Profesorka literature na katedri slavistike na Univerzitetu u Lavovu Ala Tatarenko izjavila je za portal Autonomija da je tokom ruske agresije na Ukrajinu još više zavolela svoj rodni grad Lavov jer su ljudi postali nežniji i to je jedna od glavnih pouka života danas u Lavovu.

„Moja želja nikada nije bila veća da posetim Harkov i Mariupolj, u kojima nikada pre rata nisam bila. Sada nam je sve nekako bliže i želimo da se ljudima u tim gradovima poklonimo, jer arhitektura gradova nije sve što ih čini. Takođe sam tokom rata više zavolela i moj Lavov jer su ljudi postali nežniji prema bližnjim. To je jedna od pouka života danas u Lavovu“, rekla je sagovornica Autonomije.

Na pitanje kako se oseća od kada je počela ruska agresija na Ukrajinu odgovara da u ovom trenutku ne može da o tome govori jer im svakoga trenutka preti opasnost.

„Pre 20 minuta u Lavovu su se oglasile sirene za neposrednu vazdušnu opasnost. U ovom trenutku ne mogu da ocenim u kom pravcu su krenule ruske rakete. Lavov je grad sa 200.000 izbeglica a proteklih dana kroz grad je prošlo mnogo više ljudi. Dnevno kroz železničku stanicu u Lavovu prođe oko 50.000 ljudi koji beže iz ratom zahvaćenih područja Ukrajine“, rekla je Ala Tatarenko.

Kada su ruske rakete nedavno pale na Lavov pomislila je na izbeglice koje su se sklonile u grad koji se činio najsigurnijim do tog dana, jer je blizu granice sa NATO-om.

„Lavov je turistički grad za odmor i sreću. Svaki put kada se oglase sirene pitam goste iz Kijeva kako se osećaju jer se tada plaše još više. Deca to sve ponovo preživljavaju, ali se nadam da će sve ostati samo na psihičkim traumama od rata. Imam tetku u Harkovu i plašim se svakoga dana za nju jer je tamo mnogo gore nego u Lavovu. Njenoj porodici je u stan uleteo geler, ali su imali mnogo sreće i ostali su nepovređeni“, rekla je sagovornica Autonomije.

Prema njenim rečima, Ukrajinci i Lavovljani, bez obzira koje su nacionalnosti, veruju u pobedu pravde, jer su žrtve nezapamćene agresije susedne zemlje.

„Mi smo žrtva agresije i sve ovo poprimilo je oblike napada zla na život i tame na svetlost. Lavov je grad ponosne istorije i svi ovih dana kažu da je Kijev prestonica a Lavov duša Ukrajine jer je primio izbeglice iz cele zemlje. Sada smo svi Lavovljani“, poručila je Ala Tatarenko.

Dodala je da je mnogo volontera u Lavovu koji pomažu drugima, donose im hranu, lekove i igračke za decu o kojima vode posebnu brigu da se što bolje osećaju kod njih. Škole u Lavovu rade, a radi i Univerzitet. Iako neki studenti nisu u Lavovu omogućeno im je da pohađaju nastavu u drugim gradovima van Ukrajine.

„Mnogo je više ljudi na ulicama Lavova nego pre agresije i to je vidljivo. Ali se na ulicama oseti atmosfera neizrecive tuge što se vidi u očima ljudi i njihovoj gestikulaciji, posebno prema deci jer su u stalnom strahu. Ljudi su tihi i pažljiviji i jedni druge smiruju. O ljudima koji su došli iz najugroženijih oblasti posebno vodimo računa. Rat rađa bol, gnev i prkos, ali je kod ljudi primetna ljubav i nežnost“, posvedočila je Tatarenko.

Napomenula je da je do danas oko 2,7 miliona ljudi napustilo Ukrajinu, kao i da je svesna da će od 200.000 raseljenih neki ljudi i ostati da trajno žive u Lavovu nakon rata.

„Tako je bilo i 2014. kada su ljudi zbog sukoba na istoku Ukrajine pobegli u Lavov. Cela zapadna Ukrajina je sada humanitarna zona, tako da se ljudi smeštaju i u drugim gradovima i selima. Ljudi dobre volje pružaju podršku i puštaju ljude u svoje domove. Mnogi moji poznanici su otvorili vrata svojih domova. Mnogi i ne žele da napuštaju Ukrajinu i nadam se da će Lavov ostati sigurno utočište za njih, ali i da će uskoro svi biti ponovo slobodni kao što su bili pre rata“, rekla je sagovornica Autonomije.

Prema njenim rečima, od 24. februara svi studenti mogu da se vrate u studentske domove u Lavovu jer su bili na onlajn nastavi zbog pandemije koronavirusa. Trenutno su svi kapaciteti koje Univerzitet ima popunjeni, a većim delom u njima su sada prognani.

„Svima pružamo duhovnu potporu i neophodnu podršku. Mnogi profesori i studenti sada su volonteri. Prevodimo vesti i komuniciramo sa novinarima. Studenti pišu pesme i jako se dobro drže i šire ljubav i veru u pobedu dobra. Jer ako izgubimo veru to je veliki greh u teškim vremenima. Studenti pre svega ostaju ljudi, a širenje ljubavi je najveće dostignuće u vremenima zla“, poručila je Tatarenko.

Na kraju razgovora zahvalila se svima u Srbiji koji dele dobre misli o Ukrajincima.

„Osećam među svojim prijateljima u Srbiji veliku podršku. Za početak rata sam saznala kada mi je prijateljica iz Beograda poslala poruku u kojoj je pisalo: Grlim te i volim te. Uz najlepšu poruku na svetu ja sam ustvari saznala da je rat počeo. To je neprocenjivo“, zaključila je profesorka Tatarenko.

Lupiga.Com via Autonomija

Naslovna fotografija: screenshot/YouTube/privatni album