SRBIJA I IZBORI

Začarani krug besmisla

ritn by: Nemanja Drobnjak | 20.12.2023.
SRBIJA I IZBORI: Začarani krug besmisla
Ključ uspeha Srpske napredne stranke je u tome što su se kroz godine toliko učvrstili na vlasti, da više nisu stranka. Već paradržavni servis građana. Srpska napredna stranka je do maksimuma razvila sve mehanizme i tehnike vladanja, potpomognuta ogromnom finansijskom zaleđinom, što iz državnog budžeta, što od privatnih finansijera - investitora sumnjivih biografija, zarad održavanja ekonomsko-političke sprege. U takvim uslovima, bilo kakva opozicija gotovo da i nema neku šansu. Rezultat Srbije protiv nasilja, čak i nije toliki neuspeh u tom kontekstu. Ključni problem građanske opozicije je u tome, što su realno političke ideje ukazivanja na korupciju, kriminal, potrebu za pravnom državom i demokratiju teme koje se ne mogu "namazati na hleb". Velika većina birača u Srbiji naviknuta je da za svoj glas dobije nešto opipljivo: novac za glas, posao, pomeranje na listi čekanja, specijalistički pregled, jednokratnu novčanu pomoć ...

Nedelja za nama u Srbiji protekla je vrlo burno. Tog neobično lepog i sunčanog dana za ovo doba godine, građani Srbije su po ko zna koji put u poslednjih deset godina izašli na birališta. Neko bi rekao da je Srbija izuzetno demokratska zemlja, kada su izbori bezmalo na svake dve godine. Međutim, tolika količina izbora nam više govori o nestabilnosti jednog društva i dodatnom nanošenju kreča na fasadu vrlo krhke demokratije.

Na parlamentarne, lokalne, beogradske i pokrajinske izbore u Srbiji, izašlo je 58,77% građana i građanki s pravom glasa. To je približno kao i na prošlim izborima 2022. godine. Gledano sama po sebi, to nije niti velika, niti mala izlaznost. No, problem ustvari nije u izlaznosti iako bi mnogi time voleli da opravdaju svoj politički neuspeh. 

Bez obzira na broj izašlih birača, način na koji su izbori sprovedeni, dugo će se pamtiti. Na stranu sve ono što se događalo u kampanji. Sam izborni dan je protekao u neverovatnom broju neregularnosti. Prema izveštajima organizacija koje su pratile izbore, reč je o preko 450 nepravilnosti. Ostaće upamćeno da se po prvi put desilo da posmatračima na izborima koji su želeli policiji podneti krivičnu prijavu zbog kršenja izbornog procesa, bejzbol palicama bude razlupan automobil. Kupovina glasova, deljenje novca za glas najsiromašnijim društvenim grupama, iznošenje biračkih spiskova van biračkih mesta, pravljenje paralelnih spiskova, davanje koverata s novcem onima koji nisu u stanju doći na biračko mesto da bi glasali za vladajuću partiju i razne ucene za dobijanje glasa, bugarski voz ... to je već postao deo folklora. 

Na takvim izborima, Srpska napredna stranka uspela je da osvoji 46,65% glasova. Druga je bila opoziciona proevropska lista Srbija protiv nasilja sa osvojenih 23,69%. Nakon nje, Socijalistička partije Srbije, Ivice Dačića sa 6,56%, koalicija NADA SA 5,03% i najveće iznenađenje izbora, lista MI - Glas iz naroda Branimira Nestorovića sa 4,69%. Ostale liste nisu uspele da prebace cenzus od 3%. 

Na gradskim izborima u Beogradu, SNS je dobio podršku 39,35% birača SPN 34,26%, NADA 6,01%, MI - Glas iz naroda Branimira Nestorovića 5,37% i na kraju, SPS sa 4,81% glasova. Po svemu sudeći, na parlamentarnim izborima SNS i SPS će nastaviti da sarađuju uz koaliciju sa manjinama, dok će u Beogradu stvari ići težim tempom. A Beograd je ovde i bio centralna tema izbornog procesa. 

