OTKUPNINA

Donosimo pobjedničku kratku priču "Bugojanske vaze"

ritn by: Lupiga.Com | 04.12.2019.
OTKUPNINA: Donosimo pobjedničku kratku priču "Bugojanske vaze"
Bizarna priča smještena u neku bosanskohercegovačku pustopoljinu za vrijeme prošlog rata pobjednička je kratka priča natječaja „Bugojanska vaza“. Njen autor je Stanko Krnjić iz Stoca koji trenutno živi i radi u Dubrovniku. Njegovu priču „Otkupnina“ koja je na natječaj, kao i sve ostale, stigla pod šifrom, ovogodišnji je žiri, u sastavu Magdalena Blažević, Darko Cvijetić i Nedžad Ibrahimović, proglasio najboljom. Pobjedniku je pripala novčana nagrada od 1.000 konvertibilnih maraka te replika bugojanske vaze koju je izradila bugojanska kiparica Adina Kero. Nagrada „Bugojanska vaza“ nazvana je po najstarijem pronađenom pisanom spomeniku na području Bosne i Hercegovine. Datira iz šestog stoljeća prije nove ere, a danas se nalazi u Zemaljskom muzeju u Sarajevu. Pobjedničku priču kojom mu je donijela „Bugojansku vazu“ Lupiga vam donosi na ovom mjestu.

Bizarna priča smještena u neku bosanskohercegovačku pustopoljinu za vrijeme prošlog rata pobjednička je kratka priča natječaja „Bugojanska vaza“. Njen autor je Stanko Krnjić iz Stoca koji trenutno živi i radi u Dubrovniku. Njegovu priču „Otkupnina“ koja je na natječaj, kao i sve ostale, stigla pod šifrom, ovogodišnji je žiri, u sastavu Magdalena Blažević, Darko Cvijetić i Nedžad Ibrahimović, proglasio najboljom. Pobjedniku je pripala novčana nagrada od 1.000 konvertibilnih maraka te replika bugojanske vaze koju je izradila bugojanska kiparica Adina Kero. 

Nagrada „Bugojanska vaza“ nazvana je po najstarijem pronađenom pisanom spomeniku na području Bosne i Hercegovine - vazi koja datira iz šestog stoljeća prije nove ere. Na toj zemljanoj posudi nalazi se natpis na umbro-etrurskom jeziku koji je posvećen božanstvima Janu i Juturni, a danas se nalazi u Zemaljskom muzeju u Sarajevu. „Bugojansku vazu“ krajem studenog svake godine dodjeljuje Kulturno sportski centar Bugojno pod pokroviteljstvom općine Bugojno, a dosadašnji su dobitnici Senad Milanović, Igor Svrdlin, Slaviša Obradović, Magdalena Blažević te, u dva navrata, Safet Berbić. 

Stanko Krnjić piše prozu i poeziju, do sad mu je objavljeno pet zbirki pjesama, a iza sebe ima nekoliko nagrada, među kojima i nagradu „Rijek“ iz 2015. godine te nagradu „Dragutin Tadijanović“ 2019. godine. Njegovu pobjedničku priču kojom mu je donijela „Bugojansku vazu“ Lupiga vam donosi na ovom mjestu.

Stanko Krnjić
Stanko Krnjić s replikom vaze (FOTO: KSC Bugojno)

OTKUPNINA

- U govnima smo!

- I meni se čini.

- A koliko vremena imamo?

- Do sutra.

- Kad sutra?

- Ne znam, mogli bi ih pitati.

- Nemoj za sad ništa. Bolje je da pomisle da već radimo na tom.

- Pa i radimo.

- Kurac radimo. Znaš li ti šta je to? Pa nije to kilo mesa, jebote. Ili gajba pive. Šta će biti kad se sazna, šta onda? Lakše bi mi bilo da sam ja na njegovu mjestu nego ovako. Stalno neka sranja.

- A kakav je inače taj Roki, znaš li ga osobno?

- Ma znam, kako ne znam. Nije loš, stvarno nije loš. Ali ponese ga nekad, jebiga, pa onda pravi pizdarije. I čim dođe sebi, ko mali miš bude, žao mu. Znam ga ima deset godina.

