Kakvu li kašu mora imati u glavi jedan prosečni stanovnik Srbije nakon početka sudskog procesa za rehabilitaciju Milana Nedića? Da, onog Milana Nedića, za kojeg smo učili da je predvodio srpsku vladu u vreme nacističke okupacije. Da, onog Milana Nedića, kvislinga, kako smo ga znali i zvali, kolaboracionistu, takođe. Zločinca.

NOVI SAD U NOVOM RUHU: "Nacistički sluga, ratni zločinac, Draža Mihailović - sramota Srbije"

"PRESUDA DRAŽI JE TRIJUMF LIBERALNE SRBIJE": To što je ideologija četništva u svojoj biti rasistička ovdje više nije bitno

Sa jedne strane stvorena je takva atmosfera, posebno nakon što je prethodno rehabilitovan i Čiča (Draža mu ime, Dragoljub), da je rehabilitacija Nedića samo pitanje vremena, a da su zlikovci sad oni koji su, učili smo isto tako, bili oni koji su se borili protiv iste te okupacije. Sa druge strane sam početak procesa osudili su ministri u Vladi Srbije, bivši omladinac Mire Marković, Aleksandar Vulin i bivši omladinac Slobodana Miloševića, Ivica Dačić. Sa treće strane osuda stiže i od Demokratske stranke i njenog šefa Bojana Pajtića, koji se, barem tako kaže, oštro protivi rehabilitaciji kvislinga, a prethodno je za vreme vladavine iste stranke uspešno započet proces Čičine rehabilitacije i prethodno je jedan od bitnih članova stranke bio i istoričar Bojan Dimitrijević, jedan od najtvrđih zagovornika Nedićeve rehabilitacije, kao i one Čičine, a koji je, podsetimo, nahvalio hrvatskog ministra Zlatka Hasanbegovića. „Bio“ jer je baš početkom procesa i izbačen.

Nedićevi simpatizeri pred sudom (FOTO: Lupiga.Com)

I hajde sad to što građanin više ne zna ko je za, a ko protiv, a i da zna nema pojma kako sve to sebi da predstavi i kako sad da stane na stranu Aleksandra Vulina i Ivice Dačića, a da na istoj toj strani budu i „demokrate“. A proces ide li ide. Ko bi gori sad je doli i obrnuto, a ovaj slučaj sa Nedićem skreće u jednu zanimljivu priču. Istina, ne i novu, ali svakako zanimljivu i sa ove i sa one strane Dunava, ma koja god da je perspektiva. U ovom slučaju umešana je i reka Sava.

Tik uz Savu u decembru 1941. godine osnovan je Logor Sajmište gde je u svega par meseci dovedeno 7.000 Jevreja koji su do proleća 1942. godine sistematski pobijeni. Iako je reč o građanima Srbije u ovoj priči nameće se teza da Nedić i njegova vlada, što hoće reći i Srbija, ne snosi nikakvu krivicu za njihovu smrt već da sve to ide na dušu NDH. A sad ste zbunjeni i vi. Kako NDH, a ono u Beogradu? Vlažni san onih „ušatih“. I danas će vam Zemunci reći da Zemun nije Beograd. Kako danas, tako je i onda valjda tako bilo, rekli bi neki. Logor Staro Sajmište je u vreme okupacije bio poznat kao Judenlager Zemlin, u slobodnom prevodu logor za Jevreje pod nazivom Zemun. I u to vreme je formalno bio na teritoriji NDH, ali u potpunosti pod nemačkim rukovodstvom.

Odvođenje Jevreja u Beogradu koji je već u leto 1942. godine koji je već u leto 1942. godine proglašen gradom u potpunosti „oslobođenim“ od Jevreja (FOTO: semlin.info)

Ovo je bitno reći jer je prvi saslušani svedok, nekadašnji profesor istorije civilizacije na Zagrebačkom sveučilištu i bivši član SKOJ-a, Žarko Vidović, koji je nakon što su ga ustaše uhapsile u Sarajevu, umesto u Jasenovcu završio baš na Starom Sajmištu, tvrdio da srpske vlasti nisu imale nikakvu kontrolu nad logorom već da je logor bio ustaški.

