Na autobuskoj stanici umesto Crna Gora piše: „Jadransko primorje“. Na fasadama zgrada u Novom Sadu, pak, Crna je Gora „Srpska Sparta“, u kojoj stanuju „srpske svetinje“, koje ovi iz Novog Sada „ne daju“. 

I „more“ i „Sparta“, naravno, mitovi su velikosrpskog nacionalizma. Baš kao i „naše Kosovo“ i „stara Srbija“, „Vardarska Srbija“, „republike srpske (krajine)“. Uostalom, baš kao i cela Jugoslavija. Jer, „srpski nacionalisti su Jugoslaviju oduvek shvatali kao proširenu Srbiju“, kako kaže Latinka Perović. Dodaje da je velikosrpski intelektualni i politički konsenzus postojao u Srbiji krajem osamdesetih godina 20. veka. 

“I to ni u to vreme nije bila stvar od juče. I danas, sva ta politička praksa i ideje o jedinstvu Srba, naoružavanje, odnos prema ratu Ukrajini - sve je to manifestacija toga stanja duha”, kaže Perović. Sveukupno, takvo stanje duha jeste uzrok strašnih zločina, počinjenih s ciljem zaokruživanja srpskog nacionalnog prostora, to jest „velikodržavne nacionalističke politike, koja i danas deluje destabilizujuće u regionu i izaziva nepoverenje kod drugih naroda i država u susedstvu“, precizno dijagnosticira Latinka Perović na skupu „Quo vadis, Balkan?“, održanom na Petrovaradinskoj tvrđavi. 

Šta je glavni problem toga stanja duha? Problem je što, u realizaciji svojih večitih teritorijalnih aspiracija to stanje duha ne uzima u obzir ljude koji žive na tim teritorijama. To je ne samo momunentalan, već i monstruozan problem. 

U Jugoslaviji se velikosrpski nacionalizam očitovao tako što je odricao drugim nacijama pravo na emancipaciju, a potom i na političko konstituisanje: Hrvati su bili „pokatoličeni Srbi“, Crnogorci su ništa drugo nego „odrođeni Srbi“ i u najnovije vreme „milogorci“, muslimani, a kasnije Bošnjaci su „izdali veru svojih predaka“ jer su „poturčeni Srbi“, Makedonci su „vardarski Srbi“ koji su sa svojih prezimena izrbisali „ić“ i dodali „ski“ ... Svi oni zajedno su, dakle, Srbi koji su izdali svoj Pijemont, svoju maticu i majčicu – Srbiju. 

"Srpski nacionalisti su Jugoslaviju oduvek shvatali kao proširenu Srbiju" - Latinka Perović (FOTO: Lupiga.Com)

Srbin je, dakako, bio i knez Lazar koji je posthumno avanzovao i postao „car“, iako su šanse da je taj srpski velikaš imao nacionalnu svest, naravno, nikakve, jer nacija u današnjem shvatanju te reči - nije postojala. Nacija je, naime, politički konstrukt iz 19. veka. Srpska nacija je, dakle, takođe politički konstrukt, kao i sve ostale nacije na ovome svetu. 

Od „Načertanija“ Ilije Garašanina iz 1844. godine, preko „Homogene Srbije“ Stevana Moljevića iz 1941. godine, do Memoranduma SANU-a iz 1986. godine, oduvek se snatrilo o „ujedinjenju svih srpskih zemalja“. U borbama za ostvarenje tog zlog sna, te noćne more, neretko su teško stradali i bili kasapljeni susedni narodi, koji su se usudili da se „odrode“ (Bošnjaci) ili da nasele „naše“ teritorije (Albanci). Stradali su, naravno, masovno i Srbi, koje su gurali ili su se dobrovoljno javljali da doprinesu „ostvarenju sna“. Što bi rekla osuđena ratna zločinka Biljana Plavšić: „Srba ima 12 miliona, neka ih šest miliona pogine, opet će ona druga polovina uživati u plodovima rada i borbe.“ 

No, kako prosečan nacionalistički um zamišlja to „uživanje u plodovima rada i borbe“? Šta to uopšte znači? Kakve su posledice takve ideologije po one koji bi trebalo da uživaju „plodove“? Na primer, tako što više od 80 odsto izbornih lista na proteklim parlamentarnim izborima čine oni koji negiraju genocid u Srebrenici? Ili tako što se blizu polovine mladih u Srbiji izjašnjava da se slaže sa idejom vraćanja služenja obaveznog vojnog roka. Ili što su tri četvrtine mladih, ovako ili onako, na strani Rusije u njenoj agresiji i u čerečenju Ukrajine. Kako je moguće da su mladi odgojeni i obrazovani u takvom duhu? 