- A od kada je kod tebe u satniji?

- Od početka! Dragovoljac!

- E, jebiga!

- I ja kažem, ali nešto moramo napraviti.

- Pa gdje baš na njega naleti?

- Eto, hoće da bude.

Kratko je zavladala tišina, a onda obojica prasnuše u smijeh.

- Pa ovo nije istina. Da mi je netko pričao da je ovo moguće rekao bih mu da ne sere. I onda se dogodi baš ovdje. Kukuuuuu, hahahaa.

Petar pripali cigaretu, pogleda u poručnika kao da će mu nešto reći, ali ne reče ništa. Otpuhnu još dva dima kad u sobu uđe Ivan.

- Bog, ljudi!

- E, Ivane!

- Kako je?

- Sjedi pa ćeš čuti – kroz smijeh mu reče poručnik.

- Šta je bilo?

- Tek će biti. Ovo nikad nisi čuo, kažem ti.

Ivan upitno pogleda dvojicu svojih suboraca. Bilo je nešto čudno i tajanstveno u njihovim izrazima lica, ali po ponašanju je znao da nitko nije poginuo niti je nešto bilo u tom stilu. Nešto je drugo u pitanju.

- Aj, zapali – ponudi ga Petar.

- Daj jednu.

- Oš pivu?

- Je li hladna?

- Jebiga, hoćeš li i leda u čašu? Pa na terenu smo, ni struje nema, a ti bi leda.

- Nema veze, daj, žedan sam. Šta je bilo, zašto ste zvali?

- Imamo jedan problem – reče Petar.

- Slušam – izbaci Ivan ustima mokrim od piva.

- Četnici nam zarobili čovjeka.

- A u pičku materinu. Kad? Kako nitko ništa nije javio?

- Sinoć. Tek jutros javili.

- Pa nije bilo pucnjave ni borbe, šta se dogodilo?

- Nije se dogodilo ništa posebno. Niti smo mi išli na njih, niti oni na nas. Ovdje smo već sedam dana i sve je mirno. Ne pucaju oni, ne pucamo mi. Ladovina!

- Pa šta bi?

- Imamo jednog dečka, Roki ga zovu. Nije Roki po izgledu, totalna suprotnost, zato ga tako i zovu. S uniformom i čizmama nema ni pedeset kila. Dobar dečko, nema govora, duša. I sinoć malo gradelali neko meso, opustili se ljudi, vidiš da je mirno. Valjda je i popio koju, 'ko će ga znati, sve je moguće. Izgleda da se napušio trave, zna on to ponekad. Valjda ga jamilo, opalilo ga dobro, i ne treba mu puno na one kile… I zamisli, budala se digne i ode k četnicima. Ovi njegovi mislili da je otišo spavati. Jok, on pravo na njih. Sreća pa nije trčo ni pušku ponio. Samo nako otišo.

- Nemoj me jebati – tiho ispusti Ivan.

- Živa istina. Sreća da je naletio na neke kojima se nije previše pucalo, a i on valjda bio malo usporen, zarobili ga bez ispaljena metka.

- Šta ćemo sad? Zašto niste javili u zapovjedništvo?

- Prika, tek sad slijedi priča.

- Koja priča?

- Sve ovo što si čuo samo je uvod u ono što slijedi.

- Pucaj, šta je bilo?

- Jutros nas zvali preko motorole.

- 'Ko?

- Četnici.

- Dobro, e. Šta vele?

- Kažu tako i tako, zarobili oni našeg i traže da razgovaraju s nekim našim zapovjednikom. Ja se odma javio, neki Miloš s druge strane. Ne'š vjerovati, ljubazan čojek vjerovati ne moreš.

- Šta Miloš hoće?

- Kaže Miloš da drže Rokija, da je zarobljen sinoć i da je dobro. Hoće nam ga vratiti, ali traži nekog s kim može dogovoriti uvjete razmjene.

- Kakve razmjene, pa nemamo mi nikog od njihovih kod nas.

- Znam da nemamo. Pa i nije on rekao razmjene, mislim da je rekao otkup.

