Kultura je osnova, jezgro, temelj i čuvar nacionalnog identiteta – tako glasi jedna od neupitnih dogmi političke religije koja nam je sela za vrat pre tridesetak godina i nema nameru da se pomeri s tog udobnog položaja. Nacionalisti svih boja nam probiše uši brigom o tom famoznom nacionalnom identitetu o kome se ne zna mnogo, osim da je uvek ugrožen i na granici nestajanja, budući da je okružen neprijateljima sa svih strana.

Ministar naprednjačke kulture u Vladi Srbije, Vladan Vukosavljević, tipičan je izdanak te škole ugroženog mišljenja, pa je sve dostupne mu resurse upregao u očuvanje kolektivnog identiteta, iz prostog razloga što je srpskom narodu opstanak pod velikim znakom pitanja. Sam ministar svako malo zbori na tu tužnu temu, pa kaže: "Očuvanje kulturnog i nacionalnog identiteta primarni je zadatak svakog naroda koji ne želi da nestane u vrtlogu istorijskih promena karakterističnih za savremenu civilizaciju". Kako nas vrtlog promena kojima baš i nismo skloni ne bi odvukao na davljeničko dno, ministar je preduzeo čitavu lepezu spasilačkih mera. 

Ustav u kulturi

Za početak, posvetio se odbrani i zaštiti ćirilice na svim frontovima, planira poreske olakšice za izdavače sklone ćirilici i distributere filmova sa ćiriličnim titlovima, kao i finansijsku pomoć kompanijama koje su krštene ćiriličnim imenima. U odbrani vekovnog srpskog pisma se toliko zabrazdilo da će prilikom otkupa knjiga prednost imati one štampane ćirilicom. Potonje je posebno opravdano i utemeljeno, pošto je svakom razumnom jasno da je, na primer, ćirilična verzija "Romana o Londonu" kudikamo bolja, vrednija i estetski nadmoćnija u odnosu na "Roman o Londonu" štampan mrskim latiničnim pismom. Iz prostog razloga što je knjiga na ćirilici čuvar srpskog nacionalnog identiteta, za razliku od te iste knjige štampane latinicom koja, po svemu sudeći, ne samo da ne čuva kulturni identitet, već ga i razara ili bar ugrožava. 

U odbrani vekovnog srpskog pisma se toliko zabrazdilo da će prilikom otkupa knjiga prednost imati one štampane ćirilicom (FOTO: Wikimedia)

Da ne bi sve ostalo na palijativnim merama za lečenje hronično obolelog nacionalnog identiteta, Ministarstvo kulture se odvažilo na odlučan korak – donošenje Strategije razvoja kulture Srbije. Kako lepo i poučno reče ministar, "država i narod bez jasne strategije nacionalne kulture ostaju osuđeni na večito lutanje", zato je Strategija neophodna narodu-tumaralu, pa će dotična sadržati "jasne principe za očuvanje srpske kulture". Ministar je narečenu strategiju definisao kao "ustav u kulturi", takoreći najviši pravni akt za kulturce na biciklu, koji će, kao i svaki ustav, imati obavezujući karakter za svakog ko se usudi da se bavi kulturom na prostoru pod jurisdikcijom dotičnog akta. Ministar je najavio da će u preambuli tog kulturnjačkog ustava morati da budu "kulturni identitet Srbije i šta je to srpski kulturni prostor". 

Herojska dimenzija Kosovskog zaveta

Rečeno – učinjeno! Kulturni delatnici koji su, valjda iz skromnosti, želeli da ostanu anonimni sačinili su Nacrt Strategije razvoja kulture Republike Srbije. Čim Strategija bude usvojena, vaskoliki srpski narod moći će da se opusti i da prestane da strahuje od nemile ahasverske sudbine koja mu preti bez ustava kulture. U Nacrtu su jasno definisane i pobrojane sve dimenzije srpske kulture, među kojima se posebno ističe herojska – "to je dimenzija Kosovskog zaveta, koja duhovno pretpostavlja materijalnom i koja obezbeđuje samoočuvanje društva pred egzistencijalnim i identitetskim izazovima". Ima tu još nekih dimenzija, recimo demokratska ili prosvećeno-evropska, ali one nisu toliko bitne, jer nisu zadužene za odbranu i očuvanje identiteta, to je posao rezervisan za herojsku dimenziju koja je odbranila Kosovo, što je više nego dovoljna kvalifikacija za nastavak rada na poslovima obezbeđenja. 

