AUTORI(CE) U GOSTIMA PONEDJELJKOM

Kratka priča Ane Miloš

ritn by: Lupiga.Com | 25.05.2020.
AUTORI(CE) U GOSTIMA PONEDJELJKOM: Kratka priča Ane Miloš
Za svoju neobjavljenu, ujedno i prvu, zbirku priča mlada književnica Ana Miloš početkom ove godine dobila je nagradu „Đura Đukanov“, koja se dodjeljuje autori(ca)ma mlađima od trideset i pet godina. Ana je zbirku nazvala „Kraj raspusta“ i u njoj se nalazi osam kratkih priča. Žiri je u obrazloženju naveo kako se ovaj rukopis kvalitetom i kompozicijom izdvojio od ostalih rukopisa pristiglih na natječaj. Ana Miloš rođena je 1992. godine u Beogradu, gdje i živi, a sama će dodati „tu i radi, kad mora“. Prije nagrade „Đura Đukanov“, dobila je i nagradu „Miodrag Borisavljević“ za najbolju kratku priču 2016. godine. Priče je objavljivala i u „Rukopisima 39“ te na internetskim portalima strane.ba, eckermann.org.rs, blacksheep.rs i mnogim drugim. Na Lupigi se predstavlja s pričom "Zvezda dana" koja je jedna od osam priča iz njenog "Kraja raspusta".

Za svoju neobjavljenu, ujedno i prvu, zbirku priča mlada književnica Ana Miloš početkom ove godine dobila je nagradu „Đura Đukanov“, koja se dodjeljuje autori(ca)ma mlađima od trideset i pet godina. Ana je zbirku nazvala „Kraj raspusta“ i u njoj se nalazi osam kratkih priča. 

„Ana Miloš stvorila je autentičan pripovedni svet u kojem nalazimo niz uspešnih likova, pogotovo ženskih, koji tematizuju vreme u kojem živimo i sa čijim se indirektnim posledicama oni suočavaju“, napisao je žiri u obrazloženju uz napomenu kako se ovaj rukopis kvalitetom i kompozicijom izdvojio od ostalih rukopisa pristiglih na natječaj. Prema propozicijama nagrade njena zbirka je potom tiskana u 350 primjeraka. 

Ana Miloš rođena je 1992. godine u Beogradu, gdje i živi, a sama će dodati „tu i radi, kad mora“. Prije nagrade „Đura Đukanov“, dobila je i nagradu „Miodrag Borisavljević“ za najbolju kratku priču 2016. godine. Priče je objavljivala i u „Rukopisima 39“ te na internetskim portalima strane.ba, eckermann.org.rs, blacksheep.rs i mnogim drugim. Na Lupigi se predstavlja s pričom "Zvezda dana" koja je jedna od osam priča iz njenog "Kraja raspusta".

Ana Miloš
Ana Miloš (SCREENSHOT: Radio-televizija Vojvodine)

"Zvezda dana"

Treba da sačekam Viktoriju Zajc na aerodromu, odvezem je do hotela, smestim u sobu, ostanem s njom ako joj nešto zatreba i kasnije, predveče, odbacim na književnu tribinu.

Viktorija Zajc je moj idol. Mogu reći, književna majka.

Stalno mi se vrti po glavi. Šarene korice njenih knjiga, reči i rečenice i omiljeni ispodvlačeni pasusi napadaju me u falangama. Ceo dan zbog toga mrmljam sebi u bradu. Glumim da je srećem. Nemam pojma kako da joj se predstavim. Šta da joj kažem. Da li da joj uopšte pružim ruku ili da je nežno zagrlim? Poljupci? Dva ili tri? Jebem ti običaje.

Leto je, klima u garsonjeri radi, ali ja sam gola ceo dan. Nosim samo gaćice jer ne volim guzicom da dodirujem nameštaj. Meni je vruće zbog Viktorije Zajc, ne zbog toplotnog talasa s Mediterana.

Između napada panike, cedim misli o tome i šta obući za tu priliku, kojom odećom se predstaviti Viktoriji Zajc.

Pecka me i rukopis mog romana-prvenca. Stavila sam ga u fioku s donjim vešom i čarapama, samo da ga ne bih gledala. Ali i on i ja znamo da je tu.

Prvenac je spremniji od mene za Viktoriju Zajc. On je napisan, lektorisan, pročitan još dvadesetak puta, ispravljan, nanovo lektorisan i sad je miran; na prvoj stranici, u donjem, desnom uglu, stoji - finalna verzija.

Moj književni život tek treba da počne, a moj roman to uopšte ne zanima. Ukoričila ga ja ili ne, on je tu, spreman da ga hvale ili zaborave; sam sebi dovoljan.

