Verovali ili ne, u najmlađoj evropskoj državi se, inherentnom nam kultur-rasističkom shvatanju unatoč, snimaju filmovi. I to dobri, barem ako je suditi prema onima koji se ne tako retko pojavljuju na etabliranim svetskim festivalima i tamo osvajaju nagrade. Poslednji u nizu primera, „Brak“, dugometražni debi Blerte Zeqiri koja za svoja kratkometražna ostvarenja u džepu ima nagrade iz Sarajeva i sa Sundance festivala, premijerno je prikazan u Tallinnu na festivalu Black Nights, gde je i osvojio specijalnu nagradu žirija u konkurenciji prvih filmova. Možda kosovska kinematografija neće postati fenomen kao rumunska, grčka ili gruzijska, ali to će biti i ostati isključivo stvar obima jer kvalitet nije upitan.

Nije to mala stvar za državu koja je nezavisna manje od deset godina koja je do te nezavisnosti došla dugotrajnom kampanjom građanske neposlušnosti, ratom i potonjim desetogodišnjim pravnim vakuumom pod supervizijom međunarodnih organizacija. Posebna zanimljivost leži u tome je što se kosovski filmaši ne bave kreacijom novih mitova i kultova “bezgrešnog” rata ili revizijom istorije kao što je to, recimo, bio slučaj sa hrvatskom kinematografijom devedesetih, već ratni okvir i sećanja na rat koriste, ako su uopšte prisutni, samo kao povod ili pozadinu za ispitivanje nekih drugih, univerzalnijih i kontroverznijih tema: odrastanja („Babai“ Vissara Morine), toksičnog patrijarhata („Tri prozora i vešanje“ Isse Qosje) ili zabranjene ljubavi dvoje mladih koji sa ratnom prošlošću nemaju veze jer odrastaju u drugim kontekstima (ovogodišnji naslov „Neželjeni“ Edona Rizvanollija). U slučaju filma Blerte Zeqiri je to ljubavni trougao sa izraženom gay notom.

Film, međutim, počinje upravo iz odjeka te ratne prošlosti. Bekim (Ukaj) je dopratio svoju zaručnicu Anitu (Matoshi) u potrazi za posmrtnim ostacima njenih roditelja koji su možda ekshumirani iz masovne grobnice u Srbiji. Verovatno mu je prvi put i zauzima nekakvu distanciranu pozu toliko da neće imati nikakvu reakciju ni na monolog starijeg gospodina kako mladi ne smeju biti razmaženi i kako moraju imati puno dece. Reklo bi se da je veza između njih dvoje takva - hladna i distancirana, bez obzira što im venčanje kuca na vrata i što opremaju stan koji su zajednički kupili. Bekim će se često opravdavati kako ima posla u baru koji drži, dok Anita, čini se, više razmišlja o tome kako da preradi venčanicu svoje majke nego o tome kako će joj zajednički život sa Bekimom izgledati.

Sretni mladenci (FOTO: Brak)

Njihov pravi problem počinje kada u priču (ponovo) uđe Nol (Salihu), nekada Bekimov drugar i podstanar u stanu njegove majke, a sada uspešni muzičar koji živi u Parizu. Bekimova sestra Zana (Abazi) prebledi na sam pomen njegovog imena i hitro se izgovara na to da on Bekima navodi na pijanstvo i gluposti, što kod Anite, čini se, prolazi, kao i Nolov izgovor za posetu da “mora rešiti nešto privatno” i da ga je “napustila ljubav njegovog života”. Anitini saveti Nolu da ne odustaje (čak i ako je njegova Julija Srpkinja) dovešće do sulude svađe između nje i Bekima za koju, čini se, nema pravog razloga. I mirenje između njih će proći sa navlačenjem, ali dovoljno da pripreme venčanja teku po planu.

Sve dok jedne noći Bekim ne dobije poziv da pokupi pretučenog Nola iz policijske stanice i ne odjuri tamo pod izgovorom da je neki problem u baru. Tada se mozaik nelagode odjednom složi kristalno jasno: Nolova Julija je takođe Romeo (oni koji su ga pretukli su vikali monstruoznosti da je Hitler dobro znao zašto je od takvih radio sapun) i taj Romeo je zapravo Bekim, a njihova tinejdžerska romansa se odigrala u ratno vreme i, kako oni tvrde, jedino je što bi u tom trenutku ujedinilo Albance i Srbe je želja da zatuku njih dvojicu.

Sve što na ekranu vidimo pedantno je postavljeno, detaljno promišljeno i vešto izrežirano. Kamera iz ruke prati junake kao u kakvom filmu rumunskog novog vala, snimke deluju sirovo, montažni rezovi su oštri kao sam život, dok je osvetljenje, suprotno tome, meko i toplo, kreirajući simulaciju sigurnosti romanse. U tu toplinu se savršeno uklapaju tri scene flashbacka, kao i ljubavna, strastvena, a opet nimalo eksplicitna scena između Bekima i Nola.

Ovakva filmska priča koja se u principu bazira na troje likova takođe dosta ovisi i o glumcima. Alban Ukaj je jedno od značajnijih imena teatra u našoj regiji, a na filmu gradi karijeru i na Kosovu i internacionalno, a ovakva zahtevna uloga koja zasteva i energiju i kontrolu često u istoj sceni mu leži savršeno. Isto važi i Adrianu Matoshi, glumicu u strelovitom usponu, čiji se lik zadovoljava naivnim objašnjenima jer zapravo ne želi znati istinu. Pa ipak najveći pritisak na sebe preuzima Genc Salihu, inače muzičar u svojoj prvoj filmskoj ulozi, čija se gluma, pravilno, uglavnom oslanja na pojavu, odnosno prisustvo. Salihu ima dovoljno talenta da sa tako ograničenim sredstvima odigra jedan od upečatljivijih tragičnih likova.

Petnaestak-dvadesetak godina iza rata, neke stvari su ostale iste i održavaju se (kao ulični grafiti na kojima piše “Fuck Serbia”, gerantokratski i patrijarhalni društveni obrasci, homofobija sredine i Bekimova auto-homofobija koja ide do pokušaja poricanja vlastite seksualnosti), ali Bekim više ne može sedeti na dve stolice istovremeno, nositi masku za roditelje, Anitu i društvo, a ispoljavati se samo u retkim trenucima sa Nolom. Bekim nema snage da istupi, Nol nema živaca da trpi maskaradu, zabranjena ljubav neće imati trijumf ni u životu ni u smrti, venčanje će se dogoditi i još jedan nesretan brak će se sklopiti. Govori li to samo o Kosovu ili o svim našim slučajnim državama kompromisa i pritiska, prosudite sami.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Brak