Incidenti su retkost, što ne znači da ih nema, al' ako je ovih dana dobro prošla Cibona (izgubila je, ali u relativno normalnoj utakmici), možete i vi.

OK, došli ste do Železničke stanice, pa uzbrdo, tako su vam rekli; na raskrsnici Nemanjine i Kneza Miloša niste zadržali osmejak, lagano koračajući pored razvaljenih zgrada Generalštaba, razumem, ko bi to propustio, na vašu žalost, zakrpili nekadašnji kabinet Vojislava Šešelja u koji je te 1999. udario nestašni "tomahavk". Kad ste već tu, valja da pogledate i istinsko zapovedništvo srpskih ratova, adresa je Knez Mihailova 35, Srpska akademija nauka i umetnosti. Politika, jeste, biće vremena za vaše oblokavanje i prežderavanje.  

Uvodne ulične tužbalice

Grad je skromno ukrašen, smestili ste se u neki hostel, ili kod prijatelja, te valja prošetati. Nije nešto, složiće se svi sem gradskih vlasti; jelka koju patriotski dižu u nebesa tek tri puta je niža od one u Pragu, ukrašena je kartonskim ukrasima izrađenim na časovima Opštetehničkog obrazovanja (zabraniti Ustavom), a njeno su ukazanje finansirali Etihad i Air Serbia (za onakvo dranje putnika - mogli su i više). Još korak - dva u Knez Mihailovoj i imaćete zvučnu podlogu, mladu violinistkinju, pa vremešnog hipika koji istrajno, do besvesti, na kopiji Les Paula, izvlači "Dunavom još šibaju vetrovi", "Pitaju me, pitaju", "Sinoć sam pola kafane popio" i još mnogo toga što ne želite da čujete. Tu je i vaspitno zapušteno žensko dete koje za novce nariče neke tradicionale, namećući pitanje zašto sve te prastare srpske pesme zvuče kao tužbalice.  

Skromno okićeni centar (FOTO: Bojan Tončić)

Na vašaru ste, dakle, u centru grada, kroz Knez - Mihailovu, živo i nezaboravno, treba gradsku kasu napuniti, Trg otvorenog srca ima ponešto da vas razveseli. Ranije su tezge sa svakojakom robom bile u susednoj Čika Ljubinoj, ali, eto, ovde je zakup skuplji; štandovi drže stare cene, 80 centi za magnet, artefakt koji, mislite o tome, može da završi na frižideru vaših finansijera (roditelja); najviše je šolja, jugonostalgičarskih i hladnoratovskih, sa nasmejanim Vladimirom Putinom. Dovoljno ste razumni, iako vas je, možda, nepripremljene dočela tezga sa lilihipima, liciderskim srcima, šećerlemama i kandiranim voćem. Posvetimo se nečem konkretnom.  

Gosti iz Zagreba i Dalmacije vole da navrate u pomenuti restoran Mornar, preko puta Doma omladine; ima svašta da se jede, kuvano i sa roštilja, cene pristojne (pasulj/grah sa rebrima tri evra, bečka sa prilogom četiri, koliko koštaju i sarma i kiseli kupus sa pomenutim rebrima, gulaš je tek koji cent skuplji i tek malo bolji nego u Purgeru, prebranac bez mesa evro i po, koliko koštaju i salate i ostala variva, dalmatinsko, šargarepa, bareno povrće; pileće belo na žaru je pet evra, ćevap u dunsti četiri, domaća kobasica četiri i po...). Bićete dobri, da ne razočarate čika - Mileta, iako on nije konobar iz pesme.

Konobar nas voli

Za ovakvim mestima poslednjih desetak godina neutešno tuguju njihovi gosti i poštovaoci tradicije - kafančuge promenile namenu, ili izgled, dovoljno da bude, pesnik bi rekao, "do neprepoznavanja dovedena suština prevare". No, radimo sa onim što je na raspolaganju, Mornar je kultno mesto u kojem su penziju dočekivali pesnici/pijanci, udbaši, novinari - autori neviđenih tekstova (niko ih nije video), a Električni orgazam je, pre tridesetak godina (Ljuba i Gile), čekajući u pauzi vežbanja pivo koje je vekovima kasnilo, u Mornaru spevao standard Konobar, kome mali broj fanova zna mesto rođenja ("Uđem u kafanu ja/Hej, konobar/Tri piva i zalogaj/Nemoj biti glup i tup, donesi mi jedan but/Konobar nas mrzi/waiter doesn't like us"). Ne voli se zato Mornar, malo ljudi o tome ima pojma, vole se sadašnje i nekadašnje devojčice iz susedne muzičke škole, neki pristojniji svet koji promalja glave između polupijanih egocentrika; ostali su neuništivi nepristojno pajtanje i besmislena navodna solidarnost sa kafanskim personalom koji, pisao je svojedobno Bogdan Tirnanić, "svaku narudžbinu doživljava kao udar na svoja samoupravna prava".