Protesti nakon izbora

Kako su sama predizborna istraživanja pokazala, bitka za Beograd je opravdano bila neizvesna. Vladajuća koalicija je samo za nijansu bila jača, ali su izborne malverzacije borbu učinile manje neizvesnom. Potpuno nadrealno deluje saznanje da su na beogradskim lokalnim izborima glasali ljudi sa stalnim prebivalištem u Rogatici, Trebinju i Banjaluci. Dovoženi autobusima iz BIH, prvobitno u beogradsku Arenu koja je bila centralno mesto okupljanja, kombi vozilima su razvrstavani na razna biračka mesta u gradu gde je prethodno procenjeno da bi razlika između SNS-a i SPN-a bila velika u korist drugih. Tako je ciljano smanjena razlika u korist SNS-a, što je u konačnici dovelo do toga da ta stranka ima više mandata u gradskoj skupštini Beograda. Sve ovo je dokumentovano video snimcima, koji za Gradsku izbornu komisiju očigledno nisu dovoljni da bi izbori bili poništeni. Ipak, to je samo vrh ledenog brega.

Sa prvim rezultatima izbora tradicionalno je izašla Srpska napredna stranka. Time se želelo preduhitriti opoziciju da prva izađe i kaže da rezultati izbora ne odražavaju izbornu volju građana Srbije, zbog evidentne krađe izbora i podsticanja neslodobe izbora od strane vlasti. Što je samo prva u nizu grešaka koje će građanska opozicija napraviti. 

Sledećeg dana došlo je do masovnog okupljanja pristalica opozicije koji su zahtevali poništavanje izbornih rezultata u Beogradu. Odbijeni su od strane Gradske izborne komisije koja je samo potvrdila rezultate. Nakon toga, lideri Srbije protiv nasilja, Marinika Tepić i Miki Aleksić, rešili su da stupe u štrajk glađu, do ispunjenja zahteva. Sva je prilika da taj vid pritiska neće uroditi plodom. Kada se uz to u obzir uzme da su i inostrani posmatrači iz Evropske unije, pa i predstavnici poput izvestioca Evropskog parlamenta za Srbiju Vladimira Bilčika, s krajnjim licemerjem zažmureli na evidentnu krađu izbora o kojoj bruje čak i najznačajniji nemački mediji, onda je jasno da je sav ovaj izborni ciklus besmisla rešen. 

Analiza rezultata: otkud taj Nestorović?

Izbori su nam bez obzira na upitnu regularnost, doneli i par iznenađenja. Svakako je tu važno izdvojiti tri osnovna. Prvo je prelaženje preko cenzusa liste MI - Glas iz naroda Branimira Nestorovića, na čijem čelu je lekar, dečiji pulmolog u penziji Branimir Nestorović. Njegov uspon se može opisati po onoj staroj izreci: dok jednom ne smrkne, drugom ne svane. I to dvostruko. 

Primarno, postao je medijski poznat zahvaljujući korona pandemiji. Kao deo Kriznog štaba za borbu protiv korone, pažnju javnosti je privukao izjavom da je to najsmešniji virus na svetu, te preporučio građanima da slobodno idu u novogodišnji šoping u Milano. Kako živimo u eri društvenih mreža ova izjava je postala viralna poput samog kovida, mnogi su je delili kao šalu, a mnogi i kao zbilju pa ga poslušali, a sve u svemu publicitet ovog čudaka je rastao astronomski, dok su ljudi od kovida umirali. Zatim je popularnost sticao u permanentnoj kampanji preko raznih opskurnih emisija na još opskurnijim You Tube kanalima, govoreći o prirodnim lekovima za lečenje i sprečavanje najtežih bolesti, uz uhu sasvim miloj dozi teorije zavera, svetskih globalističkih zala koje nas truju na razne načine, vilama, zmajevima, vitezovima, time se predstavljajući kao vrli mudrac koji zna sve ono što mi neuki ne vidimo. Tokom kampanje je zapažen prostor dobio na jednoj od nacionalnih frekvencija TV Happy, dobro znanoj po uredniku čudne frizure i emisijama koje obiluju poluistinama i neistinama zapakovanim u obilje teorija zavera. 