- Otkup?

- Ja… otkup!

- A šta bi oni za Rokija?

Kratka tišina, sjede nasred sobe, a onda Petar nastavi:

- Kaže Miloš da su kod Rokija nako napušenog našli kutiju trave. I kaže Miloš dalje da dugo bolju travu nije probo. Dobra, veli, ko kad je dobra. I traži kilo tak'e trave za Rokija.

- Aj, ne seri!

- Ne serem. Stvarno četnik traži kilo trave. Ja mislim da su to tamo isto neki jebivjetri čim oni traže travu, a ne nešto drugo.

Kratka tišina nestade pred praskom smijeha sve trojice.

- Holywood je go' kurac šta je ovo – ubaci se poručnik.

- Pa ne mogu vjerovati – nastavi Ivan.

- Ivane, zato smo te i zvali, nisam smio ovo u zapovjedništvo. Ako oni doznaju za ovo, ništa od otkupa, a Roki ostade tamo. 'Ko zna šta će s njim onda biti. Nego sam tebe zvao da vidimo šta ćemo.

- Pa gdje ćemo naći travu? Ja o tom pojma nemam.

- E, tu i jest kvaka, ne znamo ni mi – dobaci poručnik.

- Znaš što, mislim da bi bilo pametno zvati Miloša. Nek on pita Rokija đe kupuje travu pa ćemo otići i nabaviti tu jebenu travu.

- Misliš da će Roki reći?

- Pa reći će, o njegovoj se guzici radi, ne radi se o mojoj.

- Imamo problem.

- Kakav sad opet problem?

- Rekao je Miloš da ga ne zovemo, on će nas oko podne zvati.

- Zašto da ga ne zovemo?

- Ne znam, nije reko.

- Pa šta sad?

- Ništa, čeka' ćemo podne. Valjda će se javiti do tada.

- Slušaj, prekosutra nam je smjena. Kako god, ovo se do tada mora riješiti. Bez Rokija ne smijemo doma, u zapovjedništvu ništa ne smiju znati, a trava se do sutra nabaviti mora kako znamo i umijemo.

- Slažem se. Naš je čovjek, kakav je god naš je.

- Koliko je sad sati?

- Jedan'es'.

- Tu ti ga je to. Možda nazove i prije dvan'es', njima nikad ne znaš.

- A je li išta još tražio osim te trave?

- Nije. Samo je reko da je svakako nabavimo ako hoćemo Rokija nazad.

- A šta mislite da ga priupitamo bi li on šta drugo osim trave? Ako je ne nađemo, eto frke. Zato mislim da mu ponudimo i neko drugo rješenje. A? Šta velite?

- Nije ta luda, nimalo? A šta bi mu mogli ponuditi kad svega imaju više od nas. Sila je to, samo izgleda da im je na travi zapelo.

Žustru priču prekide kvrčanje u motoroli.

- Alo, jel' Petar?

- Jes, Petar je ovdje.

- Miloš ovdje.

- Miloše, dobar dan. Kako je?

- Nije još dobar Petre, kako bi mogo biti. A nije do mene, jel' tako, Petre?!

- Ne znam, moj Miloše, ako ti veliš…

- Nisam baš tvoj, Petre, pomalo s tim. Da sam ja tvoj možda bi drukčije pričali. Nego, ima li šta od onoga?

- Slušaj, Miloše, trebo bi s Rokijem popričati.

- Što? Da vidiš je li živ? Ma živ je, ne brini oko toga. Bolje da se pobrineš oko onoga.

- Ma znam da je živ, ne brinem se. Nego… ne znam kako da ti kažem… ne znam ja gdje se ono nabavlja pa bih ga trebo pitat.

- Šta gdje se nabavlja? Ono? Ne znate? Nije dobro, nije… nimalo.

- Miloše, bit će sve dobro, samo nam on malo treba pomoći. Lakše će ići.

- Slušaj, Petre, nemoj se sa mnom zajebavati. Svi ovde znaju ko je kapetan Miloš i znaju da sa mnom nema zajebancije. Jesi l' razumio?

