Srbija i Srebrenica, 22 godine posle. Kao da je juče bilo. Ista količina ignorisanja, ili ista količina zamena teza, ista količina onih “ali”... Ista količina nepodnošljive lakoće odjebavanja svega onoga što se pre 22 godine dešavalo tu, uz neposrednu granicu.

U međuvremenu, šta je postignuto? Postoji jedna Deklaracija, koja nedovoljno ukazuje na ozbiljnost zločina, ali i na odgovornost Srbije. Postoji jedna neuspešna tužba i njena revizija od strane BiH, za genocid u Srebrenici. Postoji takođe i suđenje koje je počelo ove godine u Specijalnom sudu za ratne zločine u Beogradu. Prvo suđenje u Srbiji za zločine u Srebrenici. Zločine, ali ne i genocid. Baš onako kako stoji u spomenutoj Deklaraciji koja je usvojena 2010. godine.

“Narodna skupština Republike Srbije najoštrije osuđuje zločin izvršen nad bošnjačkim stanovništvom u Srebrenici jula 1995. godine, na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde”, reči su iz te Deklaracije.

A ta presuda, donešena tri godine ranije, ukazuje na genocid, ali i na odgovornost Srbije da ga ne spreči. Toga u Deklaraciji, neposredno nema, a kako stvari stoje neće ga u skorije vreme ni biti jer neće biti dece za to, da parafraziramo naslov sjajne zbirke poezije Dijale Hasanbegović, “Neće biti djece za rat”. 

Od usvajanja je prošlo sedam godina i što vreme više prolazi kao da dobija sve čvršće uporište jer “to je u suštini to”. Parafrazirali smo malo Muharema Bazdulja, doktora opšte prakse koji je na sličan način, gostujući u studiju N1 televizije, na pitanje o Srebrebnici, rezoluciji, Srbiji, okarakterisao tu Deklaraciju: “rezolucija je doneta u skladu sa presudom Međunarodnog suda pravde, što je u suštini to”.

Istovremeno u Srbiji ista količina ignorisanja, ista količina zamena teza, ista količina “ali” (FOTO: Hina/EPA/JASMIN BRUTUS)

A nije Bazdulj jedini koji će tu skupštinsku Deklaraciju nazvati onim “što je u suštini to”, već to čine i ostali, počev od Borisa Tadića, za čijeg vakta je Deklaracija i usvojena, preko Saše Jankovića, Vučićevog političkog protivnika koji je Srebrenicu i posetio, ali ranije nego smo to navikli od političara. Ni njemu, kao pravniku, nije ništa sporno u toj Deklaraciji jer “to je u suštini, to”. I nisu oni jedini. Ako u Srbiji postoji jedinstvo među političkim stranama oko nečega, onda je to jedinstvo oko Srebrenice i te, Deklaracije u rukavicama koja je usvojena u vreme kad je ulicama gradova i dalje slobodno šetkao Ratko Mladić.

To je, dakle, u suštini to. A u Deklaraciji stoji još: "Narodna skupština Republike Srbije izražava očekivanje da će i najviši organi drugih država s teritorije bivše Jugoslavije na ovaj način osuditi zločine izvršene protiv pripadnika srpskog naroda, kao i da će uputiti izvinjenje i izraziti saučešće porodicama srpskih žrtava."

Ratko Mladić uhapšen je godinu dana nakon toga. Godinu dana nakon što je zatraženo i od drugih država da osudi svoje zločince. 

I sad, da smo kojim slučajem, kao što nismo, u međuvremenu uspeli izgraditi bolje odnose, da se Srbija jasnije odredila, da nije vlast Aleksandra Vučića zabranila na dvadesetogodišnjicu genocida skup ispred Skupštine Srbije, pod nazivom “Sedam hiljada”, koji je imao za cilj samo paljenje sveća i odavanje pošte stradalima u Srebrenici, da nije onaj napad u Srebrenici na Vučića iskorišten za skretanje pažnje, da nije bilo tako dramatične reakcije na predlog da se u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija usvoji Rezolucija o Srebrenici u kojoj bi se jasno odredili da je reč o genocidu, da... Da baba ima muda ne bi bila baba.