Otuda je pitanje otkuda uspeh Nestorovićeve liste, sasvim suvišno. On je proizvod sveukupnog globalnog trenda. U Srbiji nažalost živi veliki broj ljudi koji iz svog nepoverenja u politički sistem i dominantne društveno-političke grupacije koji je delom opravdan, počinju da veruju u dopadljive, a u suštini lažne narative videvši ih kao alternativu. I tu ne odstupamo od globalnih trendova. Nesreća je u tome što je Nestorovićev narativ potkrepljen antiglobalističkim temama, okretanjem od „zlog Zapada“ ka „bratskom Istoku“, a to je, želeli mi to da priznamo ili ne, nešto što je imperativ većine građana Srbije. Kombinacija slatkorečivosti sa medijskom vidljivošću donela mu je ovaj uspeh, nauštrb nekih drugih desnih opcija, poput Dveri i Zavetnika koji su ostali ispod cenzusa. 

I to je drugo veliko iznenađenje. Očekivalo se da će lista ujedinjena u Nacionalno okupljanje, uspeti da pređe cenzus i ostvari zapažen rezultat. No, izgleda da ih je upravo izdvajanje Nestorovića iz koalicije bacilo ispod cenzusa. Dveri i Zavetnici su jahali na temi poništavanja francusko-nemačkog sporazuma, očuvanja Kosova u okviru Srbije, okretanju ka Rusiji i Kini i zatvaranju vrata ka EU. Te teme očigledno nisu prošle. Što zbog toga što ih imaju i druge liste pa nisu neka differentia specifica, što zbog toga što se pokazalo da tema Kosova, bar na ovim izborima, nije donela puno koristi. Svako ko je na njoj insistirao, ili je malo iznad cenzusa, ili nije prošao cenzus. Što je samo po sebi indikativno i posredno nam govori da je prosečni birač u Srbiji svestan da je tema Kosova zatvorena knjiga.

Treće veliko iznenađenje je svakako katastrofalan rezultat SPS-a, Ivice Dačića. I na parlamentarnim i na gradskim izborima, doživeli su poraz kakav nisu još od pada Slobodana Miloševića. To su nam i govorila lica čelnika ove stranke na javnom obraćanju nakon izbora, ali i javno nuđenje ostavke Ivice Dačića. Socijalisti svoj poraz duguju, pre svega, prelivanju jednog dela glasača ka vladajućoj SNS, biološkom satu, jer je većina tvrdih birača SPSa još od Miloševića ili u poodmaklim godinama, ili više nije živa, ali i tome što su odustali od onoga što ih je u prethodnim kampanjama najviše krasilo: levičarskog populizma i resantimana na socijalizam, što je imalo uticaja na njihove rezultate.

Ostale političke opcije su, manje-više, ostvarile očekivan rezultat. U okolnostima kakve su vladale, kako u predizbornoj kampanji, tako i na dan izbora, ništa se, ni bolje, ni gore, nije moglo očekivati.

Koja je po(r)uka?

Osnovna stvar koju su nam izbori potvrdili, jeste da je dominacija SNS-a i Aleksandra Vučića u Srbiji i dalje na visokom nivou. Ma koliko to bilo neprijatno za čuti, to je činjenica. Čak i da izbori nisu bili sa ovoliko nepravilnosti, na republičkim i pokrajinskim izborima, lista koju predvodi SNS bi bila prva. Doduše, sa manjom razlikom u odnosu na druge liste. Što se Beograda tiče, tu bi situacija bila 50:50, a i ovako je rezultat tesan. 

Ključ njihovog uspeha je u tome što su se kroz godine toliko učvrstili na vlasti, da više nisu stranka. Već paradržavni servis građana. Srpska napredna stranka je ta koja održava egzistenciju najsiromašnijih slojeva srpskog društva. Prvo je građane osiromašila merama štednje i stezanja remena, pa im onda tobože pomagala jednokratnim socijalnim davanjima. Zatim ih je zapošljavala po javnim preduzećima zarad prikupljanja glasova, a penzionere potkupljivala pred izbore sa po 180 eura. Da ne pričamo o tome da su lokalni moćnici, pripadnici te stranke u stanju da ljude pomere na listama čekanja na operacije koje im život znače, ako glasaju ili prikupe glasove za SNS. I tu nije kraj svih mehanizmima nasilnog prekrajanja slobodne volje siromašnih slojeva. Osnovna politička ideja SNS-a je održavati najsiromašnije slojeve siromašnima i staviti im do znanja da bez njihove pomoći oni ne bi mogli opstati. Otuda taj Vučićev vapaj u predizbornoj kampanji: „Ako oni pobede, ja neću biti predsednik“.