Sve pobrojano nisu ništa drugo nego prave perverzije, amoralni stavovi, koji su zapravo čist fašizam, kao što je i sama ideja etnički očišćenih teritorija (krvi i tla). Imaoci takvih stavova izgubili su sposobnost da razlikuju elementarno dobro od suštinskog zla. Oni su na strani počinioca, a ne žrtve. I ne samo to: oni se naslađuju patnjama žrtve, kako u Vukovaru, Srebrenici i Đakovici, tako i danas u Mariupolju. Oni šaraju „Z“ po našim fasadama, jer su pre toga šarali Ratka Mladića. To je logična lestvica košmara. Jer zašto bi javno mnjenje koje je tako zdušno podržalo ratove za ubijanje Jugoslavije danas imalo empatiju prema patnjama Ukrajinaca, kada nikakvo saosećanje nije imalo prema Hrvatima, Bošnjacima i Albancima? 

U tom izmaštanom svetu Biljane Plavšić „u plodovima rada i borbe“ uživa se na izopačen način, kao u nekoj slici i prilici ovozemaljskog pakla, u kojem se krčkamo kao u đavoljem kazanu. Zbog konsenzualne politike podržavanja zločina, ljudski život je postao nebitna kategorija. Pravo na život, kao fundamentalno ljudsko pravo koje se ne sme dovesti u pitanje, u Srbiji je bagatelisano. Prvo prema „neprijateljskim narodima“ a potom, posledično, i prema sopstvenom narodu. Jer nacionalisti preziru sopstveni narod, kao niko drugi. 

„Srpski svet“ i „Ruski svet“ (FOTO: Lupiga.Com)

Ovo je društvo, dakle, lišeno morala. A upravo je moral onaj fundament koji civilizaciju pokušava odvojiti od njenih animalnih poriva. Društvo bez morala nije civilizovano društvo. Ono je suštinski antipod civilizaciji, a vrtlog takvog društva u sebe usisava ne samo to društvo već i sve što matica tog ludila može da dosegne: Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Kosovo, Severnu Makedoniju, Hrvatsku ... „Srpski svet“ i „Ruski svet“ su dve najopasnije ideologije našeg vremena, koje su suštinski jednake i koje, i jednu i drugu, podržavaju i gorivo joj dodaju tamošnje pravoslavne crkve. Te crkve su počinile veliki smrtni greh: etnofiletizam. Izjednačile su pripadnost etnosu i pripadnost veri. 

Tom stanju duha samim tim normalno je rezonovanje da se do „SrBskog sveta“, do izjednačavanja državnih i etničkih granica, stiže silovanjem, etničkim čišćenjem i genocidom. Kao i svako ludilo ono, međutim, nije svesno svoga stanja duha. Kao i kod svakog drugog poremećaja, i ovde važi deviza: „Vama se može pomoći, samo morate sarađivati“. A svako onaj ko skreće pažnju na ludilo biva žigosan pečatom „izdajnika“. Kao nekakav direktni prenos „Leta iznad kukavičjeg gnezda“, tako na primer izgledaju izjave Aleksandra Vulina. 

Moj prijatelj kaže da se često seti jedne od prvih lekcija na fakultetu. Zašto se osniva polis? Zbog dobrog života. Ako polis nije u stanju da stvori uslove za dobar život, onda takav polis ne treba ni da postoji. Dakle, ne samo života, već dobrog života. A kako može biti dobrog života u društvu u kojem život odavno nije na ceni? 

Jedino u takvom društvu moguće je podići spomenik i žrtvama i dželatima iz Novosadske racije, 1942. godine. Jer, što da ne, ako su Tito i Draža antifašisti, a zakon iz vremena „demokratskih“ vlasti tako kaže, onda je moguće sve. Onda su svi, bez obzira na to da li su žrtva ili dželat, kao što konstatuje onaj moj prijatelj, „žrtve istorijskih okolnosti, a to što su žrtve briše svaku razliku između njih“. 

I zaista, da li Srbija koja nema definisane granice, koja ne rešava niti jedan od sporova sa susedima koje je sama otvorila, koja je ogrezla u korupciji i nemaru, da li dakle Srbija uopšte postoji? Ili je čitava priča o „srBskom svetu“ samo dvovekovni krvavi izgovor za to što Srbija ne može da se konstituiše ne kao moderna, već kao država uopšte ... 

A to onda više nije samo stanje duha, već stanje zloduha. 

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Pixabay