A šta sa zlom koje nesvesno čine nesumnjivo dobri ljudi?

ocjena:

| godina: 2018. | trajanje: 98 minuta

uloge: Leon Lučev, Pavle Čemerikić, Tamara Krcunović, Ivan Lučev

žanr: egzistencijalna drama ceste

scenario: Ognjen Glavonić

redatelj: Ognjen Glavonić

ritn by: Marko Stojiljković | 10.11.2018.

TERET: A šta sa zlom koje nesvesno čine nesumnjivo dobri ljudi?

Dugotrajna je bila borba Ognjena Glavonića za ovaj film, još od trenutka kada je saznao za masovne grobnice s leševima pobijenih civila, kosovskih Albanaca, kada se suočio sa tišinom i zataškavanjem državnih institucija i kada je rešio da snimi egzistencijalnu dramu o vozaču kamiona koji se suočava sa svojim teretom, fizičkim i metaforičkim. Scenario je godinama odbijan na konkursima, a Glavonić je čekajući snimanje od materijala koji je nakupio u svrhu istraživanja napravio dokumentarac koji je obišao brojne svetske festivale i pokupio hvalospeve relevantne filmske kritike. Prvo pitanje koje nam se postavlja je kako to da smo od antifašista koji su more krvi prolili za slobodu, jednakost, bratstvo i jedinstvo postali fašisti u svim post-yu državicama odreda, kojima ljudski život ne vredi ako nosi druga etnička obeležja.

Još je Hannah Arendt pravilno postavila tezu o banalnosti zla. Da, sve počinje od sumanutih ideja epskog zamaha, ali za njihovu operacionalizaciju ideološka zagriženost i vernost ideji ipak nisu ključne osobine, koliko je to suvi, proračunati oportunizam. Na tom čuvenom suđenju Adolfu Eichmannu, optuženi je prokazan kao sasvim obični trezvenjak koji je samo obavljao svoj posao što je bolje mogao, preporučujući se za menadžersku karijeru u budućnosti, što bi verovatno bio slučaj i da je odabrao drugačiju karijeru u nekom drugom režimu. Ognjen Glavonić u svom dugo očekivanom igranom prvencu (nakon maestralnog dokumentarca „Dubina dva“ koji se na vrlo poetski način dotakao banalnosti zla), međutim, odlazi korak dalje i produbljuje diskusiju sa provokativnim pitanjem: “A šta ćemo sa zlom koje (nesvesno) čine nesumnjivo dobri ljudi?”. Njegov film "Teret" možete pogledati i na nadolazećem Zagreb Film Festivalu, u četvrtak 15. 11. i nedelju, 18. 11. u Kinu Europa.

RAZGOVOR - OGNJEN GLAVONIĆ I JELENA MAKSIMOVIĆ: Film mora razbijati nacionalističku mitomaniju

DUBINA DVA: Šamar u lice mitomanskoj naciji

Narečeni dobri čovek je Vlada (u sjajnoj interpretaciji Leona Lučeva), kamiondžija koji u toku NATO intervencije protiv SR Jugoslavije 1999. godine prevozi nepoznati teret sa Kosova do bliže okoline Beograda. Na tom putu nema neke naročite drame, iako avioni nadleću, a detonacije se čuju u daljini. Vlada će pokupiti mladog stopera Paju (Pavle Čemerikić, poznat po ulogama u Schmidtovom filmu „Agape“ i „Ničijem detetu“ Vuka Ršumovića), potom izgubiti upaljač (odnosno, isti će mu biti ukraden iz kamiona u trenutku nepažnje) koji za njega ima sentimentalnu vrednost, njih dvojica ručati će dok se u provincijalnoj kafani odvija svadba, razgovarati o muzici i budućnosti jer Paja se zaputio u Nemačku gde se nada boljem životu …

Ta nedogađajnost je podvučena blatno-sivim tonovima fotografije Tatjane Krstevski i zvučnom shemom dizajnera zvuka Jakova Munižabe kojom dominira brundanje motora kamiona. Montažerka Jelena Maksimović skupa sa Glavonićem kao rediteljem uspeva da održi ritam i tempo baziran na repeticijama svakodnevnih radnji (uglavnom vožnja, pušenje u kabini, cesta, opustelo okruženje) toliko da film pregura svoje dve trećine, a da nijednog trenutka ne bude dosadan. Neke scene, pak, poput simbolički moćnog momenta kod partizanskog spomenika, blagotvorno razbijaju monotoniju nužnu za realistički tretman nečeg tako uobičajenog kao što je to kamionska tura.