Aleksandar Vučić
Vučić je od stranke napravio paradržavni servis građana (FOTO: Lupiga.Com/Dejan Kožul)

Srpska napredna stranka je do maksimuma razvila sve mehanizme i tehnike vladanja, potpomognuta ogromnom finansijskom zaleđinom, što iz državnog budžeta, što od privatnih finansijera - investitora sumnjivih biografija, zarad održavanja ekonomsko-političke sprege po devizi: Vi nama novac za stranku i održavanje na vlasti, a mi vama prostor da polulegalno ili nelegalno gradite, zidate, i radite što vam volja, u svrhu stvaranja daljeg profita od kojeg svi imamo korist. Stranka je potpuno ovladala aparatima sile i kanalima komunikacije: vojskom, službama sigurnosti, policijom i sudstvom, nacionalnim frekvencijama, stvarajući time svoju pogodnu društvenu elitu promovisanu preko tih medija, koja pristaje da igra po taktu vlasti iz samo njima znanih razloga. 

U takvim uslovima, bilo kakva opozicija gotovo da i nema neku šansu. Rezultat Srbije protiv nasilja, čak i nije toliki neuspeh u tom kontekstu. S tim što treba biti krajnje otvoren: pitanje je da li je taj rezultat samo plod njihove političke borbe, ili toga što bi Međunarodna zajednica imala problem da prihvati dominaciju samo jedne partije na političkoj sceni. Fasadna demokratija ipak mora barem malo odavati privid nekakve pluralnosti. 

Ipak, mora se priznati da je Srbija protiv nasilja na drugom frontu doživela neuspeh. I pored pozivanja ljudi na glasanje, misleći da će režim Aleksadra Vučića pasti visokom izlaznošću, izlaznost je bila na gotovo istom nivou kao kod prethodnog izbornog ciklusa. Stoga je ideja Pro Glasa, koja je okupila niz poznatih ličnosti, akademika, glumaca, pisaca, reditelja, sa ciljem da ljude od grada do grada poziva na glasanje i ukaže na važnost njihovih glasova jednostavno propala. 

Ključni problem građanske opozicije je u tome, što su realno političke ideje ukazivanja na korupciju, kriminal, potrebu za pravnom državom i demokratiju teme koje se ne mogu "namazati na hleb". Ako imate glasača koji učestvuje u igri zvanoj „ja tebi glas, ti meni novac“, on je svestan da je time u kriminalu i korupciji. Ako mu ukazujete na to kroz kampanju, on će reći, „čekaj, pa onda su ovi protiv mene, ja neću da glasam za njih“. Drugim rečima, teme koje je opozicija forsirala u kampanji neopipljive su za veliku većinu birača u Srbiji koja je naviknuta da za svoj glas dobije nešto opipljivo: novac za glas, posao, pomeranje na listi čekanja, specijalistički pregled, jednokratnu novčanu pomoć ...i tu i jeste najveća tragedija. Tu izbori kao proces apsolutno gube na smislu. 

Srbija protiv nasilja
Opozicija i život pod staklenim zvonom (FOTO: Facebook/Stranka slobode i pravde)

Drugi problem koji inicira neuspeh građanske opozicije je u polarizaciji srpskog društva koji nameće vladajuća partija. Podela na „naše“ i „njihove“. Na bivši i sadašnji režim. Na „žute lopove“ i „nas poštene“. Nametanje takvih oštrih podela daju rezultata i dovele su do povlačenja građanske opozicije tamo gde i ima neku šansu: u Beograd, odnosno u par centralnih beogradskih opština. U one iste u kojima su i bili bolji po rezultatu od SNS-a. Tako im je dat kakav-takav prostor političkog delovanja. Čisto da autokratija ne pređe u totalitarizam.