Ministar Vladan Vukosavljević tipičan je izdanak škole ugroženog mišljenja (FOTO: mc.rs)

Strategija jasno određuje šta su ciljevi i zadaci srpske kulture, jedan od najznačajnijih je "povezivanje srpskog kulturnog prostora", kao neka vrsta utešne delatnosti nakon kraha projekta Velike Srbije. Jer, da je taj projekat, čiji su projektanti mahom viđeni srpski kulturci iz SANU i UKS-a, urodio plodom – nikakvo povezivanje srpskog kulturnog prostora ne bi bilo potrebno, pošto bi se taj prostor nalazio u okviru iste države. Ovako, ostaje nam da se tešimo krilaticom "Gde je srpska kultura, tu su srpske zemlje". Posebna pažnja biće poklonjena projektima koji se bave "izučavanjem i širenjem naučno utemeljenih saznanja o genocidu nad srpskim narodom tokom čitavog 20. veka". Genocid u Srebrenici se ne pominje, valjda zato što autori Strategije misle da se nije ni dogodio, ili zato što ni do sada nije bilo baš pametno baviti se tom temom, pa nema razloga da se to posebno pominje u ovako važnom dokumentu koji će nas sprečiti da lutamo po bespućima povijesne zbiljnosti.

Strategija i Taktika razvoja 

Lako ćemo kad Strategija najzad bude usvojena, tamo sve lepo piše, kako srpski kulturac treba da se ponaša, čime treba da se bavi, kako da čuva kulturu i identitet, a čak je vrlo precizno određeno šta sve spada u "krug identitetskih fenomena". U tom krugu od bodljikave žice zarobljeni su sledeći logoraši: "jezik i književnost, svest o istoriji i religijskoj pripadnosti, običajima, načinu života, osobenim oblicima duhovnoistorijskog saznanja, mentalitetski obrasci, te svekolika predstava naroda o samome sebi". Ako se neki kulturac pobuni protiv kojeg paragrafa Strategije, zagovarajući jeretičko mišljenje da je kultura opšteljudska delatnost koja pretenduje na univerzalna merila, da je kulturi i umetnosti strano svako zatvaranje u nacionalne torove i blejanje u horu, da pisci i umetnici imaju pametnija posla nego da se bave čuvanjem nacionalnog identiteta, da je taj identitet jedna oveštala floskula i gola konstrukcija, baš kao i nacija - odmah će biti jasno da takva inokosna individua krši ustav kulture. 

Međutim, svih ovih godina koje je srpska kultura provela bez svog ustava, kulturci su ipak morali nešto da rade, i to prepušteni sami sebi, bez jasne orijentacije i kompasa, lutajući kao guske u magli. Da bi nekako poboljšali to nepodnošljivo stanje potucanja i anarhije, naprednjaci su redom smenjivali direktore kulturnih ustanova, postavljali svoje proverene ljude koji u srcu nose upisana načela Strategije, i sprovodili u delo poimanje kulture kao čuvara nacionalnog identiteta. Nije lako stajati na braniku otadžbine, kulture i identiteta bez Strategije ili bar Taktike razvoja kulture, ali naprednjačkim kadrovima ništa nije teško u borbi za svete nacionalne ciljeve, a svi znamo da "pregaocu Bog daje mahove". O tome rečito svedoče brojni primeri iz bogate prakse napredne kulture.

Ratni zločinci u institucijama kulture

Prvi naprednjački ministar kulture Bratislav Petković radio je na očuvanju srpskog identiteta i pre nego što se uportfeljisao, onako za svoj groš, samoinicijativno, a najviše se istakao organizacijom promocije knjige "Ispovest haškog sužnja" u svojoj Modernoj garaži. Autor tog ispovednog dela je Milan Lukić, široj javnosti poznat kao haški osuđenik i višegradski monstrum, kao ratni zločinac koji je spaljivao žive ljude, decu i starce, ubijao civile, mučio zarobljenike, za šta je i osuđen na doživotnu robiju. Petković je kratko ostao na ministarskom mestu, ali se duh patriotske umetnosti koji je negovao promovisanjem autora "žive lomače" proširio na brojne kulturne institucije, kao plamen. 

Dela ratnih zločinaca treba negde i predstaviti publici željnoj malo krvavijih sadržaja, a tu su uvek spremni da pomognu razni kulturni centri, biblioteke, domovi kulture, opštine i slične institucije (SCREENSHOT: Vimeo)

Ratni zločinci koji su imali sreću da ne budu osuđeni na doživotnu kaznu, vraćaju se u Srbiju uz pripadajuće im državne počasti, a potom, čim se malo naviknu na slobodu, od duga vremena bacaju se na pisanje knjiga. Ta dela zaslužnih ubica treba negde i predstaviti publici željnoj malo krvavijih sadržaja, a tu su uvek spremni da pomognu razni kulturni centri, biblioteke, domovi kulture, opštine i slične institucije. Tako je Momčilo Krajišnik promovisao svoju knjigu "Kako se rađala Republika Srpska" u beogradskom Domu omladine, a potom i u novosadskom Radničkom domu "Svetozar Marković". Veselin Šljivančanin je napisao već nekoliko knjiga, a pauze u pisanju popunjava promotivnim turnejama putujući širom Srbije i predstavljajući svoja pisanija u Niškom kulturnom centru, Domu kulture u Opovu, biblioteci „Gligorije Vozarović“ u Sremskoj Mitrovici; ugostila ga je i Opština Ćuprija, biblioteka "Vuk Karadžić" u Aleksincu, Dom kulture u Crvenki i tako redom.

