"Tako je bilo, morali smo jedni druge da mučimo i to je bilo najteže. Svakoj upravi logora, kroz istoriju, bilo je stalo da posvađa zatvorenike, ali to je bilo tek dobrodošlo u sveopštim uslovima torture. Na Golom otoku je to, međutim, bio osnovni cilj koji je i ostvarivan: veći deo torture sprovodili su sami osuđenici", kaže naš sagovornik. 

Dragoslav Mihajlović autor je hiperrealističnog svedočanstva u pet tomova "Goli otok"; uhapšen kao član gimnazijskog rukovodstva Narodne omladine u rodnoj Ćupriji, nakon golootočkog tamnovanja, godinama je bio vatreni antikomunista, disident pod merama prismotre Državne bezbednosti. Završio je Filološki fakultet i nije mogao da se zaposli; izvođenje drame po njegovom romanu "Kad su cvetale tikve", 1969. godine, zabranio je lično Tito, na osnovu dojave Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda. "Tamo neke kazališne tikvice koja ne cvate i koje je napisao onaj što je bio na mramoru, na Golom otoku!", prokomentarisao je Tito.

Dragoslav Mihailović (FOTO: politika.rs)

Mihajlović podseća da je prvi dokument u njegovom dosjeu zaveden kada je imao 18 godina, a uhapšen je zbog protivljenja hapšenju svojih drugova iz Gimnazije. Tada je, kaže, smatrao da ima pravo da kaže šta udbaši rade.

"Tada sam bio skojevac razočaran zbog toga što su mnogi ljudi koje sam poznavao bili bezrazložno uhapšeni. To sam i rekao, potom je sledila kazna", ističe Mihajlović.

NOVINARI LUPIGE NA GOLOM OTOKU: Iako nismo gradili otok, otok je u jednom danu gradio nas

Posjetili smo zloglasni Goli otok

Napisao je i dela "Frede, laku noć", "Petrijin venac", "Čizmaši", "Goli otok", "Crveno i plavo", "Vreme za povratak", "Majstorsko pismo" i "Gori Morava". Rehabilitovan je 2006. godine. Danas govori kako bi voleo da čitaoci njegovih tri i po hiljade strana dožive kao istinu o događajima na Golom otoku.

"Države nisu ozbiljno shvatile to što se događalo, kao da sada sve države nastale iz Titove Jugoslavije žele da operu ruke. O tome ne govore Slovenci, Makedoncima ne pada na pamet da pomenu logore."

Mihajlović naglašava da konzerviranje logorskih zgrada i svih ostataka, kao i restauraciju, treba uraditi u saradnji sa nemačkim i ruskim stručnjacima. 

"Po ugledu na Ruse i Nemce, napraviti spomen-kompleks. U Rusiji sam video muzej u kojem su izloženi predmeti koje su koristili u GULAG-u, u Nemačkoj, u jednom od sačuvanih logora, čak i čengele na koje su vešali učesnike u atentatu na Hitlera-osuđeni na smrt je bio proboden ispod vilice i umirao je danima. Primetio sam da se na televizijskim snimcima ne vidi logorska zgrada u kojoj smo ležali, u zgradi koja se najčešće vidi na televizijskim snimcima, u delu logora koji smo nazivali 'Stara žica', bili su magacin i stolarska radionica. Treba sačuvati pekaru, kuhinju, sve što se koristilo na Otoku. To je strašno mesto zločina na kojem su ljudi bili primorani da terorišu jedni druge", kaže Dragoslav Mihajlović. 

Ostatak reljefa - "Kamen na kamen, opet samo kamen" (FOTO: Boris Šuran/Lupiga.Com)

Pretvaranje Golog otoka u turističko mesto bilo bi "neprihvatljiva politička uzurpacija istorije", kaže za Lupigu istoričarka Olga Manojlović-Pintar, saradnica Instituta za noviju istoriju Srbije.  

"Oživljavanje prostora nekadašnjeg zatvora na Golom otoku i njegovo revitalizovanje kroz muzejske sadržaje ne bi predstavljalo mesto upoznavanja sa istorijskim kontekstom hladnog rata i jugoslovenske pozicije u njemu, već pre svega mesto konstituisanja ideološke paradigme 'kraja istorije' prevashodno usmerene na diskreditaciju ideja socijalizma i komunizma, ali i jugoslovenstva kao složenog fenomena koji je prepoznavao i uvažavao različite identitete. Spomen-ploča, informativni pult, web aplikacija sa podacima vezanim za funkcionisanje zatvora potpunog nadzora i surovog kažnjavanja zatočenika, svakao bi trebalo da postoje na Golom otoku i u virtualnom prostoru. Međutim, neprihvatljivo je njegovo pretvaranje u muzej žive istorije, otvoren prevashodno turistima koji ga posećuju veselim brodicama, ili elegantnim jahtama, između dva kupanja u moru", smatra naša sagovornica. 

Bolje je da Goli otok ne bude memorijalizovan nego da ga memorijalizuju zagovornici istorijskog revizionizma i pobornici teorija o totalitarizmu, ocenjuje u razgovoru za Lupigu istoričar Milan Radanović. U revizioniste on ubraja i Odbor za ljudska prava Hrvatskog sabora koji je pokrenuo jednu od inicijativa za memorijalizaciju Golog otoka. U suprotnom, temu Golog otoka, kaže naš sagovornik, instrumentalizovaće oni koji istorijski osporavaju i diifamiraju pokret kome su pripadali golootočani, kao i oni koji su odgovorni za represiju nad „ibeovcima“.

Petrova rupa, najveće mučilište na Goljaku (FOTO: Boris Šuran/Lupiga.Com)

"Potencijalnu memorijalizaciju logorâ na Golom otoku treba izmestiti iz okvira vladajuće ideologije i poretka sećanja koji je nametnut u postsocijalističkom razdoblju. Mišljenja sam da će se, ukoliko narednih godina bude došlo do oficijelne memorijalizacije ovog mesta, ponovo prećutati činjenica da su golootočani bili komunisti i da će se nezasluženo hiperbolizovati činjenica da je na Golom otoku, nakon 1956. godine, kada je formiran takozvani kazneno-popravni dom (nakon ukidanja logora za komuniste) bio zatočen određen broj hrvatskih nacionalista. Naime, Vlada Republike Hrvatske, na čelu sa desničarkom Jadrankom Kosor, 2011. postavila je spomen-ploču u luci na Golom otoku sa revizionističkim, skandaloznim sadržajem u kom se ističe krimen 'komunističkog režima', ali se prećutkuje da su žrtve tog režima takođe bili komunisti, odnosno radikalni levičari. Ovo je tipičan oblik zloupotrebe teme Golog otoka od strane protagonista oficijelne politike sećanja u ex-yu državicama. Dodatno je skandalozno to što je ova spomen ploča postavljena 'u povodu 23. kolovoza' – Dana sjećanja na sve žrtve totalitarnih i autoritarnih režima. Na ovaj način su golootočani, kao komunisti koji su se borili protiv Trećeg Rajha i NDH, izjednačeni sa fašistima. Ovo je još jedan dokaz da građansku desnicu zanima isključivo zloupotreba teme Golog otoka u svrhu difamacije komunističkog pokreta", ističe Milan Radanović.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Lupiga.Com