Dakle, da je Srbija sve to uradila onda Bazdulj i slični, ne bi imali potrebe da iz Deklaracije iščitavaju nešto što u njoj ne stoji, da je “to u suštini to”, da je Deklaracijom osuđen genocid jer to stoji u presudi Međunarodnog suda pravde. Pa, hajde da vidimo ko je tu presudu uopšte uzeo da čita i, na kraju, kako je ona predstavljena.

Što se Srbije tiče stvar je vrlo jednostavna. Iako je ona jasno ukazala šta se tamo desilo, ona nije ukazala na jasnu vezu i odgovornost Srbije već samo na to da Srbija nije učinila dovoljno da spreči genocid. A to je bilo dovoljno da se čitava presuda izvrne i da se ona predstavi kao još jedna pobeda Srbije jer se dokazalo da srpski narod nije genocidan, kao da je neko to i tvrdio. Tvrdilo se samo da čitava operacija nije moga biti sprovedena bez znanja, ali i logističke podrške Srbije o čemu je svojevremeno pričao i, na žalost, pokojni Lazar Stojanović, autor filma o Škorpionima, jedinici čiji pripadnici su na kraju i osuđeni za ubistvo šestorice Muslimana u Trnovu u BiH 1995. godine.

Ove godine, kao i prošle Vučić neće u Srebrenicu (FOTO: Hina)

Ovako je Lazar svojevremeno pričao za zurnal.info: “Srebrenica je bila jedna od operacija. Mladić uočava da napreduje nailazeći na mnogo manji otpor nego je očekivao. Stvar ide spontano i haotično bez nekog plana. Njegova vojnička mudrost se svela na 'napred na Potočare'! Naime, ispostavilo se da se može ići dalje. Stihijska operacija je bila vojni aspekt operacije a ono što je organizovano je daleko ozbiljnije. Žao mi je što se Tribunal nije pozabavio tim aspektom, to je ozbiljna logistička organizacija te operacije u kojoj su učestvovale inženjerske jedinice JNA. To je bilo ubijanje velikog broja ljudi i rešavanje problema zakopavanja ili uklanjanja svih tih leševa koji su posle toga ostali. Nisam siguran da je za rukovođenje takve operacije potreban vojskovođa. Potreban je inženjer. To je bila surova, krvava poslovna operacija.”

Spomenuli smo film o Škorpionima, paravojnoj jedinici čiji pripadnici su bili toliko bahati i sigurni u sebe, ali i u državu koja ih je stvorila, da su čak snimali svoje zločine, što je Lazar kasnije i iskoristio za sam film. 

Slobodan Medić, jedan od dvojice “glava” Škorpiona je na glavnom pretresu tokom suđenja izjavio: „Jedinica Škorpioni formirana je još 1991. godine u sastavu Vojske Jugoslavije kao redovna jedinica, i delovala je na području Bosne i Hrvatske. Posle prestanka ratnih operacija u Bosni i Hrvatskoj prevedena je u Srbiju, a ljudstvo je povučeno. Jezgro jedinice je sačuvano, kako su pravila nalagala i kakvo smo uputstvo dobili i kako bismo mogli da obezbedimo ljude za normalan život.“

Krvavi trag im se kasnije prostire i po Kosovu. 

Sam film je, možemo to reći, i doveo do Rezolucije o Srebrenici, mada se ta ideja i tada u početku odbacivala. Ipak, na prikazanu gadost, pošto je film emitovan čak i na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, nije se moglo ćutati. Kratko je, međutim ta frapiranost trajala. Prekratko.

Od tog trenutka prošlo je deset godina, od usvajanje te Rezolucije sedam, od prve posete bivšeg predsednika, Borisa Tadića, i prvog izvinjenja u ime Srbije, 12 godina, od druge posete i izvinjenja opet sedam godina, od odlaska Aleksandra Vučića i onog napada prošle su dve godine.