U širu društvenu akciju rehabilitacije ratnih zločinaca uključio se i ministar odbrane Aleksandar Vulin, koji smatra da nije dovoljno uvrstiti haške povratnike u kulturnu ponudu, već ih treba uključiti i u rad sa mladima. A pošto je mlade najlakše pronaći u obrazovnim institucijama, Vulin je na mesta predavača na Vojnoj akademiji postavio generale sa bogatim koljačkim iskustvom, između ostalih i haškog osuđenika Vladimira Lazarevića. Time je ispravljena nepravda prema ubicama nesklonim pisanoj reči, jer nije pošteno da samo oknjiženi asasini dobiju svu počast i slavu, treba misliti i na one sklonije usmenom izražavanju. To što je ovde reč o osuđenim ratnim zločincima ne predstavlja nikakvu smetnju, jer su upravo njihovi zločini ono što im daje status srpskih heroja, što znači da imamo posla sa najboljim primerom kako se u praksi neguje herojska dimenzija srpske kulture. 

Putujući predavači i ostali guslari

Pored herojske, kulturne institucije spontano neguju i druge dimenzije srpske kulture koje su potom prepoznate u Strategiji. To se najbolje vidi po intelektulacima, ljudima od duha koji često pune sale biblioteka, domova kulture i kulturnih centara širom Srbije. Jedan od najagilnijih putujućih predavača je Spasoje Vlajić, tvorac "svetlosne formule" i "svestne formule", poznat kao član Grupe 69 koja se, između ostalog, bavila obaranjem NATO aviona emitovanjem telepatskih signala, dakle mislima. Spasoje Vlajić je čas u biblioteci u Požarevcu, čas u biblioteci "Dimitrije Tucović" u Lazarevcu, čas u osnovnoj školi u Rumi, malo skokne i do Pančeva, a najčešće se može videti u Kulturnom centru Kikinde gde je gostovao najmanje šest puta. Vlajić drži predavanja na intrigantne teme tipa "Stvaranje i privlačenje sreće", "Zaštita od duhovnog vampirizma", "Buđenje unutrašnje radosti" ili "Kako zaustaviti i poboljšati tokove loših misli", a usput nudi obnovu životne energije i podmlađivanje, isceljenje pozitivnim mišljenjem, kao i rešenje etrurskih tajni. 

Još jedan član Grupe 69, pukovnik Svetozar Radišić, prilično je aktivan predavač po raznim institucijama kulture i školama, gde upoznaje publiku sa misaonim oružjem, tehnikama isceljenja informacijama, neoružanim oblicima agresije, psihološkim i neokortikalnim ratovima. U poslednje vreme veliku popularnost je stekao Miroljub Petrović, koji puni opštinske sale po Beogradu i Srbiji, držeći predavanja na kojima propoveda kreacionizam, smrtnu kaznu za narkomane i pušače, ukidanje prava na rad ženama, pravo muža da kažnjava ženu kako mu se prohte, teokratsko društvo, a usput propoveda roditeljima da ne vakcinišu svoju decu. Petrović često nastupa sa guslarom Vukojicom Sandićem koji ima i svoju guslarsku školu za mlade. Sandić je nedavno organizovao guslarsko veče u beogradskom Kulturnom centru "Vlada Divljan" pod nazivom "Duhovna napojnica – prikaz srpske istorije kroz poeziju i gusle", na opšte oduševljenje ljubitelja Divljanove muzike. 

Srpske istorija kroz poeziju i gusle u KC Vlada Divljan (FOTO: Škola gusala Sandić)

Guslanje je sve popularnije u institucijama kulture i među uglednim kulturnim pregaocima, pa su Društvo guslara Bajo Pivljanin i Pravoslavno sportsko društvo Sveta Srbija u Zadužbini Ilije Kolarca organizovali duhovno veče "Srbija se rodi", uz blagoslov patrijarha Irineja, a počasni gost večeri je bio pesnik Matija Bećković. Jasno je da guslari na svojoj jedinoj žici neguju herojsku dimenziju srpske kulture, ali nisam baš siguran pod koju bi dimenziju trebalo podvesti pomenute predavače. Čini mi se da bi se uklopili u vizantijsku ili starobalkansku. Videćemo kad Strategija stupi na snagu.