- Ma razumijem, Miloše, sve, ali, brate rođeni, samo tražim da mi Roki kaže gdje kupuje tu travurinu pa da završimo poso.

Tišina iz motorole razdirala je cijelu prostoriju, a onda su nakon pola minute začuli samo kratko:

- Javi' ću se.

- Što ga ne upita za ono što smo pričali? – upita Ivan.

- Evo ne imadoh vremena. Čuo si i sam kako se pričalo, nisam kad ni imao reći.

- Jest, vala – priključi se poručnik. – Ali kad se javi odmah ga moramo zaskočiti time.

- Alo…

- E…

- Miloš je ođe.

- Petar je.

- Evo ti onog tvog junaka.

- Alo, Roki je.

- Roki…?

- Ja sam… Šta trebate?

- Šta mi trebamo? Koju pičku materinu mi trebamo? Jesi li ti normalan?

- Ovde rekli da me trebate.

- I nisu ti rekli zašto te trebamo?

- Nisu.

- Eeee… Pitaj 'oće li ti oni reći ili da ti mi kažemo!

- Čekaj.

Čekanje dugo kao vječnost, šutnja ispunja prostoriju.

- Ej… - začu se iz aparata.

- Petar je, reci.

- Slušaj…

- Slušam, samo više reci.

- Za onu travu… koju kapetan hoće…

- Eeee…?

- Imamo problem…

- Kakav sad problem?

- Teško mi je objasniti.

- Ako ti je teško objašnjavat spremi se da ćeš tamo ostati.

- Ma znam… ali ipak je zajebano objasniti.

- Slušaj, razmisli šta ti je zajebanije – objašnjavati ili da te oni drže kod sebe. Ne znam šta su sve spremni učiniti zarobljenicima, rat je… Pa eto…

- Dobro… slušaj…

- Slušam… Reci kako možemo kupiti tu travu pa da završimo priču.

- Problem je što vi ne možete kupiti tu travu.

- Kako ne možemo?

- Ne možete.

- Pa ako moreš ti, valjda moremo i mi.

- Ne možete.

- Pa gdje je kupuješ, sunce ti blesavo? Reci više!

- Ovdje.

- Gdje ovdje?

- Na ovom terenu.

- Jebeš me, Roki…

- Ne jebem te, ozbiljno ti kažem.

- Kupuješ travu od četnika?

- Aha… Nije baš od četnika… Jedan s kojim se znam od prije rata… nije u vojsci, miran i fin čovjek.

- Miran i fin? A drogu prodaje?

- Nije droga, trava je to – nekako hladno izusti Rokijev glas iz aparata.

- Jebalo majku… – procijedi poručnik.

- Šta sad? – tiho izusti Petar.

- Pa reko sam vam… ne možete kupiti, mogu samo ja.

- Roki, nadam se da si ozbiljan.

- Petre, ozbiljan sam, itekako. Misliš da se meni stoji ovde? Ali ti kažem kako stvari stoje. Samo ja mogu kupiti tu travu, to su moji uhodani kanali.

- Tvoji uhodani kanali? Pa čime se ti baviš? Ratom ili travom?

- Ovo je odavno, od prije rata.

- I šta ćemo sad?

- Ne znam… Pošaljite pare, a ja ću nazvati ovog moga… i riješena stvar.

- Kojeg tvog?

- Cimbeta.

- Cimbeta? Ko je Cimbe, Roki?

- Cimbe prodaje travu.

- Cimbe prodaje travu? Cimbe prodaje travu? Jebo te Cimbe, a ti njega. Uvalio si nas u govna samo tako. Daj mi Miloša.

- Miloš je.

- Jesi li ti čuo ovo?

- Jesam, Petre.

- Šta ćemo?

- Da je moj ja bih ga ubio kad se vrati. Kakve budale vi kod sebe imate, niste normalni.

- A vi ste ko bolji?

- Alo, ne vrijeđaj se, nisi u takoj situaciji.

- Izvini, kapetane… nisam namjerno, znaš kako se nekad lako omakne.

- Znam, pazi da se meni ne omakne, inače nećeš više vidjeti ovu svoju budalu.

- Šta ćemo Miloše?

- Čekaj!