Kao i prethodnih godina Žene u crnom i srodne organizacije sinoć su održale performans obeležavanja godišnjice Srebrenice, iako uredno prijavljen skup nije protekao mirno (FOTO: Lupiga.Com)

Taj slučaj zahteva još malo pažnje. Znamo da počinioci nikad nisu pronađeni, krivica je svaljivana na bošnjačko rukovodstvo, a u međuvremenu se u Srbiji dešavalo nešto što baca sasvim drugo svetlo na ovaj deo priče. Suspendovana su dva policajca koji su javno progovorili da su bili u Srebrenici taj dan. Na dužnosti. Ni krivi ni dužni, slično kao i brojni drugi koji su bili na ratištu prisilno mobilisani, a koji to nisu bili jer Srbija nije vodila rat van svoje teritorije. Zbog odavanja službene tajne čak su i pritvoreni te se protiv njih vodi sudski postupak zbog istog dela. Samo zato jer tamo, zvanično, nisu bili.

To su oni za koje sad znamo da su bili sa Vučićem u Potočarima, iako to ne znamo jer je službena tajna, a koliko je još bilo onih koji ćute o tome? To zna samo Vučić. Baš kao i što samo on zna koji je bio njihov cilj? Ono što smo dobili na kraju te posete nikako nisu slike ukopavanja žrtava i tuga njihove rodbine, već nešto sasvim drugo.

Da sve ovo što je napisano nije bez osnova govori i dešavanje u noći neposredno pred obeležavanje obljetnice genocida, na beogradskom Trgu Republike. Kao i prethodnih godina Žene u crnom i srodne organizacije najavile su performans kojim bi obeležile godišnjicu. Skup je uredno prijavljen policiji, što očigledno nije bilo dovoljno da sve protekne bez problema pa su tako pola sata pre najavljenog skupa na Trg došli oni koji insistiraju na tome da prvo treba rešiti pitanje “srpskih” žrtava u Bratuncu, a predvodio ih je Simo Spasić, predsednik Udruženja porodica kidnapovanih i ubijenih na Kosovu i Metohiji, koji je zbog silovanja bivše žene i osuđen na 4,5 godina robije. 

Na stranu to, ako se to može uopšte stavljati na stranu, posebno ako se zna da su se tu pojavili pre svega jer su skup najavile Žene u crnom koje su sve ono što Simo kod žena posebno prezire, ali policija je bez problema dozvolila da Spasić i društvo zauzmu dobar deo Trga i tako onemoguće najavljeni skup Žena u crnom. Na insistiranje da se Spasić i ostali uklone sa trga predstavnici policije su samo rekli da to ne smeju da učine. Zašto? Možemo nagađati ali podršku su imali od predstavnika Zavetnika, čiji je skup podrške Ratku Mladiću, u Banjaluci, baš na 11. juli zabranjen, zatim raznih drugih klerofašističkih organizacija, a sa njima policija baš i ne voli imati posla. 

Čudno druženje, uz konstantne provokacije i psovke od strane Sime Spasića, ipak je proteklo bez konkretnijih problema, osim što je svima dato do znanja na kojoj strani su državni organi (FOTO: Lupiga.Com)

Na kraju, prečesto su na istoj strani, a osim toga, iako su imali apsolutno svo pravo da ih na silu izmeste sa prostora gde je najavljen skup Žena u crnom to nisu uradili jer zaista i ne smeju. Razloga je previše, ali jedan je svakako činjenica da je reč o grupama koje su preblizu državnim i crkvenim organima, a sa takvima se policija ne kači, osim ako se baš ne pretera. Ovo čudno druženje, uz konstantne provokacije i psovke od strane Sime Spasića, ipak je proteklo bez konkretnijih problema, osim što je svima dato do znanja na kojoj strani su državni organi. A to i nije baš iznenađenje.

Ove godine, kao i prošle Vučić neće u Srebrenicu. Da li će neko iz vlade nije sigurno, a nije toliko ni bitno. Ne, dok god se na komemoraciju stradalima odlazi sa figama u džepu, dok god postoji onaj “ali”, dok god se ne prizna odgovornost Srbije bolje ne odlaziti. Ili, dok god Srbija ne unese u Krivični zakon kažnjavanje za negiranje genocida u Srebrenici, a ne samo u Ugandi. I dok god svaki predlog Rezolucije, bio on u Savetu bezbednosti UN-a, Evropskom parlamentu, a koji osuđuje genocid, u Srbiji ne bude prihvatan kao napad, već kao preko potrebno otrežnjenje. 

Ljudi se menjaju, reći će Vučić. Možda. Ali ne baš toliko. 

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Hina/EPA/MZWELE