotske psihoze

    01.02.2024.

    Brano Mandić

    HIP HOP LELEK: Upotreba djeteta za patriotske psihoze

Lupiga predstavlja: Priče iz zagrebnog života

E-ciklopedija

  1. Povijesni put Hitlerove 'klonje'
  2. Yugo - urbana legenda
  3. Freedom Theatre (Teatar slobode)
  4. Japanske čestitke i razglednice
  5. Russellov čajnik

Recepti

  1. Domaći sok od bazge
  2. Burek (bosanski) za 1 odraslu osobu
  3. Drugačija svinjska jetrica
  4. Bosanska pogača
  5. Piletina u košuljici od sezama
Projekt se provodi uz pomoć:
Ministarstvo kulture Republike Hrvatske Agencija za elektroničke medije Grad Zagreb
Medijski partneri: Balkan Insight - Balkanska tranziciona pravda CINS - Centar za istraživačko novinarstvo Nezavisnog udruženja novinara Srbije