Provlači se s vremena na vreme taj podatak da je Srbija prva u Evropi po stopi samoubica, kao i da broj konstantno raste. Istinit ili ne kad dođe do tog čina onda je kasno. Kasno je za pitati koji su bili razlozi i motivi, kasno je za povratak. A nije da se nismo često upitali koja je to muka uzrokovala želju za samoubistvom. Najčešće je to čitav jedan splet i određeni okidač. „Burnout“, Andrije Matića, roman je koji se bavi upravo tim. Prati život univerzitetskog profesora književnosti, onog, mogli bi reći, starog kova – kome je znanje važno, koji na tranzicijsku Srbiju gleda sa gnušanjem, ali koji nije imao snage da uradi nešto više osim da u istoj životari i prezire svet oko sebe. 

Po onoj poslovici, „ako ih ne možeš pobediti, ti im se pridruži“, prinuđen je bio da prihvati posao na privatnom univerzitetu „Svetlost“ koji je dobio ime po prvim fast food objektima koje je vlasnik univerziteta svojevremeno otvorio u Bijeljini. Suočavanje sa studentima čiji domet ne dostiže dalje od mobilnih telefona, sa sopstvenom suprugom, jednako nesrećnom kao i on i uopšte društvom koji hrli totalnom mraku dovelo je profesora Rihtera do „Burnouta“. Razgovarali samo sa Andrijom Matićem, autorom romana, koji prati te trenutke, mnogo razloga i tačku ključanja u kom se glavni lik odlučuje na samoubistvo. 

"Lakše se ubiti nego pobuniti i suočiti sa posledicama pobune" - Andrija Matić (FOTO: Miroslava Andrić)

Prošli roman se zvao „Pomračenje u pet slika“ i, ukratko, opisuje urušavanje jednog grada, tačnije Kragujevca, i jednog društva. Ovaj roman se bavi jednim drugim gradom, ali istim društvom, pa iako se zove „Burnout; kao da bi mogla biti i šesta slika pomračenja?

- Društvo se nije promenilo, pa je kontekst zaista sličan. No, „Burnout“ je drugačiji od „Pomračenja“ po tematici, stilu, strukturi … Čini mi se i da je duhovitiji od mojih prethodnih knjiga.

Realnost je odavno preslika, pa čak i gore od toga, bilo kakve imaginacije koja je predstavljena kroz književnost, film, predstavu ... Kao da život piše najcrnje romane. Koliko je izazov danas pisati o vremenu u kom živimo ili, možda da budem precizniji, u kom umiremo, što prirodnom smrću, što neprirodnom poput glavnog lika romana?

- Često imam utisak kao da stvarnost kopira fikciju. Recimo, nekoliko meseci pošto se pojavio „Burnout“, pročitao sam u medijima da je neko snimio čoveka u plamenu na ulicama Novog Sada. Posle sam video taj snimak na Jutjubu. U svojim knjigama ne prepisujem realnost, niti mi je cilj da šaljem nekakve poruke društvu. To me ne zanima. Pojedini segmenti stvarnosti služe mi samo kao kontekst za priču koju želim da ispričam. I moram da priznam da sam se umorio od srpske stvarnosti. Obradio sam teme koje sam želeo i sada je vreme za nešto novo. Radnja mog sledećeg romana odvijaće se u Istanbulu.

Pa, nije ni istanbulska ili turska realnost puno bolja, ili možda grešim? Koliko se sve autoritarniji položaj Erdogana ogleda na društveni život, pa čak i na akademski život kao važan segment i kao klicu budućih odnosa u društvu?

- Tursko društvo je duboko podeljeno na konzervativce i sekulariste, i često dolazi do tenzija. Ja živim u Kadikoju, kraju u azijskom delu Istanbula gde se gotovo svake nedelje održavaju protesti. Osim toga, u napadima bombaša-samoubica u Ankari i Istanbulu ubijeno je skoro 200 ljudi za poslednjih godinu dana, da ne govorim o jugoistoku zemlje gde, maltene, svakog dana pogine po nekoliko civila, vojnika ili policajaca. Međutim, Istanbul je grad sa preko 15 miliona stanovnika, sa ogromnom tradicijom i kulturom, sa Bosforom, sa fantastičnom kuhinjom i desetinama zanimljivih mahala, ponekad toliko različitim da se čini kao da nisu u istoj državi, grad u kojem svake večeri možete da pogledate dobru svirku, izložbu ili pozorišnu predstavu, pa vaš život nije toliko određen politikom kao u Srbiji. U Istanbulu ima i dosta stranaca iz svih delova sveta. Takav ambijent je veliki izazov za svakog pisca. Kada sam se doselio, jedan prijatelj mi je rekao: „Došao si u pravo vreme. Ovaj grad ključa.“ Tada nisam razumeo njegove reči, ali sada razumem. 

"Srbija nikada nije imala primitivniju elitu" (FOTO: Miroslava Andrić)

„Burnout“ prati poslednje mesece i dane profesora književnosti na privatnom fakultetu. Primetan je njegov sukob sa novim elitama, sa studentima i uopšte sa načinom na koji funkcioniše društvo. Nesnađen, lomi se i odlučuje na samoubistvo. Koliko je to paradigma odnosa intelektualca i intelektualaca naspram društva u kom žive? Nije li to lakši izlaz, u odnosu na jasno iskazan bunt? Izbora uvek ima, zar ne?