Dakle, glavno pitanje nisu ni pozdravljanja, ni haljine, suknje, pantalone, šortsići i bluze, već roman. Kako predati Viktoriji Zajc moj roman, a ne ispasti skriboman; ne biti ona jadnica koja šalje svoje kitnjaste rečenice po provincijskim časopisima i internet portalima, u potrazi za ugodnim komentarima napaljenih urednika.

Prvorođenče se zove Zvezda dom. Radi se o devojčici koja je za vreme rata izbegla u Srbiju i sad je odrasla žena u potrazi za svojom srećom. Pročitali su ga već mnogi, dva izdavača me obasipaju mejlovima ne bih li izdala baš kod njih, i ja znam da taj roman nešto vredi. Ali želim da ga pročita Viktorija Zajc. Od njenog mišljenja mi zavisi život, tako se osećam.

Vreme je. Uvek to uradim - dovedem sebe do ivice kašnjenja, pa onda na brzinu odlučujem. Oblačim kombinaciju broj 4 iz svoje glave, trpam šminku u torbicu - svako crveno svetlo na semaforu biće mali odlazak kod šminkera - grabim Zvezda dom iz fioke i odlazim po Viktoriju Zajc.

Na aerodromu je gužva. Kafić kraj izlaza je pun, a taksisti nervozno voze slalom među nama i tiho, urotnički nude vožnju.

Pogled mi je zakucan na automatska vrata koja se otvaraju u stranu. Na ekranu piše da je avion iz Zagreba sleteo. Viktorija Zajc bi svakog trenutka trebalo da se pojavi.

Najzad, vratnice se razdvajaju i otkrivaju Viktoriju Zajc. Sedi u automatizovanim, invalidskim kolicima koja pokreće ručicom s naslona za ruke. Ima barem sto pedeset kila. Naslage sala prekrivaju veći deo crne mašine pod njom. Iz nosa joj izlazi cevčica koja se preko cvetne haljine pruža iza nje i završava u velikoj boci, prikačenoj na kolica. Drugom rukom drži koferčić na točkiće.

Viktorija Zajc koluta očima, traži nekog. Smešim se od uha do uha i mašem joj, propinjući se na prstima ne bi li me bolje videla. Viktorija Zajc shvati da njoj signaliziram, pa krene k meni, ali dugo je čekala, pa se automatska vrata zatvore. Senzor prepozna da ipak nekog ima ispred vrata, pa ih zaustavi. Viktorija Zajc stane, pa krene, pa stane ponovo, a vrata ne znaju gde će, pa se zaglave.

Dotrčavam do nje, ali osoblje me gura odatle - ne mogu tuda jer je to prolaz samo za ljude koji su prošli carinsku kontrolu.

Majstor popravlja kvar, vrata ponovo rade, otvore se, a Viktorija Zajc se doveze do mene i pruži mi ruku. Lakne mi - ona je odredila kako ćemo da se pozdravimo.

Iznajmili smo kola koja su napravljena za ljude s invaliditetom, pa bez problema smeštam Viktoriju Zajc u zadnji deo automobila. Vozimo se prema gradu.

Pokušavam da pričam s njom, ali ona je nezainteresovana. Reaguje samo na moje hvaljenje njenih knjiga. Gleda me preko naočara u retrovizoru i ta silna stakla nas još više razdvajaju.

Zvezda dom je na suvozačevom sedištu. Nije se vezao. Platiće kaznu. Ali shvatam da sad nije trenutak da joj ponudim rukopis jer je Viktorija Zajc zaspala: hrče i stenje. Koristim priliku. Prednjom kamerom mobilnog telefona hvatam sebe i Viktoriju Zajc u istom kadru. Pa šta ako izgleda kao da je mrtva?

U hotelu sredim sve na recepciji, pa otpratim Viktoriju Zajc do njene sobe. Pitam je da li joj nešto treba, a ona mi se zahvaljuje - ne treba joj ništa - zanima je jedino kad ću uveče da je pokupim.

U kolima sam, hladna, umorna od uzbuđenja i dva sata vožnje, gledam u roman i vidim da je i on grogi.

