Baš kao u onoj staroj numeri, otišao je cirkus iz našeg malog grada. Naime, koliko pre par nedelja, svečarska priča oko predsedničke inauguracije Aleksandra Vučića pohlepno je gutala stupce i minute u medijima, a sad je opet sve po starom - umesto da udarne vesti budu o tome zašto su radnici FIAT-a u štrajku ili o tome da privatni izvršitelji izbacuju siromašne na ulicu, medijska žabokrečina vonja na svoj stari, dobri ignorantski način. Zorana Mihajlović tvrdi da Srbija čvrsto korača ka EU, ali da neće da se svađa sa Rusijom, Kinom i SAD, Informer panično rotira besmislene naslove o Putinu, Trampu, ustašama i ISIS-u, Ana Brnabić poručuje da voli da sluša Depeche Mode, kolektivno se ignorisala još jedna godišnjica Srebrenice i kolektivno se sprema za još jednu zloupotrebu godišnjice Oluje, Nebojša Krstić nas i dalje tera da proklinjemo dan kada je izmišljen Tviter, a, eto, veličanstvene inauguracije se gotovo više niko i ne seća. Takoreći, tresla se gora, rodio se predsednik.

A stvarno su se svojski Vučić i njegova svita potrudili oko te predsedničke fešte. Gotovo da se mogu zamisliti kako danima ne spavaju i u nekoj zagušljivoj prostoriji, za stolom pretrpanim papirima i praznim šoljicama kafe, sede natečenih podočnjaka i promišljaju svaki detalj inauguracijskog vašara. Vučić – rastrzan panikom, a okružen Đukama, Selakovićima i ostalim Stefanovićima - mršti se, strelja pogledom i proziva. Ko je zadužen za folklorna društva?! Ko dovodi 450 spontano okupljenih SNS omladinaca?! Ko će da uplati Nikoli Jokiću nekoliko termina u teretani tih par dana, iz Denvera su rekli da je to uslov da ga puste na inauguraciju?! Jeste Harisu Džinoviću objasnili dress code – šešir može, marama ne može?! Stiže li strani investitor Ralf Fajns?! Ispituje ih tako još uvek neinaugurisani predsednik, ignoriše Đukine predloge da pozovu Big Laleta da posle folklorne družine izvede par trikova, a utom se odnekud, iz ćoška prostorije, začuje stidljiva primedba – pa, znate, predsedniče, okupljamo politički, kulturni i sportski krem društva, ali nekako mi se čini da baš malo na listi zvanica imamo književnika.

Ljubivoje Ršumović bio je strašno razočaran “siledžijskim” recitovanjem njegove pesme (FOTO: Wikipedia)

I, stvarno, vidi vraga, mnogi su bili pozvani i mnogi su došli, sjatila se elita u raznim svojim formacijama da sluša dečije horove kako cijuču himnu i da grickaju ketering naboden na čačkalice, ali, eto, među svim tim uglednim (samo)zvanicama profesionalaca pisane reči gotovo da nije ni bilo. Ili ih, makar, kamere nisu ubeležile za inauguracijsku večnost. Osim, naravno, nesretnog Vuka Draškovića, ali, da se ne zajebavamo, reći da je on tamo bio u svojstvu književnika bi bilo slično tome tvrditi da je Toma Nikolić bio u svojstvu ekonomiste. Takođe, na inauguraciji je recitovana i zdravica Ljubivoja Ršumovića koji je, povodom toga, docnije negodovao u Blicu, bivavši strašno razočaran “siledžijskim” recitovanjem njegove pesme bez dozvole. Ispričao nam je i jednu patrijarhalnu pričicu o tome kako mu je deda još kao malom rekao da je politika kurva i da je on, Ljubivoje, eto, od kada je bio mali znao svoj pravac te neće sad da se kurva i da se bavi politikom. Mada je posebno zanimljivo da tvrdnja da se politikom ne bavi stiže od osobe koja je aktivno učestvovala u kampanjama Dveri, osobe koja učestvuje u osnivanju stranke Milana Stamatovića, te naposletku osobe koja u istom tom intervjuu može u jednu rečenicu, kao svoje “književne” uzore, staviti Branka Ćopića i Radovana Karadžića.