- Slažem se da je to lakši izlaz. Uvek je teže pobuniti se i suočiti sa posledicama te pobune. Mnogi intelektualci biraju treći, najlakši put – utapaju se u sveopšte sivilo i ne „talasaju“, kako se to obično kaže. Neki čak maskiraju svoj kukavičluk tako što manjinsko mišljenje proglašavaju većinskim, pa ga napadaju do besvesti, želeći sebe da predstave kao buntovnike. Ali da se vratimo romanu. Osim što je u sukobu sa okolinom, moj glavni junak ima i druge razloge zbog kojih odlučuje da se spali ispred Skupštine. On je, pre svega, psihički bolestan čovek koji od samoubistva želi da napravi umetnički performans. To je veoma važna dimenzija romana.

Važna je dimenzija, a još je važnija možda reakcija na taj umetnički performans. On želi da kao takav uđe u istoriju, da ga se pamti, da se priča o njemu, ali pre svega da razumeju šta on želi tim performansom reći. S obzirom na reakcije, kao da je taj njegov poslednji čin u stvari poslednji čin promašenog života?

- Da, on želi da njegovo samoubistvo bude shvaćeno kao umetnost, ali niko od posmatrača nema taj utisak. Mnogi misle da je reč o običnom ludaku koji se zapalio ispred parlamenta. U tom smislu, samoubistvo je logičan završetak njegovog promašenog života. No, svako vidi to samoubistvo na poseban način: njegova supruga, posmatrači na ulici, mediji, policija... Svako ima svoje tumačenje. I niko ne zna zašto se Rihter ubio. Neki posmatrači u njemu čak pronalaze inspiraciju za sopstveno umetničko delo. Upravo po toj slojevitosti i po različitim efektima koje je izazvalo, njegovo samoubistvo je umetnički čin. Savremena umetnost na Balkanu često je u sličnoj poziciji, naročito performans, koji se u mnogim krugovima i dalje doživljava kao inferiorna umetnička forma.

Kritikuješ postojanje privatnih fakulteta, univerziteta koji su rasadnici jednog velikog „ničega“. Gde je, po tebi, krenulo nizbrdo? Gde je „akademstvo“ počelo gubiti na značaju i da li krivicu snose pre svega državni fakulteti, uljuljkani u sopstvenu sigurnost, poltronstvo, itd? 

- Univerzitet „Svetlost“ iz mog romana je upravo to – fabrika za proizvodnju ničega. Takvih univerziteta je danas jako mnogo, ne samo u Srbiji, nego svuda u svetu. Bogati ljudi osnivaju univerzitete da bi se još više obogatili, nudeći tek simulaciju obrazovanja. To je trend koji će tek proizvesti katastrofalne posledice. Ali slika ipak nije crno-bela. Mnogi privatni univerziteti u svetu su među najboljim školama. U Srbiji, privatni univerziteti su još uvek znatno slabiji od državnih, ali to ne znači da su profesori koji tamo rade nekvalifikovani. Mnogi obrazovani i stručni ljudi prinuđeni su da rade u takvim školama jer je za posao na državnom univerzitetu potrebna politička ili neka druga veza. Znanje odavno ne igra nikakvu ulogu.

"Kada sam se doselio, jedan prijatelj mi je rekao: 'Došao si u pravo vreme. Ovaj grad ključa.' Tada nisam razumeo njegove reči, ali sada razumem." (FOTO: Miroslava Andrić)

Da li su studenti u tome samo saučesnici ili čak i manje od toga? I jesu li studenti zaista toliko zlo?

- Ima raznih studenata. Recimo, u novoj političkoj garnituri u Srbiji dominira jedan tip: mlad, poluobrazovan čovek koji je završio privatni univerzitet, magistrirao, često i doktorirao na sumnjiv način, ali se na vreme učlanio u političku partiju, bio je bezgranično poslušan i na kraju je nagrađen važnom državnom funkcijom. S druge strane, na srpskim privatnim univerzitetima ima mnogo inteligentnih i talentovanih mladih ljudi koji su se tamo upisali jer su pogrešno verovali da su takve škole modernije ili da imaju bolje veze sa univerzitetima u inostranstvu. Oni nisu krivi ni za šta. Oni su žrtve.

Primetan je i sarkastičan stav u odnosu na tu intelektualnu elitu koji se ogleda opet kroz vizuru glavnog lika, ali i kroz njihova prezimena. Veruješ li da takav odnos može biti neka vrsta zdravog otklona naspram devijacija i dekadentnog društva?

- Srbija nikada nije imala primitivniju elitu. I nema naznaka da će se to promeniti u bliskoj budućnosti, da će na ključna mesta u društvu doći obrazovani ljudi sa integritetom, a ne poltroni i neotesani populisti. Humor i sarkazam su moćna oružja u borbi protiv njihovog primitivizma. Osim toga, humor je za mene važan aspekt književnosti. Mislim da roman, bez obzira na temu kojom se bavi, nije potpun ako nema i komičnu dimenziju. Ona može biti protest protiv primitivizma ili tiranije, može biti i filozofska kategorija, što je najbolje objasnio Bergson u čuvenom eseju o smehu, ali je važna i da bi čitalac prosto uživao u tekstu. Naši pisci često zaboravljaju na tu važnu funkciju književnosti. To je verovatno jedan od razloga zašto umetnička književnost više nije popularna kao nekad.

Kako ti vidiš proteste koji se ovih dana dešavaju što po Beogradu, u slučaju „Beograda na vodi“, u Novom Sadu, u slučaju Radio-televizije Vojvodine, a šire se i po Zagrebu, u Skopju traju već neko vreme? Koliko to vidiš kao borbu baš tih obrazovanih ljudi, pa što da ne i duhovitih, baš protiv tog primitivizma?

- Nemam vremena da čitam sve vesti iz regiona, ali sam pratio slučaj beogradske Savamale. Drago mi je da su građani konačno pružili otpor bahatoj vlasti koja je po ko zna koji put pokazala radikalsko lice. Nadam se da će protesti biti masovniji i da građani neće dozvoliti političarima da ih zloupotrebe.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Miroslava Andrić