Tek u poslednjoj trećini se Vlada suočava sa teretom koji vozi. Kada ga je prethodno zaustavila policija, on im je pokazao papir (sve po pravilima službe) i oni su ga pustili. Svi mi koji smo gledali „Dubinu dva“, pratili srpsku politiku devedesetih ili makar čitali onu kakofoniju idiotizma u srpskim nacionalističkim medijima oko filma koja traje od svetske premijere u Cannesu (vredi zabeležiti da najglasniji, naravno, film nisu ni pogledali), vrlo dobro znamo o kakvom se teretu radi. U pitanju su leševi civila, kosovskih Albanaca, ubijenih od strane vojske, policije, paravojnih i parapolicijskih jedinica Srbije i SRJ.

Ostavimo po strani aktuelni politički momenat jer je to predmet za neki drugi novinarski žanr. Za film je važno da se u tom trenutku Vlada suočava sa zlom u sebi, odnosno sa činjenicom da on, kao (pretpostavimo) dobar čovek bez izbora, u tom zlu saučestvuje, iako nije njegov kreator. Tada nam postaje belodano jasna njegova opsesija Sutjeskom koju je preživeo njegov pokojni otac, a na kojoj mu je poginuo stric. Tada nam postaje jasan odnos i sa Pajom i sa sinom Ivanom (Leonov sin Ivan pokazao se kao pravi izbor za ulogu jer je njihova dinamika na kraju filma razarajuće uverljiva) i shvatamo šta nas to Glavonić, kao i svog junaka Vladu, propituje.

Teret
Vlada se suočava sa teretom koji vozi tek u poslednjoj trećini filma (FOTO: Teret)

Prvo pitanje je kako to da smo od antifašista koji su more (svoje) krvi prolili za slobodu, jednakost, bratstvo i jedinstvo svih naroda Jugoslavije postali fašisti u svim post-yu državicama odreda kojima ljudski život ne vredi ništa ako isti nosi drugačija etnička obeležja. Ta nam se dehumanizacija nije smela dogoditi. Drugo pitanje je usko povezano sa prvim i glasi kakav onda to svet ostavljamo mlađim generacijama da se s njime nose. Generaciji kojoj pripadamo i Ivan i Paja kao fiktivni likovi, ali i Ognjen kao autor i ja kao gledalac. Jednoznačnih odgovora nema, samo znamo da nas čeka borba koja će biti dugotrajna, a možda i krvava.

Dugotrajna je bila i Glavonićeva borba za ovaj film od trenutka kada je saznao za masovne grobnice i sekundarne grobnice, kada se suočio sa tišinom i zataškavanjem od strane zvaničnih državnih institucija i kada je rešio da snimi egzistencijalnu dramu o vozaču kamiona koji se suočava sa svojim teretom, fizičkim i metaforičkim. Scenario je godinama odbijan na konkursima, a Glavonić je umesto toga od materijala koji je nakupio u svrhu istraživanja snimio dokumentarni film koji je premijerno prikazan u Berlinu, na turneji obišao brojne svetske festivale i pokupio hvalospeve relevantne svetske filmske kritike. Od igranog filma ipak nije odustao i to se pokazalo kao prava odluka jer „Teret“ nije samo slika i prilika inteligentne produkcije i režije i izuzetne ekonomike pripovedanja i snimanja, dakle iznimno dobar film, već je i u nacionalnom i u regionalnom kontekstu izuzetno važan. Umetnost možda ne može promeniti svet, ali prokleti bili ako ne pokušamo.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Teret

Do sada komentara: 4

Komentiraj

Sun prije više od 5 godina

Hvala Vam za ovaj tekst. Mnogi od nas su u situaciji da su otkrili da im je uvaljen "vruć krompir" tokom posla, veoma je teško suočiti se sa time i ograditi se, ako si zaista prevaren i zaista je to herojski čin danas. Puno pozdrava iz Crne Gore. Nadam se da ćemo imati priliku da pogledamo film uskoro.
igorN prije više od 6 godina