Kobaje, normalno (FOTO: Bojan Tončić)

Malo niže, na početku Skadarske, (Skadarlija, o kojoj se gotovo sve zna), smestila se još dublja rupetina od Mornara, glasovitog naziva Herceg-Novi. Okuplja nešto treznije novinare, te karikaturiste i ilustratore režimske Politike. Jeste, mnogo je jeftinija, meso sa roštilja podnošljivo, za ostalo ne pitajte, upustite se u avanturu. 

U Ulici Đure Jakšića (seče Knez Mihailovu) odavno je kafe Maršal postao Ex Maršal; poremećeni vlasnik emotivno je vezan za četnike, pa kafić ima podnaslov "Sprem'te se, sprem'te... (dalje možda ne znate "...četnici/Silna će borba da bude..."). Iz kafića u kojem je pivo najjeftinije u gradu i šire, 99 dinara, čuje se Zenica blues. Da se vratimo na kratko četnicima, ako se nađete u nevolji, kažite da znate jedinu srpsku pesmu u kojoj se pominje sintagma ljudska prava (to nema niko u regionu). Dakle, "Na planini, na Jelici, sastali se svi četnici/Sastali se, pa govore, petokraku da obore/Petokraku, jer ne valja, ne da nama srpskog kralja/Ne da nama, mili rode/Ljudska prava i slobode". 

SANU (FOTO: Bojan Tončić)

Ali, nemojte se naći u nevolji, toga ima za sve, priča se da će ove godine doći svih sto hiljada turista, dan ranije, 30. decembra, saslušajte, ako ste baš zbog toga došli, koncert Harisa Džinovića ispred Skupštine Srbije. Njega svi vole, biće nesumnjivo najpodnošljiviji. Da se ne lažemo, jedini podnošljiv. 

Zašto psihoaktivno volimo proleće

U večeri dočeka 2015. pevaće na istom mestu Emina Jahović, to ne želite da čujete, uprkos svemu ni da vidite, bez obzira na pol, i Vlado Georgijev; vodite računa o tome da se u Beogradu, ne samo o praznicima, nego i inače, alkohol u bilo kom obliku prodaje samo do 22 časa. Izbegnite ovu "centralnu" binu i nemojte piti, ili nemojte previše. Ali, ko želi pred Skupštinu, mora da izvrši pripreme u vidu nabavke mnogo ranije. Jer, pored kompozicije vajara Tome Rosandića Igrali se konji vrani (konji na ulazu u parlament), naći će se, zasvirati i zapevati i Nikola Rokvić i Mira Škorić. Ne zameram, teško je ovo podneti bez psihoaktivnih supstanci.

Tezga sa lilihipima (FOTO: Bojan Tončić)

Na Trgu Republike biće neizbežni, legendarni, takorekuć, Zoran Kiki Lesendrić, tek da nas podseti na krhotine mozga komparacijom u kojoj su glavni likovi njegova draga i ptica na njegovom dlanu. Kad Kiki prizna svojoj dragoj zašto voli proleće, Alisa će vas podsetiti na svu tragičnost svoje karijere, naricaće Balkanika, a ne želite da čujete ni Kraljevski apartman, ni Neverne bebe.

Ne može to trezan čovek da izdrži, jasno je k'o dan, zato, zavisno od broja potencijalnih konzumenata, osam do deset evra u šake i kupite bocu pića srednjeg kvaliteta i jačine; najbolje je, kažu, preručiti ga u plastičnu bocu od soka, radi opšte sigurnosti. Jugonostalgičari će se podsetiti Rubinovog "vinjaka", s tim valja imati zadršku, odnosno, ne piti, jer, kaže jedna koleginica, "moje glavobolje nemaju cenu". Viski, dakle, ovde se prodaje samo original, ili loza crnogorska, možda sve bolja, poznavaoci tvrde, takovska "lincura". I pamet u glavu. Jer, usput vam je DJ bina ispred Filozofskog fakulteta, kažu mlađi da će tu biti najbolji provod u gradu i šire. Ako i vi mislite tako, sigurno ste čuli za Marka Nastića, Leu Dobričić i ostale. 

Mlada violinistica (FOTO: Bojan Tončić)

Jedini dobar bend koji će svirati u Beogradu su "Štuke", niste došli zbog njih, a i nemojte ići na najgore mesto u gradu koje ima krov, Mixer house. 

Kad se odmorite, za dan ili dva, ne budite lenji - pravac Muzej istorije Jugoslavije (trolejbus broj 41, staje ispred Filozofskog), pristojna kuća i dobar menadžment - kustoška ekipa. Pripremili su izložbu pod naslovom Nikad im bolje nije bilo? Kroz 200 fotki i 400 dokumenata, te originalnim postavkama prvih supermarketa, vratite se u prošlost i slediti put svojih roditelja od jaslica, preko pionirskih i omladinskih dana, do penzije. Neće vam mnogo toga biti jasno, ali i tu imate suvenirnicu u koju valja zaviriti, a iz Beograda ne treba vraćati novce, baksuz je (izmišljotina). Ali, možda dođete još koji put, u vreme Beer festa, Egzita, bez povoda.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Bojan Tončić