Ovaj put  neću i ne želim pisati, ovaj put priređujem. Jedinu stvar koju sam kroz školovanje naučio je da se pomalo znam služiti knjigama. I ne mogu da se ne sjetim profesora Velimira Laznibata na čijem ispitu ste mogli imati i po stotinu knjiga. Ako ste učili ili barem čitali, mogli ste nešto i pronaći. Slušajući naše vjerske vođe, pokušavao sam odgovoriti što se tu zapravo događa. Sam, a i ne osjećam se toliko pametnim, nisam mogao dati odgovor. Moje znanje nije bilo dovoljno. Ostalo mi je uzdati se u san.

Potražio sam pomoć od Ive Andrića. Prije nego što sam pomislio da je u bježanju spas, dozivao sam ga u snu: Ivo, Ivo, Ivo, pomozi, jer znam da ti imaš odgovor. I evo ga! Malo sam mu na početku zamjerio što je pričao ekavicom, ali k'o pametni ljudi brzo smo se razumjeli.

“Da pređem odmah na stvar. Bosna je divna zemlja, zanimljiva, nimalo obična zemlja i po svojoj prirodi i po svojim ljudima”, u mom snu započe Ivo.

Ali vidiš, Karamatiću (kad mi se obratio nije mi bilo svejedno) ima nešto što bi ljudi iz Bosne, bar ljudi tvoje vrste, morali da uvide, da ne gube nikad iz vida: Bosna je zemlja mržnje i straha. Ja znam da mržnja, kao i gnev, ima svoju funkciju u razvitku društva, jer mržnja daje snagu, a gnev izaziva pokret.

I tako, vi ste osuđeni da živite na dubokim slojevima eksploziva koji se s vremena na vreme pali. Možda je vaša najveća nesreća baš u tome što i ne slutite koliko mržnje ima u vašim ljubavima i zanosima, tradicijama i pobožnostima.

Oni koji veruju i vole - smrtno mrze one koji ne veruju ili one koji drugačije veruju i drugo vole. I, nažalost, često se glavni deo njihove vere i njihove ljubavi troši u toj mržnji. Najviše zlih i mračnih lica može čovek sresti oko bogomolja, manastira i tekija”, rekao je Ivo.

Nisam se pomirio s tom njegovom zadnjom rečenicom. Počeo sam vikati: “Za ime Boga, kako možete takvo što reći?” Brzo sam zastao jer me nadjačao.

Na svakom koraku čuvati se od mržnje

“Tu specifičnu bosansku mržnju trebalo bi proučavati i pobijati kao opaku i duboko ukorenjenu bolest. Možda bi u Bosni trebalo opominjati čoveka da se na svakom koraku, u svakoj misli i svakom, i najuzvišenijem, osećanju čuva mržnje. Jer toj zaostaloj i ubogoj zemlji u kojoj žive zbijeno četiri razne vere, trebalo bi četiri puta više ljubavi, međusobnog razumevanja i snošljivosti nego u drugim zemljama. Vi ste, u većini navikli, da svu snagu mržnje ostavljate za ono što vam je blizu”, govorio je bez daha.

Rekao sam mu kako bi mi to sve trebao pojasniti. S čuđenjem me gledao, bio je to, i ako u snu, glup osjećaj.

 “Vaše su voljene svetinje redovno iza trista reka i planina, a predmeti vaše odvratnosti i mržnje tu su pored vas, u istoj varoši, često sa druge strane avlijskog zida.”

“Ali Ivo, naše vjerske vođe u Mostaru komuniciraju samo putem modernih tehnika. Recimo, Božić ili Bajram jedni drugima čestitaju faksom?”

On je lagano na sve odgovarao.

“Ali oduvek je u bosanskim krugovima bilo dosta lažne građanske učtivosti, mudrog varanja sebe i drugih, zvučnim rečima i praznim ceremonijalom. To prikriva kako-tako mržnju, ali je ne uklanja i ne sprečava u rastanju”, kazao je Ivo.

Učinilo mi se da bih i ja mogao nešto reći.

“Ma znaš Ivo, razumljivo je da ne spava dobro čovjek koji se nosi takvim mislima.”

“Ma da, ali rekao si moju rečenicu iz priče 'Pismo iz 1920. godine'. I više ne znam jesam li to pismo dobio ili ga je život smislio”, kazao mi je Ivo.

“Zapamti, sve važi i za Hercegovinu, i za Mostar”

“I ja sam ležao pored otvorenog prozora u sobi u kojoj sam se rodio, napolju je šumela Miljacka naizmenice sa vetrom rane jeseni u još obilnom lišću. Ko u Sarajevu provodi noć budan u krevetu, taj može da čuje glasove sarajevske noći.

Teško i sigurno izbija sat na katoličkoj katedrali: dva posle ponoći. Prođe više od jednog minuta (tačno sedamdeset i pet sekundi, brojao sam) i tek tada se javi nešto slabijim, ali prodornim zvukom, sat sa pravoslavne crkve, i on iskucava svoja dva sata posle ponoći.

Malo za njim iskuca promuklim, dalekim glasom sahat-kula kod Begove džamije, i to iskuca jedanaest sati, avetinjskih turskih sati, po čudnom računanju dalekih, tuđih krajeva sveta. Jevreji nemaju svog sata koji iskucava, ali Bog jedini zna koliko je sada sati kod njih, koliko je po sefardskom, a koliko je po eškenaskom računanju……

A ta razlika je, nekad vidljivo i otvoreno, nekad nevidljivo i podmuklo, uvek slična mržnji, često potpuno istovetna sa njom”, rekao je Ivo i polako nestajao.

Učinilo mi se da mi je na kraju rekao: “Zapamti, sve važi i za Hercegovinu, i za Mostar.”

Par dana poslije sjedio sam i osluškivao Neretvu i uvjeravao sebe kako je Ivo u krivu.

Emil Karamatić, Danas