„U Zemunu nije bilo nikakvog uticaja Nedića, osim ako je bio u nekom dogovoru s Pavelićem, što je meni malo verovatno", rekao je Vidović. Tu sad idemo i korak dalje držeći se teze da odgovornost za smrt snosi ustaška vlast i da ova priča nije deo priče o holokaustu u Srbiji već deo istorije genocida u NDH i da se dešavanja sa Starog Sajmišta predstave kao neka vrsta sporednih aktivnosti jasenovačkog logora. U jednom intervjuu sa Jovanom Bajfordom, autorom knjige “Staro sajmište. Mesto sećanja, zaborava i sporenja” i profesorom britanskoga Otvorenog univerziteta upitao sam ga baš za tu tezu na šta je Bajford odgovorio: „To je argument iz kasnih 1980-ih. U originalu, funkcija mu nije bila da napakuje žrtve Sajmišta NDH-u, nego da dokaže da kolaboracionističke vlasti u Beogradu ne snose nikakvu odgovornost za holokaust jer nisu bile nadležne za logor na teritoriji NDH-a. Kasnije, kroz propagandni rad Milana Bulajića, to je dobilo i tu dimenziju, pa se logor počelo promatrati i kao ustaški, sastavni deo kompleksa Jasenovac, što nije imalo veze s istorijskim činjenicama. Malo je poznato da je Sajmište bilo predmet debata između srpskih i hrvatskih nacionalista 1980-ih godina. Nisu samo srpski nacionalisti manipulisali Sajmištem, i neki su hrvatski autori pisali literaturu koju je hrvatsko Ministarstvo informisanja izdavalo i na engleskom, u sklopu svoje međunarodne propagande i s ciljem da se neutrališu zločini u NDH-u tako što će se srpski kolaboracionisti predstaviti kao podjednako loši, ako ne i gori prema Jevrejima. Kada se govorilo o broju stradalih u Jasenovcu, koristile su se Tuđmanove brojke, oko 30.000 žrtava, a kada se govorilo o Starom sajmištu, korišćeni su naduvani podaci posleratne državne komisije za istraživanje zločina, oko 40.000 žrtava. Tim selektivnim izborom izvora, tvrdili su da opsesija Jasenovcem i NDH kao nekim jedinstvenim zlom ne stoji, da je tu i neka skrivena, mračna istorija Srbije. Neverovatno je, kada se paralelno čitaju hrvatski i srpski autori, da i jedni i drugi korene genocidnosti nalaze u Pravoslavnoj, odnosno Katoličkoj crkvi. I neverovatno je koliko su jedni od drugih prepisivali argumente, samo invertovano.“

Moderni nedićevci (FOTO: Lupiga.Com)

Ova ideja se svidela i samom Slobodanu Miloševiću. A zašto i ne bi? Još jedna kockica u nizu po kom Srbi moraju krenuti u boj za spas svoj. Ivica Dačić danas kao da to zaboravlja. Zanimljivo je čak i da je kao nekadašnji direktor Muzeja žrtava genocida Milan Bulajić predao Direkciji za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda predlog uređenja Starog Sajmišta ,,u skladu sa detaljnim urbanističkim planom usvojenim 1992. godine“. Prema ovom predlogu, na Sajmištu bi bio smešten Muzej žrtava genocida, po uzoru na muzeje koje su ,,jevrejske organizacije“ širom sveta podigle žrtvama holokausta. Prema tom predlogu, koji ipak nije usvojen, Sajmište opisuje kao ,,Nacistički logor smrti za Jevreje, zatim Srbe, na području NDH“.

Predlog možda nije usvojen, ali razmišljanje je sve prisutnije. Tom linijom Milan Nedić nije snosio apsolutno nikakvu odgovornost za smrt građana Srbije, a posebno Beograda koji je već u leto 1942. godine bio proglašen gradom u potpunosti „oslobođenim“ od Jevreja. Potvrdiće to i jedna i druga strana, ona za i protiv rehabilitacije, da Nedićeva vlada nije učestvovala u holokaustu. Ne, u neposrednom smislu. To su činile nemačke strukture, ali da bi i oni išta učinili neko je prethodno morao da pripremi teren i ukaže na imena, a osim toga, i da primiri građane koji su znali šta se dešava na Starom Sajmištu, kao i u kamionima.

Preteče gasnim komorama u Aušvicu i ostalim logorima, u kojima su zatvorenici prevoženi i u isto vreme gušeni izduvnim gasovima kamiona (FOTO: semlin.info)

„Dušegupke“ su ih zvali i bili su neka vrsta preteče gasnim komorama u Aušvicu i ostalim logorima, u kojima su zatvorenici prevoženi i u isto vreme gušeni izduvnim gasovima kamiona. A recimo čak da ni tu nije bilo Nedićeve odgovornosti. I da je on samo pokušavao spasiti šta se spasiti dalo, pa je tako menjao i zatvorenike izbavljujući Srbe, a zauzvrat je Nemce opsluživao Romima. A šta je to nego rasistička politika koju je tako složno prihvatila srpska vlast? 

Na kraju ima tu još jedna začkoljica. Kad se priča o logoru Staro Sajmište, baš ta nacionalno „osveštena“ strana često ističe da su u tom logoru stradavali i Srbi. Ta teza dolazi iz, nazovimo to tako, onih krugova koji su prihvatili da je Staro Sajmište bila i odgovornost Srbije, a ona pre svega opet negira holokaust u Srbiji. Problem je samo u tome što ti ljudi nisu stradali u logoru zbog svoje nacionalnosti. Ne, oni su stradavali jer su bili neprijatelji, komunisti, partizani pa bili Srbi ili neki drugi, a logično je da je u Srbiji ipak bilo najviše Srba.

Interesna strana - Aleksandar Nedić, praunuk slavnog zločinca (FOTO: Lupiga.Com)

I sad ne imao prosečan stanovnik Srbije kašu u glavi. Jadna je država koja te primora da je tvoje mišljenje usklađeno sa mišljenjem Aleksandra Vulina, a još je odvratnije što ni fašisti nisu što su nekad bili. Ako radiš sa njima, ako im ne protivrečiš, ako bežiš sa njima, onda i nisi ništa drugo nego fašista. Relativizacija fašizma je poput one o đavolu i njegovoj najvećoj prevari kojom je uverio zemljane da ne postoji. Postoji, postoji. Itekako postoji. Nekad i ne mora držati oružje u ruci.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Lupiga.Com