mita tucović je sve lepo rekao i napisao što se radilo albanskom življu pre sto godina, o tome se šuti? šuti se o decenijski forsiranoj mržnji prema albancima koja je eksplodirala 999...
a sve je krenulo od krvoločnog interesa srbske buržoazije...
''Još i sada, posle tolikih krvavih prizora koji nerve žderu, stoji mi u živoj uspomeni prvi izveštaj o sukobu srpske vojske s Arnautima. Taj je sukob izbio pre objave rata. Arnauti su namamljeni na domak artiljerijske vatre. »Odmah potom«, opisuje jedan očevidac, »naši karteči počinili su najstrašniju pustoš meĎu njima. Albanci su padali gomilama. Krici besa i bola skoro su se izjednačavali sa grmljavinom topova. Kroz vazduh su letele ruke, noge, glave i komadi mesa Albanaca. A kada je artiljerijska vatra obustavljena, bojište beše pokriveno ne leševima već rastrgnutim udovima koji su izgledali kao neka masa prelivena kao karmin crvenom bojom«. I na svaki znak gnušanja i protesta, dobijao sam od oficira kojima skoro izreda zavlada razbojnička psihologija komitskih bandi jedan isti odgovor: da tako i treba izdajnicima! Mi ne znamo kakav su dogovor s Arnautima imali naši i preko koga su ga imali. Ali, ma kakav taj dogovor bio, on nije mogao sadrţavati zamenu staroga ropstva ropstvom novim gospodarima, koji su od samoga početka ratnih operacija pokazali da ne štede nijednu slamku krova nad glavom i nijedan plamičak ţivota kod nevinašceta od nekoliko meseci. I ako je neko izdajnik dogovora, taj nesumnjivo nisu Arnauti već srpska vlada i vojska kao njen organ.
Još i sada, posle velike šetnje po zgarištima od Ristovca do Lerina i od Drača do Careva Sela, ja ne mogu da zaboravim utisak koje je na mene činilo crvenilo neba od prvoga paljenja sela. Prvih nedelja rata sa Turcima mi noći nismo imali, jer smo se kretali, logorovali i tukli prema svetlosti arnautskih sela koja su gorela. Vatre zapaljenih sela bile su jedini signal kojim su pojedine kolone srpske vojske javljale jedna drugoj dokle su stigle. A arnautsko stanovništvo – ukoliko nije poubijano i koje je moglo beţati – gurali smo pred sobom i nagnali ga da nam, kao očajnik koji gleda kako mu kuća gori, dade upornog otpora na Bujanovcu, a potom da se uz tursku vojsku na Kumanovu lavovski bori. Ovu varvarsku politiku srpske vlade i Vrhovne komande platio je srpski narod ţivotima mnogih svojih vojnika. Sa padom Kumanova slegao se u Skoplje ceo onaj svet arnautskoga stanovništva koje je srpska vojska, nadirući sa severa, gurala pred sobom i koje je tu, traţeći utočišta, velikim delom našlo – smrt. Kao da je ustao iz groba srednji vek, kada je onaj despota na Demir-kapiji uveseljavao sebe u pijančenju bacanjem ljudi strmoglavce u talase Vardara. Pošto su ratne operacije prestale, moglo je izgledati da će se stati i sa tamanjenjem arnautskoga stanovništva. Onaj arnautski pojas što je opasivao staru srpsku granicu od Mitrovice do prema Vranju već je bio slišćen, pri čemu se naročito istakao jedan čovek koji sedi kao poslanik u Narodnoj skupštini! Na Kosovu je zavladala grobna tišina, samo ovde-onde pukne po koja osvetnička puška koje su, po priznanju koje mi je jednom prilikom učinio jedan od najviĎenijih okruţnih načelnika u novim krajevima, izazvane »netaktičnim« drţanjem naših organa vlasti.
60
Ali, da je sistem tamanjenja prestao raditi, samo je moglo izgledati. On nije prestajao raditi, kao što ne prestaje ni danas. I ono, druţe uredniče, što je taj sistem počinio pred ovaj arnautski upad i pri odbijanju Arnauta prevazilazi sve grozote koje su prema tome narodu za ovu godinu dana počinjene. Čim se osetilo nemirnije kretanje meĎu Arnautima prema srpskoj granici, pogranični komandanti pristupili su klanju. Nad arnautskim ţiteljstvom Peći, Đakovice i Prizrena lebdela je avet smrti dan i noć. Ko bi ţiv zamrkao, nije bio siguran da će ţiv osvanuti. Jer su ih baš po noći, vreme koje je uvek birano za izvršenje najgorih ljudskih zločina, kupili iz postelja i apsana i odvodili na gubilište. Ne čuje se ni šuma, a još manje puščanoga pucnja, »mir« i »red« vladaju svuda, a Arnauta svake noći nekuda nestaje, kao da se šakali i hijene iz ovih krševa izvlače, prikradaju njihovim kućama i ove jadne ljude kupe, odvode i dave. Ta i hijene bi ih na čovečiji način podavile! Kada sam saznao za ove poslednje podvige srpske vojne i graĎanske vlasti u novim krajevima, pomislio sam: Zar je zločinačka komitska psihologija ovladala celom vlasničkom hijerarhijom; od prvoga ministra do poslednjega ţandarma, a ti, Srbijo, kuda ćeš sa njima i gde ćeš se zaustaviti? U taj čas stigle su vesti o pokolju u Ljumi, vesti u koje se ne moţe da veruje; iako su sušta istina, koje se teško mogu saslušati do kraja kada ih drugi priča, a još teţe ispisati da ih drugi čita. Vama je poznato, druţe uredniče, da nije jedna ţena ili jedno dete izdahnulo od srpskoga noţa ili kuršuma; nije zapaljena jedna arnautska kuća i nije se nad glavama jedne arnautske porodice uz strašan prasak skrhao progoreli krov kućni; kroz guste oblake dima nije se čuo jedan cvrkut dece na majčinoj sisi, poslednji cvrkut tih opasnih stvorova što, za ime boga, rovu protiv srpskih vlasti i diţu bunu! Ali u Ljumi uništeno je tim merama za nepuna dva sata celo jedno selo, selo bez seljana, bez ljudi, selo u kome su bile ostale samo ţene sa decom na krilu, devojke, bolesni i ostareli i deca svih uzrasta. Rečeno im je da slobodno ostanu kod kuća, jer, kada Arnauti zarobljene srpske vojnike razoruţaju i puste, zašto da ne savetuju svojim ţenama da slobodno ostanu kod kuće? Ali su se one uzaman molile, diţući decu uvis i govoreći: »Aman, komandare, šta smo mi krive? Kazujete li vi vašim ţenama kada što radite?« Predajući ovo pismo javnosti, Vi ćete, druţe uredniče, postupiti u duhu rada socijalne demokratije i vladu javno staviti u poloţaj: ili da za vinovnicima ovih zločina učini poteru, ili da se sa zločinima solidariše. Ako se odluči na prvo, to neće biti samo slaba satisfakcija, pa ipak satisfakcija uvreţenom osećanju svakoga kulturnoga čoveka i jedan akt koji ona duguje uniţenom ugledu srpskoga naroda, već i javna zaloga da će jedanput prestati da radi sistem istrebljenja jednoga celoga naroda.
Ako vlada pokuša da preko ove javne optužbe pređe, onda će bar ogromne posledice ovoga sistema pred istorijom i srpskim narodom biti nepobitno ostavljeni njoj u odgovornost. A one će se pamtiti s kolena na koleno, kao što se pamte Vartolomejska noć, Sicilijansko večernje, Kišenjevo, i kao što će se pamtiti Demir-hisar i Doksat. Radničke novine br. 223, 22. oktobar 1913. Dimitrije Tucović, Sabrana dela, Beograd 1980, knj. 7, str. 160–164
Orjuna prije više od 6 godina

