Danima sam fasciniran tim prizorom, video sam ga u Novom listu (od 15. 8. 2015., kao ilustraciju uz komentar Dražena Ciglenečkog), ali nisam pronašao ko ga je fotografisao. Elem, neki tip stoji razdrljen - ne vidi mu se lice, tek podbradak i donji deo brade, dovoljno da vidiš da se radi o muškarcu - negde na ulici, u daljini se vidi neki mali soliter; moglo je to biti snimljeno bilo gde, mada je verovatno snimljeno u Vukovaru. Tip je, kažem, razdrljio jaknu ne bi li se u potpunosti videlo šta piše na njegovoj crnoj majici. A piše: „Vukovar nikada neće biti Вуковар“. Ono drugo latinično „v“ napravljeno je zapravo od prstiju ruke koja pokazuje V sign. Iz čega zaključujem da taj neko smatra pobedom to što je grad o kojem se u ispisanoj poruci radi Vukovar, a nije Вуковар, niti će to ikada biti. Moguće da je tako, ali mislim da je ta slika znatno složenija i slojevitija nego što se to čini veseljaku u majici.

Najpre, kako mi uopšte znamo šta je to Вуковар sa te majice? To su samo neka slova, i mogla bi označavati bilo šta; e pa, fora je baš u tome što i mi znamo, a zna i nosilac majice, da ta slova ne označavaju bilo šta, nego jedan sasvim konkretan pojam, koji pak označava grad na ušću Vuke u Dunav. Da nije tako, poruka bi bila nerazgovetna i besmislena, ne bi proizvodila nikakav efekat. Zamislimo da na majici piše „Vukovar nikada neće biti marmelada od šipka“; ili „мармелада од шипка“, svejedno. Tvrdnja bi bila formalno tačna, ali opet i sasvim blesava, jer Vukovar je naprosto jedan grad, a gradovi baš nikada ne postaju marmelada od šipka, nijedan takav slučaj nije zabeležen u istoriji.

Svojevrsna hodajuća „dvojezična ploča“ (FOTO: Novilist.hr)

Ili, marmeladu na stranu, hajde da ostanemo unutar žanra gradova. Zamislimo sada da na toj majici piše „Vukovar nikada neće biti Sombor“; ili Сомбор, svejedno. Opet nesumnjivo tačna tvrdnja: grad Sombor, naime, već postoji, na drugoj (doduše, obližnjoj) lokaciji, i nema nikakve šanse da Vukovar ikada postane Sombor, ili obrnuto, to je bar onoliko pouzdano koliko i to da, šta ja znam, Теофил Панчић nikada neće biti Ivor Fuka. A ni obrnuto.

Šta sve ovo zapravo znači? Naprosto to da Vukovar već jeste Вуковар - a i obrnuto - jer da nije, tvrdnja da „Vukovar nikada neće biti Вуковар“ ne bi uopšte mogla biti shvaćena pošto ne bi ni bila shvatljiva, ili bi bila sasvim neupotrebljiva, to jest, došlo bi do zaumnog efekta „marmelade od šipka“. Ovako, tvrdnja sa majice u potpunosti opovrgava samu sebe upravo time što smo svi u stanju da nedvosmisleno shvatimo šta nam poručuje. Ona nam, naime, tvrdi da Jedno Određeno Nešto (grad Vukovar) neće nikada biti ono što već ionako jeste (naime, grad Vukovar, ali imena ispisanog drugim alfabetom), dakle, da nikada neće biti istovetno sebi.

To je, međutim, nemoguće: stvar koja nije istovetna sebi samoj stvar je koja zapravo ne postoji. To je kao kad biste rekli da je izvesni Tomislav Merčep optuženi ratni zločinac, ali da je zato stanoviti Томислав Мерчеп jedan baš fini i dragi striček. Elem, da Vukovar i Вуковар nisu isto, i da podjednako ne pripadaju stvarnosti, mi bismo pred porukom s majice stajali i treptali u tupilu od nekuženja, nemajući pojma šta je pisac hteo da kaže. Ovako kako jeste, mi odlično znamo šta je pisac rekao, ali sam pisac to ne zna, nego misli da je rekao nešto sasvim drugo A to što misli da je rekao nemoguće je izreći, a da bude suvislo, jer ta tvrdnja od pet reči uspeva da samu sebe mučki umori u besmislu pre nego što stigne do kraja.

Šta ovo zapravo znači? Naprosto to da Vukovar već jeste Вуковар - a i obrnuto - jer da nije, tvrdnja da „Vukovar nikada neće biti Вуковар“ ne bi uopšte mogla biti shvaćena pošto ne bi ni bila shvatljiva (FOTO: Hina)

Nego, ima još nešto dražesno u vezi s tom majicom i njenim ponosnim nosiocima. Bez obzira na značenje koje isijava, nije li ta majica sama po sebi svojevrsna hodajuća „dvojezična ploča“, to jest, baš ono protiv čega majičari onomad ustaše? Sve i da ćirilice nigde drugde u Vukovaru ne bude, biće je na njihovim majicama. One će biti možda poslednja brana njenom nestanku iz javnog prostora. Ampak, reći ćete vi besmisleno logicirajući, neće li te majice biti zauvek skinute kao suvišne kad pobeda nad „dvojezičnim pločama“ bude konačna? Neće, jer pobeda nikada nije konačna, suština je baš u tome da neprijatelj nikada nije dovoljno pobeđen, nekmoli zatrt. Konačna pobeda značila bi obesmišljavanje, posledično i samoukidanje nacionalizma, što se ne sme dopustiti. To vam je kao sa antisemitizmom: nije loše pobiti Jevreje, ali ih se nešto malo mora očuvati za pelcer, jer su potrebni kao permanentna simbolička opasnost.

A i to sa idiotskim „dvojezičnim pločama“ je zgodno: kako bilo ko ozbiljan - recimo, naši šampioni levo-liberalne tolerancije - može bez ironijskog naboja upotrebljavati taj termin, to jest - sto mu gromova, i jebala vas „tolerancija prema Drugosti“ - kako možete imati „dvojezične ploče“ tamo gde nemate dva jezika? Zato je nekako i logično da se taj dvopločasti a jednotupi duh naselio baš na tim crnim majicama, mada oni koji ih nose to, jadni, ne kontaju. A nekako baš tamo i pripada, kad pogledaš. Jer se na koncu svaki, da prostite, reality check svodi na to da su „hrvatski“ i „srpski“ isto sranje u blago različitim ambalažama; ili срање, jebiga, svejedno.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Media centar Beograd

Ovaj tekst nastao je uz potporu Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija u sklopu projekta "Ustavne vrednote u doba krize".