Ima jedna mala slatkica, dobro izgleda. Smišna, rekli bi mi odzdo s juga, sada malo desno orjentirani. E, i nju zajebaju. I ne samo nju, nego i ostale njene kolege s posla. A radi na OTV-u, onoj zagrebačkoj televiziji koja je dobila i županijsku koncesiju, šta mora dobro plaćat državi, jer ona nema samilosti.
Oni, obični mali novinari s OTV-a već par miseci nisu primili plaću. Pineza ni za lika. Većina ih je primila pare samo tamo za drugi misec. A neki su samo i pola te plaće primili. Ali rade. Šta ćeš, moraju. Ili će dobiti otkaz, a to je već suluda situacija. Kakva je to fora pritit otkazom za posa šta radiš skoro na dobrovoljnoj osnovi. Škerca totalna.
E, sad. Mojoj maloj slatkici ponudili su unapređenje, kao. Neka vrsta uredničkog posla, ili koordinatorskog, kako god. Ali nikakvi bolji uvjeti rada nisu spominjani. Nikakve pare. Radi za ovu mižeriju šta sad radiš, i radi više. I sad je ona u dvojbi. Ko je lud odbit unapređenje? A opet, ko je lud radit teški posa skoro za džaba? Na đemdo, rekli bi tu moji purgeri.
A nije da neke budže OTV-a nemaju šoldi. Mora se plaćat koncesija, a bogami ni njehovi auti nisu baš za bacit. Ima tu neki crni fondova, onako za teške dane. E, ali razlika je da oni nisu obični mali novinari. Oni su urednička struktura, mange. Kako bi reka moj stari - "Žito kako rodilo da rodilo, kenjcu uvik ostaje slama". A kenjac je tovar, magarac, ako niste znali. Ili u ovom slučaju novinari (j)O(j)TV-a. I moja mala slatkica koja pošteno radi za one pare što ne prima svaki misec.