Međutim, uprkos tome što su svečanosti prisustvovali Draškovićeva brada bez teksta i Ršumovi stihovi bez brkova, ostaje pitanje - šta se to desilo sa našom nesretnom političkom stvarnošću kada na paradi autoritarnosti i kiča više nema nacionalno osvešćenih pisaca? Upravo su ti mučenici svojim teatralno-paćeničkim likovima i delima u poslednjih par decenija vazda bili spremni da budu simbolička proteza poretka. Da stvar bude još kompleksnija, idejno su oivičavali poredak i onda kada su ga besramno veličali i svojim tekstovima se prišljamčavli uz političke i ekonomske centre moći, ali i onda kada su navodno bili kritični - samo što ta njihova kritika nije bila bazirana na tome da se urlikne da je car go, već da se car nežno miluje po mošnicama pod izgovorom da popravljaju porube na carevom novom odelu. I, eto, unatoč svemu tome, šta je to nateralo Vučića da na onom imaginarnom sastanku, kada je odnekud iz dna prostorije čuo primedbu o nedostatku književnika na paradi, procedi – ma, hajde, ko jebe pisce?

No, što nam zbore vajni srpski književni mudraci u ovoj prvoj polovini 2017. godine kada je jedna od glavnih tema u javnom prostoru ustoličenje Vučićevo? Evo, recimo, kao pokušaj da iznađemo odgovor na to pitanje, usredsredimo se na slučaj prvog među jednakim – makar među ovima što su još uvek živi. Naime, u intervjuu datom Kuriru na pitanje kakav je Srbiji potreban predsednik, nekad tokom ovogodišnje predsedničke kampanje, Matija Bećković je blagoizvoleo izjaviti sledeće: “Nikakav. Srbiji treba kralj. U svojoj istoriji, Srbija je imala predsednike vlada, ali nikada nije imala predsednika države”. Na prvi pogled, čak i samo na osnovu ove izjave, može delovati logično zašto se Matija Bećković nije pojavio na Vučićevoj inaugariciji i da on – tobože, sve zajedno sa Ršumom – stoji na nekoj suprotstavljenoj poziciji vlasti unutar političkog polja. Ipak, postoje makar dva razloga zašto bi se moglo tvrditi suprotno. Jedan bismo, uslovno govoreći, mogli zvati estetskim, a drugi ideološkim.

Matiji Bećkoviću treba kralj (FOTO: Wikimedia)

Estetski je jednostavno objasniti – naprosto, čitav okvir predsedničkog vašara je taman po meri Bećkovićeve javne figure. Nije ga teško zamisliti da se u nekom trenutku Vučićeve prigodne priredbe dogega do mikrofona i da – sa samo sebi svojstvenim izrazom lica koje levitira između šeretskog cereka i blaženog pogleda u carstvo nebesko – prozbori koju svoju dovitljivo-aforističarsku rečenicu po kojima je inače poznat, od onog svevremenskog klasika da je “Kosovo najskuplja srpska reč” pa do novijih bisera tipa “Bob Dilan se na srpskom kaže Bora Čorba”. Teatralnom i patetičnom kakav jeste, cirkus ustoličenja bi mu bio estetski sasvim blizak.

I tu dolazimo i do ovih drugih, ideoloških razloga zbog kojih je pomalo neobično što se Zlatousti Matija nije pojavio kod Vučića koji ima jedan drugi nadimak koji u sebe uključuje imenicu “usta”, a koji ovde nećemo spomenuti, jer je mizogin i jer previše poštujemo vaginu da bismo je stavljali u takav nedoličan kontekst. Naime, Bećković kaže da je Srbiji potreban kralj, ali ako tu imenicu shvatimo samo malo manje doslovno – dakle, ako izbacimo banalne simboličke oznake kao što su kruna, plašt, dvorske lude i zamak sa krokodilom ispred ulaznih vrata, a ostavimo autoritarnost i antidemokratičnost kao suštinske odlike figure kralja – stvarno je veliko pitanje da li je Srbija u Vučiću dobila predsednika ili još jednom potvrđenu despotsku figuru kojoj je cilj da upravo kraljevski njom vlada, svejedno sa koje pozicije to nominalno čini.