- Čekam.

Napetost u sobi se mogla rezati nožem koju minutu, a onda je opet zakreštala motorola.

- E!

- E?

- Čujemo li se?

- Čujemo, Miloše.

- Nije Miloš, otišo je vani jer mu ju pun kurac svega… Reko je da ja preuzmem.

- A koji si ti?

- Spasoje.

- Spasoje, spašavaj ako Boga znaš!

- Kaže Roki da je kilo trave pe'sto maraka.

- O sunce mu jebem!

- I još tristo za spavanje i smještaj otkad smo ga zarobili.

- Opet mu sunce jebem! Pa dovozite li to vi na položaj hotel najviše klase? Je li jebo štogod za tu cijenu?

- Alo, ujo… Ne seri, nisi u takvoj situaciji. Jeba' ćemo mi Rokija ako pare do večeras ne budu spremne.

- Pa, čovječe, gdje ću nabaviti osamsto maraka do noći? Nisam ja bankar, satnik sam.

- Šta si?

- Satnik.

- Koji je to kurac? Popravljaš satove?

- Ma jok… čekaj… to je ko kapetan prve klase kod vas.

- Oooo, pa ti i naše činove znaš.

- Kako neću znati, godinu i pol sam u Raškoj služio JNA.

- U Raškoj služio?

- Da.

- Aj, ne seri!

- Ne serem, stvarno.

- Kad si služio?

- Osamdesettreće.

- Ujo, opet me jebeš.

- Ne jebem te, istinu zborim.

- Koja si klasa bio?

- Septembarac.

- Septembarac?

- Da!

- Pa stvarno niđe veze.

- Zašto niđe veze?

- Pa i ja sam tad bio u Raškoj, ista klasa.

- Spasoje, sad ti mene jebeš

- Krenulo nas, ujo!

- Koja si četa bio,Petre?

- Druga.

- Čekaj malo…

Petar gleda Ivana, Ivan žmirka na njih obojicu, poručnik otvara pivo, nategnuta situacija kao što se bilo što može nategnuti…

- Eee…

- E…

- Izvini, Petre, malo sam rakije moro potegnut.

- Neka, treba ponekad.

- Malo me sve ovo izbacuje iz ravnoteže… I ja sam bio druga četa.

- Spasoje, ja rakije nemam, ali bih isto malo potego…

- Koji si vod bio, crni Petre?

- Prvi.

- Prvi? Protivdiverzanti?

- Da, kod Čame!

- Ja sam bio drugi vod.

- Kod Huskića?

- Baš kod njega.

- Vama je lakše bilo, nije vas gonio ko Čamo nas.

- A jes' vas gonio, sjećam se ko da je jučer bilo.

- Sjetio sam ga se i ja bar pe'sto puta,haha.

- Ali ni nama lako nije bilo!

- Nikom tamo nije bilo lako!

- Sjećaš li se Merčeza?

- Šta sjećam li se? Dabogda ga nestalo s ove zemlje. Na gore se brdo nisam popeo u životu. Dok sam živ pamtit ću ga.

- I ja.

- Krv smo tamo pišali, svi, bez izuzetka…

- Jesmo, Petre. E, ovaj tvoj hoće nešto da te pita.

- Nek' sačeka malo reci mu… Da ne zaboravim: a jesi li ti bio kad smo se ono potukli u gostioni u Raškoj, pa kad nas je vojna policija pokupila? Nas dvadesetak protiv domaćih.

- Zar si i ti bio tamo?

- Jašta!

- Aaaaa, pa sad bih te zagrlio.

- Spasoje ti si kralj, hahahaa… Majku im jebem nikad neću prežaliti što ih nismo do kraja iscipelarili.

- Ni ja, ali sad je kasno.

- Eee… kasno… A šta si reko, Roki bi nešto pito?

- Bi!

- Daj ga… Roki?

- Satniče… hoće li biti šta od tih para?

- Jebi se… vidiš da s čo'ekom pričam, ne prekidaj!

- Oprosti, samo sam priupito…

- Daj Spasoja! Spasoje…

- E?

