“Nama treba revolucija u fudbalu, a da bi se to desilo potrebna nam je velika katastrofa u brazilskom fudbalu”, tako je, proteklih mesec dana često puta pominjani i citirani, Sokrates zaveštao ideju kako bi fudbal u Brazilu i u svetu mogao da se reši korumpiranih čelnika i otimača Igre i vrati je onima zbog kojih i postoji. Sokrates je to izjavio još 2002. godine u intervjuu za britanski BBC, a potom nazdravio brazilskom porazu koji se tada doduše nije desio. Dapače, Brazilci su taj Mundijal osvojili, ali eto njegove reči obistinile su 12 godina kasnije u mnogo bolnijim i katastrofalnijim uslovima.

Moćnici koji su se toliko plašili ugrožavanja njihovog utilitarističkog poduhvata spolja od strane nezadovoljnika, van skupo plaćenih novoizgrađenih stadiona, u potpunosti su zaboravili da postoji drugi način da se desi katastrofa. Egzekutori su bili oni koji su tog leta u Japanu poraženi u finalu. Stendalovski odeveni Nemci zaigrali su se i u potpunosti ponizili Brazilce nanevši im najteži poraz u istoriji reprezentativnog fudbala. Doneli Igru kad joj se niko nije nadao i to protiv onih koji su nekada bili njeni istaknutiji predstavnici. Lagano, ležerno i nadasve staloženo prilazili su brazilskom šesnaestercu svakim golom produbljivali agoniju. Pokazali da je i danas, eto, moguće dati sedam golova i to jednom Brazilu, štaviše Skolarijevom defanzivno orjentisanom Brazilu.

Sokrates je navijao protiv svog Brazila zbog korumpiranih čelnika i njihovih poslušnika jer je shvatio da oni svakom novom pobedom osiguravaju svoje pozicije (FOTO: jeffliv.squarespace.com)

Četiri dana kasnije usledio je još jedan ubedljiv poraz i agonija je okončana, a Sokratesove reči dobijaju još snažniji prizvuk. Možda će se sad ustanoviti da je ono što je Brazilce karakterisalo izgubljeno. Da je načinjena greška jer je stanovnicima Brazila usled ogromnih izdvajanja iz državnog budžeta ugrožena egzistencija i da su i Život i fudbal izigrani jer su njegovi najveći poklonici postali njegovi taoci. Možda su igrači poniženi zato što su ignorisali ono što se dešavalo na ulicama brazilskih gradova. Možda ovaj poraz sa sobom nosi gorki okus pravde.

Sokrates je navijao protiv svog Brazila zbog korumpiranih čelnika i njihovih poslušnika jer je shvatio da oni svakom novom pobedom osiguravaju svoje pozicije. Postao je svestan toga da je reprezentacija izgubila povezanost sa onima koje bi trebalo da reprezentuje, ali i da su uspehom počeli da se kite oni koji njemu najmanje doprinese, a od njega imaju najveće koristi. Budući da je bio prilično kritički nastrojen sigurno bi zamerio ignorisanje dešavanja van stadiona od strane igrača. On koji je svoj talenat koristio kao alat u borbi za jednakost društva sigurno ne bi mirno posmatrao kako njegovi naslednici nemo posmatraju šta se zbiva na brazilskim ulicama.

Da se fubaleri ne ograđuju od mutnih i nečasnih radnji u fudbalu to je u potpunosti jasno svakome ko to želi da vidi. Jasno je i to da oni to nigde danas i ne čini, a još jasnije da nekada stvari znaju i pogoršati. To je razumljivo svakom navijaču/antifašisti u Hrvatskoj koji se gnuša Šimunućevog skandiranja i ježi stadionskog horskog odobravanja ili bilo kome ko to želi da vidi na ovom Balkanu gde su fašističko/rasitičko/šovinistički povici redovne pojave, a ignorisanje igrača još redovnije.

Ovde su fašističko/rasitičko/šovinistički povici redovne pojave, a ignorisanje igrača još redovnije (FOTO: RadioSarajevo.ba)

Mi smo ovde na korupciju nekako oguglali, budući da su fudbalski poštovaoci već unapred odbijeni ruljom koja je zaposela stadione, te i nemaju ni snage ni volje da proteraju svoje moćnike, raznorazne mamiće i karadžiće. Srećom po Brazil oni tih problema nemaju. Najveći problem je korupcija, ne i susedi na koje gledaju kao na rivale, ne i neprijatelje. Netrpeljivost je krajnje sportska i traje isključivo tih 90 minuta.

Nakon svoje prve katastrofe 1950. godine Brazil se uzdigao i stvorio najbolje generacije u istoriji ove igre. Upravo iz tog razloga Sokrates je pozvao na novi veliki poraz jer se fudbal opasno udaljio od svoje nekadašnje uloge. Ostaje nada da će se tako nešto slično dogoditi i sada. Svi uslovi za katarzu su stvoreni. Budući mundijali odgovore nose...

P.S. Finale u tri slike:
 
1. Kalkulantnost – Jedan gol u finalu i to tek u drugom produžetku.

2. Suludi „profesionalizam“ - Kramer napušta teren u prvoj fazi utakmice sa potresom mozga.

3. Tradicija tragičara - Poslednji pokušaj Mesija da išta promeni neodoljivo je podsetio na šut Bađa dve decenije ranije, i po ishodu i po završnom hodu.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: BHRT