Međutim, stvari se ovde tek usložnjavaju – naime, u nastavku pomenutog intervjua, Bećković u A.V.-u vidi ni manje ni više nego nastavljača lika i dela Josipa Broza Tita. Ili, kako to sam mudrac književni kaže “kao što je ‘titoslavija’ bila oličenje parazitskog raja u kome si mogao da preživiš ne radeći ništa, tako bi i Srbija htela da bude lezilebovićka oaza, gde se može biti veliki umetnik, a da ništa ne stvaraš, te veliki stručnjak, a da ništa ne radiš.” Dakle, osnovni problemi današnje Srbije po Bećkoviću su u tome što nema kralja, što je nastavljačica tradicije titoslavije i što se u ljudima zapatio socijalistički duh lenjosti. Okej, što bi rekao čuveni holivudski drug Prljavi Hari, mišljenje je zbilja kao dupe, svi ga, naime, imaju, međutim na koga nas, sasvim paradoksalno, podseća ovo antikomunističko dupe od mišljenja? Možda na jednog čoveka koji, šećući se fabrikom koja je postala simbol najbrutalnije eksploatacije radništva u Srbiji, izgovara sledeće reči “vreme utopijskog socijalizma i samoupravljanja je prošlo, uspećemo samo radom ili nam preostaje da kukamo, pa da batalimo sve”. Na čoveka čije se reči da je u Juri sve u najboljem redu, baš poput kraljevskih, ne mogu dovesti u pitanje.

Ova neobična pojava u kojoj i kritičar i kritikovani stoje na istim pozicijama govori nam, u suštini, da je Bećkovićeva i bećkovićevska kritika Vučića jalova jer se svodi na reprodukciju diskursa (ili dela diskursa) koji i sam Vučić baštini. Upravo u tom grmu leži zec zašto je nacionalno osvešćenih književnih mrsomuda sve manje uz Vučićeve skute – nije stvar u suprotstavljenim svetonazorima, nego mu oni, naprosto, više nisu potrebni. Naime, živimo u društvu u kom jedna partija i jedan čovek vrlo uspešno uspevaju da pod vlastitu šapu bace čitav javni prostor, te da kolonizacijom većine pozicija unutar tog javnog prostora zapravo obesmisle samo njegovo postojanje. Sam veliki vođa u opisu vlastite stranke koja poništava razlike i miri Srbe kaže ovako “Kada smo pravili SNS, ja sam rekao Tomislavu Nikoliću da ćemo da pravimo široku narodnu političku partiju koja treba da prihvati ljude sa svih različitih nivoa. I liberalne demokrate, građanske demokrate, ljude koji su nacionalno opredeljeni, socijaliste, komuniste. Sve su te razlike kod nas sklonjene jer se bavimo budućnošću“.

I upravo je to intencija Vučićeve vlasti – ona teži tome da tobožnim objedinjavanjem svih pozicija osmisli jednu novu, a to je pozicija slepo poslušničke aparature jedne državice na periferiji kapitalizma koja će efikasnost svoje poslušnosti ka različitim centrima političke i ekonomske lakše postizati upravo ako su unutrašnje političke prilike utvrđene despotskom vladavinom jedne elite koja je, budući da je proklamovana kao “svenarodna”, utoliko neoborivija.

Još jedan tranzicijski gubitnik - Rajko Petrov Nogo (FOTO: palelive.com)

U tom smislu, kritika koju Vučiću upućuju Bećković, Ršumović i čitava plejada nacionalističkih književnih magova nedostatna je kao i ona koja se upućuje sa svih grana mejnstrim političke opozicije. Jedni ga kritikuju da nije dovoljno nacionalista i desničar, a govorimo o čoveku koji na mesto ministra odbrane postavlja Aleksandra Vulina, u ministarstva integriše ultradesničarske kadrove i svojim angažmanom direktno podgreva atmosferu u kojoj cvetaju Vučićevići i Cvijanovići. Opet, drugi ga kritikuju da ne radi dovoljno na liberalizaciji društva i na vođenju zemlje na čarobnim putevima ka EU, vladavini prava i slobodnom tržištu, a govorimo o čoveku čijim angažmanom dolazi do najbrutalnijih neoliberalnih mera zaslađenih ciničnim postavljanjem lezbejke na čelo vlade. Dakle, stvar je u tome što bi jedina koherentna kritika Vučića bila ona koja ga ne prokazuje zbog onoga što on nije već zbog onoga što on jeste, a jeste autoritarni desničar koji – dok sprovodi brutalno štetne ekonomske politike koje imaju u vidu interes kapitala, a ne građanki i građana Srbije – na mrtvo ubija demokratičnost u javnom životu. A takvu kritiku je jako teško čuti u mejnstrim krugovima, kako političkim, tako i književnim.