- Da smo neđe na drugom mjestu sad bi u gostionu s tobom, pa bi se napili i o svemu ispričali…

- Vjeruj mi da bi… Ali sad smo tu đe smo, pa se nemore.

- Ne more, ne more… Nego šta ćemo s Rokijem?

- A stvar je jasna… Osamsto marona i eto vam ga… A on će reći kapetanu đe ima nabaviti trave pa nek kapetan kupuje za marone.

- Spasoje… De, ljudino, reci: Ima li kakva popusta?

- A jebiga sad… Dovodiš me u gadnu situaciju.

- Pitam, nemoj se ljutit!

- Ma ne ljutim se, ali naredba je naredba… Znaš kako je to u vojsci.

- Znam, ne trebaš mi spominjati… Ali isto, red je pitat.

- Jes' vala, a vidim od reda si.

- Ako si išta vidio, to si dobro vidio… More li bez onog hotela, spavanje gratis pa da se ko ljudi dogovorimo?

- Ne znam…Trebo bi kapetana pitat.

- Aj pitaj, živ bio…

- Eeeee, što se raspriča s tobom, pa me u govna uvali odma…

- Nisam, vjere mi, samo ljudski pitam… Nego da te još nešto upitam: Šta će kapetan s tolikom travom? Puno je to, kako će to prodat?

- Puno je i ljudstva, Petre, puno! Nije lako biti ovdje. Treba malo i vojsku razveseliti.

- Nemoj zajebavati! To za vojsku?

- Jebi ga… znaš i sam kako stvari stoje. A nakupilo se svega u ljudima. Tako je i kod vas, nemojmo se lagati.

- Nije da nije…

- Bolje dati ljudima da zapale koju nego se probuditi bez pola vojske. A i svega drugog nije na bacanje… kriza u svemu. Samo da znaš, Rokija ćemo isto malo pritisnuti da nam kaže gdje kupuje travu. Nužda, Petre!

- Eee… rat je! Isto nemojte puno! Aj, nazovi čim budeš šta znao pa da riješimo ovo!

- Aj, nazva' ću kasnije… dok kapetana pitam…

- Aj, živ bio, pitaj!

- Petre, ovo je trebalo snimat – dobaci poručnik.

- Razgovor?

- Da, ovo je za film snimat – grohotom se svi nasmijaše.

- Jebiga, potrefilo tako… 'Ko je znao da je tamo neki Spasoje s kojim sam vojsku služio?

- I bilo vam jebeno tamo? – zapita Ivan.

- Jebeno do jaja, moj Ivane, ali naučilo se svašta što sad koristi.

- Neka, nek' si se i ti ponekad uznojio…

- Nema nam druge nego čekati. Ali od kud marke nabaviti, irudati – zabrinuti izraz Ivanova lica govorio je više od riječi.

- Jebi ti mene, ako i ja znam. To je šest mjesečnih plaća, brajo moj. Oklen?

- Da pitamo u ljudi? Ima nas tridesetak ovde, možda bi mogli skupiti. A doma daleko ići, nema se kad. Šta mislite? – oprezno upita poručnik.

- Pokušaj pajdo, ali čisto sumnjam.

- Jebote, ti tražiš popust, a ni za glavnicu nemaš. Palo mi je na pamet da im uvalimo neku travurinu pa nek se jebu s njom. Ko da će odmah skontati. Pe'sto maraka je pe'sto maraka, nije lako to izmusti.

- Jes', para je to. Ali trebamo vadit tog krkana, naš je, jebo se on…

Taman kad je i Ivan namjeravao dati neki svoj prijedlog, zakvrči motorola na stolu.

- Čujemo li se? Spasoje ovde!

- Eee, Spasoje?

- Slušaj, 'vako stvari stoje…

- Slušam, moj Spasoje!

- Kapetan kaže da vam je zamijenio travu za marke, ali popusta nema. Toliko je koliko je, i kapak. Nervozan je ko pašče od jučer.

- Kapak,veliš?

- Kapak!

- Uh!

- Do sutra ujutro!

- Dobro, a gdje i kako ćemo to odraditi?

- Ne znam ni gdje ni kako… trebam kapetana pitati.

- A što ti je kapetan nervozan?