Sutjeska je bila pogrom nasih najboljih sinova i kceri , najbolji antifasisti i komunisti su izginuli u toj bitki.
Max Bunker prije više od 6 godina

Ako "liberalni", komentator gornjeg teksta još uvijek ne zna, fašist se postaje kada ti kao pripadniku tzv. srednjeg sloja, u kapitalizmu uvjeti života standard počnu nezadrživo kliziti prema dolje. Nema fašizma bez kapitalizma. Što je dokaz više da je SFRJ u zadnjoj dekadi svoga postojanja, nakon Titove smrti imala sva obilježja "tržišne ekonomije" i restauracije kapitalizma. Film i pripadajuća kritika gore potpisanog autora stanovitog Stojiljkovića, promašuje ponatu, ne radi se tu o liberalnom tumačenju kroz banalnosti Hane Arendt, već je do znatnog povećanja žrtava (na obje strane), u konkretnom slučaju došlo, kako je to i Čomski u svojim knjigama napisao i dokumentirao, nakon zapadne vojne intervencije i formiranjem terorističke organizacije OVK, koji stvaraju kaos i posljedično pad moralnih ograda, gdje su na površinu na na terenu isplivali ubojice svih vrsta. Slično se dogodilo desetak godina poslije puno očitije i u puno većoj magnitudi u Siriji. Naravno da će ovakvi filmovi doživjeti "ovacije" na zapadnim festivalima, jer film iskupljuje ulogu "liberalnog" zapada u konkretnom slučaju. Lukavo je u filmu podmetnut i izmišljeni slučaj čovjeka "opsjednutom" Sutjeskom, da bi se usput u liberalnom stilu, demistificirao i NOB i ideologija bratstva i jedinstva, na kojoj je bivša država počivala.