I upravo je u tome tragedija naših književnih bardova i bardića. Kada kažemo da oni Vučiću više nisu potrebni, naravno, ne mislimo da je Bećković, Ršumović ili neki drugi Rajko Petrov Nogo zvao Vučića na telefon u pola noći, a ovaj se besno izvikao - ne trebate mi, ostavite me, samo što sam zaspao, a znate da mi borba za Srbiju ostavlja tek sat ili dva dnevno sna! Naravno da se to nije desilo, a i da su ga zvali – na ovaj ili onaj način – mogli su i oni postati tek jedan piksel na grupnoj SNS fotografiji, kao što je to u jednom trenutku bio pokojni Brana Crnčević. Međutim, duh današnje epohe je bitno različit u odnosu na onu u kojoj su nacionalni književni pregaoci bili nosioci simboličke nadgradnje poretka. Najprostije govoreći, zašto bi Vučiću bili potrebni Bećkovićevi patetični govori kada može sam da dahće u mikrofon, u maniru ne baš talentovanog polaznika recitatorske sekcije u osnovnoj školi, i da danonoćno viktimizuje sebe i Srbiju zbog koje noćima ne spava? Zašto bi Vučiću bila potrebna revizionistička demonizacija socijalističke Jugoslavije kroz neke višetomne književne kupusare kada može sam da kod Milomira Marića, dve noći pred izbore, govori kako je unutar te čudne zemlje i sam kao beba, početkom sedamdesetih, umalo postao žrtva pomahnitalih ustaša? Zašto bi Vučiću bilo potrebno da stvara (kvazi)kulturnjačke pogone koji će štampati hiljade ovih ili onih knjiga o ovim ili onim Milutinima kada može, jeftinije i delotvornije, da na razne načine pogura Miroljuba Petrovića da kroz svoje istupe obnavlja “Dušanovo carstvo za 21. vek”?

Ako se ponovo vratimo u onu memljivu prostoriju u kojoj smo bili svedoci imaginarnog predinauguracijskog sastanka, zapravo, vrlo je lako zamisliti kako se dalje odvijala situacija nakon što je Vučić procedio ono posprdno ma, ko jebe pisce. Naime, isti onaj glas iz ćoška mu je i dalje postavljao pitanja – pa, predsedniče, kako to mislite, zar nam nisu oni potrebni da dobijemo određeni kredibilitet kao vlast? Vučić se zagledao u tog neiskusnog saradnika, cinično se osmehnuo i samo dodao - ne trebaju nam više pisci, dragi moj, pa ti kao da ne znaš da se mere štednje moraju temeljno i široko provoditi!

I to je, zapravo, cela tužna priča o našim nesrećnim proizvođačima skupih, skupljih i najskupljih srpskih reči. Nije stvar u tome da su njihove ideje – nacionalističke, konzervativne i antisocijalističke – ispale iz mode. Ne, naprotiv. Samo smo ušli u jednu novu fazu kojoj se vrši racionalizacija proizvodnje u prostoru simboličke nadgradnje poretka. Njihovim poslom se sada bavi sam premijer, potpomognut sumnjivim privatnim preduzetnicima u oblasti prodavanja simboličke magle – zvali se oni Milomir Marić ili Željko Mitrović, Dragan J. Vučićević ili Miroljub Petrović. A naši veliki nacionalni pisci, ti gromoglasni ratni huškači i nacionalne narikače, ostali su zarobljeni u nekoj drugoj epohi u kom su – upravo zbog nasleđa njima tako mrskog socijalizma – njihova književna blebetanja mogla biti uzimanja za ozbiljno. A, danas, eto, druga su vremena i od nekad neupitnih bardova dobili smo samo još jedan niz nesrećnih gubitnika tranzicije.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Pixabay.com