- Nervozni smo svi, jebu nas svi, vi otud a naši odovud!

- Razumijem, Spasoje, da vas mi jebemo kao i vi nas, rat je, ali zašto vas vaši jebu?

- Ne mogu o tom ovako… preko motorole.

- Spasoje, ako možemo nešto uradit da ne budete tako nervozni, evo tu smo… Samo da ovo s Rokijem završi dobro… Možemo li kako pomoć'?

- Ne znam… ne znam smijem li reći ovako!

- Ako možeš reci… Vidim da ste s Rokijem dobro postupali, oduži' ćemo se ako možemo.

- Petre, nezadovoljstvo je veliko ovde. Ne znam zašto, ali hranu nam nisu dostavili već dva dana. Kažu u komandi da se pokvario kamion, a daleko su za dostavljat pješke. Znam da nam lažu, ali ne mogu ništa napraviti. Nedavno se kapetan zakačio s majorom pa nas sad sve prcaju. Ko jači taj tlači, Petre. Nema više skoro ni konzerve, samo ono što se baca kad ostalog ima. Ljudi su nam nervozni… na ovom brdu nemaš šta ubiti pa da se makar to ispeče… Niđe krmeta da naleti ili zalutala ovca… Vode imamo, ali slabi smo s hranom… Da ne bi bilo zabune, Petre, municije imamo, ali nju ne možemo jesti.

- Nema zabune, Spasoje, nema!

Poručnik najedanput poče mahati Petru gestikulirajući da prekine razgovor.

- Spasoje… Spasoje… aj sačekaj malo, molim te!

- Šta je?

- Ništa, samo sačekaj minutu!

Isključi motorolu i raširenih očiju upita poručnika:

- Šta je?

- Slušaj, imam rješenje.

- Za šta?

- Za marke!

- Otkud ti to sad pade na pamet?

- Palo mi, jebi ga, palo. Samo slušaj…

- Aj, reci.

- Naša dvojica jučer našli dvoje fine teladi, tu u brdu. Lutala brdom pa nabasala na ove naše. Doveli ih i svezali doli u selu. Šta misliš da im damo telad za Rokija? Nek kolju i jedu. Vidiš da nemaju šta jesti. Mi ionako nismo prijavili da smo našli telad.

Svi se zgledaše i zašutješe na kratko.

- Šta ako pomisle da ih zajebajemo?

- A šta možemo? S ovim nemamo šta izgubiti. Pitaj tog Spasoja, vidiš da ćete uskoro i prijatelji postati. Aj!

- Spasoje… Alo, Spasoje…

- Spasoje ovde…

- Petar je… Oprosti što sam nako prekino… viša sila… Nego… da te nešto pitam!

- Pitaj!

- Baš tako gadno kod vas? Mislim, nemate šta jesti i to…

- Jes' vala…istinu ti rekoh!

- Mogu li te još nešto priupitati? – oprezno izusti Petar.

- Pitaj… ionako pričamo i pitamo jedan drugog!

- A šta misliš da mi vama damo tele? Dva zapravo teleta da vam damo za Rokija. Pa eto vam, koljite i jedite kako vam volja.

- To ti mene sad malo provociraš, jel'?

- Nisam, Spasoje, stvarno nisam… ljudski te pitam. Nemate šta jesti, pa, evo… pade mi na pamet. Telad su fina i zdrava, fino bi vam poslužila.

- Znači, ti hoćeš da nama daš dva teleta za jedno vaše tele?

- Eto, ako ti tako kažeš, onda je tako!

- Petre, budi uz motorolu, zva' ću te!

- Bi' ću, ne brini ti ništa!

Veza se prekinu, a soba se napuni nekom pozitivnom energijom.

- Jeb'te vi mene ako ovo ne uspije – veselo izusti Petar.

- Uspjet će, uspjeti… – doda poručnik.

- Kako si se samo teladi sjetio,haha?

- Ma srećom spomenu Spasoje da nemaju šta jesti, odmah mi sinulo. Ej, ako ovo uspije, Roki ima da nam svima tele ispeče kad se kući vratimo. Jebat ću mu znanje.