Takvo povlačenje za posledicu ima političku i prostornu samoizolaciju i stvaranje jednog posebnog staklenog zvona pod kojim se živi. A to je samo po sebi velika opasnost, jer se vremenom od života pod staklenim zvonom, stvarnost vidi iskrivljeno. Eksponenti i podržavaoci Srbije protiv nasilja uglavnom jesu pod tim staklenim zvonom i preko par kablovskih televizija koje vidi vrlo mali procenat građana, stvaraju sebi utisak da time utiču na određeni deo javnosti, da razume zašto je vladajuća stranka loša. Ali kao da su nesvesni da se obraćaju jednom uskom i njima sličnom korpusu ljudi – srednjim i višim srednjim slojevima, koncentrisanim u jednom delu Beograda i eventualno, par većih gradova. Stvarajući i sebi i drugima lažnu sliku da je tako promena moguća. 

A kada će ona zaista biti moguća? Nažalost, najverovatnije ne skoro. I pomalo paradoksalno, promena neće puno zavisiti od opozicije, niti od povećane izlaznosti na izborima. Promena će početi da se nazire onog momenta kada redovni glasači Srpske napredne stranke i Aleksandra Vučića, barem jednim dobrim delom, donesu odluku da više ne glasaju za njega i zbog toga, ne izađu na glasanje. Drugim rečima, kada određeni deo birača prestane da veruje u sve ono što vladajuća stranka servira kao istinu i kada više ne bude pristajala na ucene i milostinju, osvešćena da živi u paklu. Tako je uostalom pao i Slobodan Milošević. 

Zato glavni zadatak i politički cilj opozicije mora biti sledeći: Kako osvestiti glasače Srpske napredne stranke, da je to što pristaju na ucenu loše po njih i po društvo u celini? Od tog pitanja se mora početi. I da taj proces osvešćivanja traje permanentno, sa jasnom strategijom delovanja i van kampanje u direktnom kontaktu s građanima širom zemlje. Koristeći svaki mogući ukazani prostor za to. Uz to, presudno je da u međunarodnim okvirima prevlada svest o ugroženosti srpskog društva od autokratske vladavine SNS-a i Vučića. U suprotnom, ne treba se nadati nikakvim promenama. Makar ne putem izbornog procesa. A ovo poslednje je priča za sebe.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Lupiga.Com/Dejan Kožul

 

Anketa

Varga je otkazao tulum jer je shvatio da:

Kolumne

  1. POSLANICA LANE BOBIĆ: Otkud ovo kolektivno iščuđavanje seksualnom nasilju?

    09.04.2024.

    Lana Bobić

    POSLANICA LANE BOBIĆ: Otkud ovo kolektivno iščuđavanje seksualnom nasilju?

  2. SLUČAJ GRUHONJIĆ: Aleksandar Vučić – Voltaire sa kamom

    02.04.2024.

    Bojan Tončić

    SLUČAJ GRUHONJIĆ: Aleksandar Vučić – Voltaire sa kamom

  3. IZ PRVE RUKE: Šta sve naučite o BiH kada počnete da slušate ploče?

    28.03.2024.

    Srđan Puhalo

    IZ PRVE RUKE: Šta sve naučite o BiH kada počnete da slušate ploče?

Lupiga predstavlja: Priče iz zagrebnog života

E-ciklopedija

  1. Povijesni put Hitlerove 'klonje'
  2. Yugo - urbana legenda
  3. Freedom Theatre (Teatar slobode)
  4. Japanske čestitke i razglednice
  5. Russellov čajnik

Recepti

  1. Domaći sok od bazge
  2. Burek (bosanski) za 1 odraslu osobu
  3. Drugačija svinjska jetrica
  4. Bosanska pogača
  5. Piletina u košuljici od sezama
Projekt se provodi uz pomoć:
Ministarstvo kulture Republike Hrvatske Agencija za elektroničke medije Grad Zagreb
Medijski partneri: Balkan Insight - Balkanska tranziciona pravda CINS - Centar za istraživačko novinarstvo Nezavisnog udruženja novinara Srbije