Dimenzija otvorenosti prema vladajućoj kasti

Nije tu kraj dimenzijama mnogodimenzionalne srpske kulture. Strategija na kraju navodi i kontaktnu, ili dimenziju otvorenosti, a ovaj aspekt kulture sa posebnom brižljivošću neguju ugledni umetnici i poznati kulturni trudbenici. Među njima se grdno ističu uglednici poput Aje Jung, Svetislava Buleta Goncića, Svetlane Ražnatović, Ivana Tasovca, Ace Lukasa, Branka Kockice, Zorice Brunclik, dr. Dušice Bojić, Šabana Šaulića, Slobodana Ćustića, Mire Škorić, Lazara Ristovskog, Jovana Kolundžije, Kemiša, Jadranke Jovanović, Merime Njegomir i mnogih, mnogih drugih. Oni su pokazali dimenziju potpune otvorenosti prema vladajućoj partiji, pružajući javnu podršku naprednjacima, što potom omogućuje kontakt sa budžetskim novcem, lukrativnim funkcijama, profesionalnim angažmanima i sličnim klijentelističkim vrednostima, čime se na svima očigledan način realizuje kontaktna dimenzija srpske kulture. Budući ostvareni u svojim profesijama, ništa im ne smeta da postanu postvareni i stave se u funkciju vladajuće elite, zarad vrlo opipljivih dobrobiti. 

Neki umetnici prilažu svoj obol dimenziji otvorenosti i konkretnim umetničkim delima, obično u kreativnim duetima. Tako su Milovan Vitezović i Leontina Vukomanović napisali tekst i muziku za predizbornu pesmu SNS-a, a Mrđan Bajić i Biljana Srbljanović kreirali spomenik Đinđiću u obliku treće strele. Naprednjaci vode poreklo od radikala sa krvavom kamom među zubima, pa su nekako genealoški neskloni kulturi i kulturcima, takoreći pripadaju različitim svetovima, ne zbog ideoloških ili estetskih razmimoilaženja, već zbog forme koja je našim ljudima često važnija od suštine. Intelektualci su se okupljali oko Miloševića ili Koštunice, jer su delovali pristojno, dok ih je Šešelj odbijao svojom sirovošću, iako ova trojica predstavljaju tri agregatna stanja iste ideologije. Zato naprednjaci umeju bogato da nagrade kulturce koji se svrstaju na njihovu stranu.

Ideal organske kulture

Ruku na izdajničko srce, shvatanje kulture kao radnika u obezbeđenju nacionalnog identiteta nije izum naprednjaka. I Vučićevom prethodniku Borisu Tadiću bila su puna usta priča o "srpskom pravoslavnom i kulturnom identitetu", o tome da ćemo ići u Evropu "ali sa identitetom", kako je Vidovdan "slava srpskog identiteta", kako je Kosovo "pitanje očuvanja identiteta", "izvorište srpske državnosti i kulture" i sve u tom prepoznatljivom stilu. A ni njegovi kulturci nisu ništa bolji. 

Dovoljno je citirati Aleksandra Milosavljevića, dugogodišnjeg upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i zdušnog podržavaoca demokrata, koji je pre koju godinu napisao kako će jednog dana biti utvrđeno "do koje mere je odsustvo brige o kulturi… uticalo na rušenje nacionalnog identiteta, sveopšte oprostačenje, pa i na situaciju u kojoj se na ovakav način borimo za Kosovo". A usput je objasnio i zašto je pozorište važno. Ne, nije zbog umetnosti, već zato što su teatri "jedan od temelja očuvanja i izgradnje nacionalnog identiteta". Zvuči vrlo poznato, izgleda da su ideje iz Nacrta Strategije razvoja kulture Republike Srbije mnogo starije od njegovih anonimnih tvoraca. A i od naprednjačkih i demokratskih političara i kulturaca na biciklu. A i od Oca Nacije Dobrice Ćosića, koji je ljuljao Tadića na kolenu, a čijim su se delima inspirisali političari iz redova socijalista, radikala, naprednjaka i narodnjaka. Gde su koreni shvatanja kulture kao pogonskog goriva za održavanje nacionalističkog plamena u srcima, kakva je genealogija "ideala organske kulture", tema je za poseban tekst, studiju ili sabrana dela. Za bliža obaveštenja pogledati, recimo, "Filosofiju palanke" i "Biće i jezik" Radomira Konstantinovića, "Tri čiste obične pameti" Slobodana Blagojevića i "Omladinu i njenu književnost" Jovana Skerlića.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Pixabay