- I džoint svima, da vidimo šta je to, hahaa!

Zvuk motorole prekide veselje i svi istog trena postadoše napeti.

- Alo, Spasoje ovde!

- E, Spasoje?

- Slušaj!

- Slušam.

- Gdje su ta telad?

- Tu su kod nas.

- A gdje ste vi točno?

- Ovaj, Spasoje, ne bih ti smio otkriti točnu lokaciju.

- Petre, ne seri više nego trebaš. Vidiš da smo u govnima i vi i mi. Reci gdje ste pa da se dogovorimo gdje ćemo se naći da razmijenimo ovu telad!

- Gdje ste uhvatili Rokija?

- Čekaj… Uhvatili su ga u podnožju Velike gomile.

- Ispod Velike gomile? Jebo mater, dobro je popješači onako napušen.

- Jeste li vi blizu te gomile?

- Nako.

- Koliko vam treba do tamo?

- Pola sata otprilike.

- Kad onda možete bit tamo? I telad…

- More li oko tri?

- More.

- Čekaj… kako ćemo to obaviti? Nemoj da bude sranja!

- Sranja s naše strane neće biti.

- Neće ni s naše!

- Mi ćemo dovesti Rokija, bi' će nas šestorica… nek vas bude najviše toliko!

- Ok, šestorica i dva teleta!

- Ima tamo ona mala čistina, pa ćemo tamo da se vidimo.

- Nećemo se vidjeti, ja moram bito ovde!

- Kad ćemo onda onu rakiju popiti?

- Prvo ćemo telad odraditi, a za rakiju će bit vremena.

- Pošteno!

- Onda… u tri… Reci ljudima da ne budu nervozni… stiže im večera.

- Hoću… Ej… još da upitam… kakvi ste s cigarama?

- Kojim, duhanskim ili travnatim, hahaa?

- Ma duhanskim… Jebo travu.

- Jebo travu, ali da ne bi trave ne bi ni vama večere bilo.

- Što jest–jest.

- Aj, bit će nešto i od toga… koja kutija… I slušaj… sad nemojte Rokija pritiskati kad smo telad dogovorili za telad. Travu nećete kupovati pa nije potreba…

- Eee… dogovoreno!

Smrkavalo se kad se Roki pobjedonosno pojavio ispod zida gdje su sinoć gradelali. Zavuče ruku u čizmu i veselo reče:

- Kad je sve ovako dobro završilo, u to ime mogli bi zamotati jednu.

Šibica kresnu, a gusti dim iz široko otvorenih usta zaputi se prema prvom sumraku.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: KSC Bugojno


Anketa

Varga je otkazao tulum jer je shvatio da:

Kolumne

  1. O STRADANJU MIGRANTA: Planirano opaljenje države

    20.11.2019.

    Nataša Škaričić

    O STRADANJU MIGRANTA: Planirano opaljenje države

  2. PRŽENJE MOZGA: Nove devedesete - Baka Prase, Levijatan i Firer

    04.11.2019.

    Dinko Gruhonjić

    PRŽENJE MOZGA: Nove devedesete - Baka Prase, Levijatan i Firer

  3. ČITANJE IZ DLANA: Plitki grobovi

    01.11.2019.

    Đurđica Čilić

    ČITANJE IZ DLANA: Plitki grobovi

Lupiga predstavlja: Priče iz zagrebnog života

E-ciklopedija

  1. Povijesni put Hitlerove 'klonje'
  2. Yugo - urbana legenda
  3. Freedom Theatre (Teatar slobode)
  4. Japanske čestitke i razglednice
  5. Russellov čajnik

Recepti

  1. Domaći sok od bazge
  2. Burek (bosanski) za 1 odraslu osobu
  3. Drugačija svinjska jetrica
  4. Bosanska pogača
  5. Piletina u košuljici od sezama
Projekt se provodi uz pomoć:
Ministarstvo kulture Republike Hrvatske Agencija za elektroničke medije Grad Zagreb
Medijski partneri: Balkan Insight - Balkanska tranziciona pravda CINS - Centar za istraživačko novinarstvo Nezavisnog udruženja novinara Srbije