Književni festival je otvoren u bašti biblioteke. Direktor biblioteke predugo drži govor, svima je dosadno, hlade se programima i lepezama, čekaju da Viktorija Zajc dobije reč. Konačno je najavljuje. Viktorija Zajc se dovozi na scenu i prilazi mikrofonu. Zvučnici pojačavaju njeno teško disanje. Svi u publici su mirni. Čuje se samo puftanje i dečji plač u daljini. Viktorija Zajc se zahvaljuje prisutnima, kao i gradu i biblioteci. Tapšu joj. Ona se znoji. Velike fleke znoja stvaraju se na njenoj cvetnoj haljini. Direktor opet ima reč. Priča i priča, a neka devojka mu prilazi i smeši se publici. U ruci joj je plaketa koju drži okrenutu k nama, iako je nemoguće da vidimo šta je na njoj izgravirano. Direktor objavi da ovogodišnju nagradu festivala dobija Viktorija Zajc. Svi tapšu, kao da su iznenađeni, a zna se da svake godine gost dobije nagradu. Direktor pušta devojku da priđe Viktoriji Zajc. Mala se naginje nad nju, ljubi je (ipak tri puta!) i predaje joj zlatnu ploču, prišrafljenu o drvenu podlogu. Viktorija Zajc gleda u nagradu, pa u direktora, pa u publiku. Smeši se. Mislim da gleda ravno u mene, dok se smeši. Izgleda kao da se ukočila. Ne pomera se i ne govori ništa. Čini mi se da njena bleda koža sija, kao da Mesec obasjava samo nju. Zatim joj se koža pretvori u kamen. Cela površina ogromnog tela Viktorije Zajc postaje kamen. Petrifikovana, s nagradom zauvek zaglavljenom među šakama, Viktorija Zajc ponovo progovara, zvučeći kao da nam se obraća iz pećine. Zahvali se na nagradi, još jednom svima kaže hvala što su tu, priča kako joj je naš grad neizmerno drag jer je u časopisu Slovo koji je izdavala naša Književna zadruga objavila jednu od svojih prvih priča. Svi tapšu. Direktor briše suze, a ja osećam kako mi Zvezda dom gori u rancu, na leđima - kao kad u ratnim filmovima pogode vezistu u radio stanicu, pa mu kiselina baterije progrize uniformu i kožu.

Viktorija Zajc priča dva sata, a onda još sat vremena odgovara na pitanja iz publike. Plačem, kad izgovori poslednju reč. Ljudi su razočarani što ne može da im se potpiše na primerke knjiga, ali pošto se pretvorila u kamen, ipak imaju razumevanja.

Vozim je nazad u hotel. Kratka vožnja od desetak minuta. Viktorija Zajc je mirna, osigurana s nekoliko remena u zadnjem delu kola. Ne znam da li spava ili je budna. Svetla nadolazećih farova se odbijaju o nagradu zaglavljenu u njenim rukama.

Zvezda dom je suvozač. Ne znam da li je i ovo pravi trenutak da joj ponudim moj roman. Viktorija Zajc će svakako i ceo naredni dan provesti na festivalu. 

Sutra. Sutra ću da je zamolim. Ili, ipak, sad?

Ljubomorna sam. Osećam kako mi se obrazi žare. To znači da joj već zavidim. Htela bih i ja da postanem kamen. Kako postati kamen? Ko zna koliko ću još godina morati da pišem i izdajem i ulagujem se raznim urednicima i kritičarima, samo da bih, možda, postala Viktorija Zajc. Njoj je sto trinaest godina. Meni dvadeset i pet. Nemam toliko vremena. Moram odmah da joj dam rukopis. Moram odmah da postanem poznata. Želim da mi kaže: kćeri.

Put pred nama je ravan i osvetljen žutim kupama iz bandera. Kamion nam ide u susret. Ogroman je, čini mi se da delom prelazi i u suprotnu traku. Oko šoferšajbne svetli pregršt svetala, a na sredini, iz mraka kabine, plavi se krst od led lampica.

Gledam u odraz Viktorije Zajc. Gledam u torbu iz koje viri ćošak prvenca. Gledam pred sebe. Ubrzavam. Hrlim prema farovima. Osećam da mi se koža suši i stvrdnjava.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Pixabay

 

Anketa

Varga je otkazao tulum jer je shvatio da:

Kolumne

  1. NON SERVIAM IGORA MANDIĆA: „Srpski životi su važni???“

    23.06.2020.

    Igor Mandić

    NON SERVIAM IGORA MANDIĆA: „Srpski životi su važni???“

  2. IZBORNO SILOVANJE: Kasno Križar u parlament stiže

    19.06.2020.

    Nataša Škaričić

    IZBORNO SILOVANJE: Kasno Križar u parlament stiže

  3. OTETO IZ TMINE: Izazov zlikovačkih lista

    18.06.2020.

    Bojan Tončić

    OTETO IZ TMINE: Izazov zlikovačkih lista

Lupiga predstavlja: Priče iz zagrebnog života

E-ciklopedija

  1. Povijesni put Hitlerove 'klonje'
  2. Yugo - urbana legenda
  3. Freedom Theatre (Teatar slobode)
  4. Japanske čestitke i razglednice
  5. Russellov čajnik

Recepti

  1. Domaći sok od bazge
  2. Burek (bosanski) za 1 odraslu osobu
  3. Drugačija svinjska jetrica
  4. Bosanska pogača
  5. Piletina u košuljici od sezama
Projekt se provodi uz pomoć:
Ministarstvo kulture Republike Hrvatske Agencija za elektroničke medije Grad Zagreb
Medijski partneri: Balkan Insight - Balkanska tranziciona pravda CINS - Centar za istraživačko novinarstvo Nezavisnog udruženja novinara Srbije