Može čovek da se interesuje za mudre knjige i pametna slova, može svoj mozak da isparceliše angažovanim novinskim i radikalnim teorijskim tekstovima, može u mali prst da strpa ekonomiju, a u domali sociologiju, može imati istančan istoričarski sluh kojim osluškuje rimovanje različitih epoha, može biti iskusan ronilac u dodatnoj literaturi iz filozofije, može svoja promišljanja obogatiti gledanjem provokativnih pozorišnih predstava i čitanjem maestralnih književnih dela, može da nauči da stvarnost tumači strukturalno i da uviđa logiku društvenih procesa, pa mu, onda, mogu biti i jasne krize kapitalizma i posledična zaoštravanja represivnih, desničarskih režima, posebno onih na periferiji. Sve to, kažem, čoveku može biti jasno i poznato, pa, opet - ako se zaista odaziva na tu zloupotrebljivanu i trošnu imenicu “čovek” - kada se suoči sa slikama poput onih koje su juče došle iz Banjaluke, ne može da ne ostane u neverici. Ne može da, na makar jedan ili dva naivna sekunda, nevino ne pomisli “Da li je moguće da se ovo zaista dešava?”.

Ali, onda, jebiga, tih sekund ili dva prođu, a čovek shvati da jeste moguće da se takve stvari dešavaju. I da, detinjoj neverici uprkos, detinje zatvaranje očiju neće učiniti da one nestanu.

Dok se dobar deo čovečanstva, baš kao u onoj sladunjavoj pesmi, budio u snenom i mutnom Božićnom jutru, u Banjaluci su uhapšeni Davor Dragičević i Suzana Radanović, roditelji ubijenog dvadesetjednogodišnjeg mladića Davida Dragičevića. Roditelji koji već mesecima protestuju pokušavajući da se izbore da istinski krivci za smrt njihovog deteta budu obelodanjeni i procesuirani, a te iste istinske krivce, po svoj prilici, država i njeni aparati zdušno štite i brane. Zaista, svašta su ti ljudi već proživeli i ostavili iza sebe, od toga da im zvaničnici dete proglašavaju narkomanom i lopovom preko mučne izborne kampanje u BiH i zajedničkih protesta sa roditeljima Dženana Memića, sarajevskog momka ubijenog pod okolnostima koje nadležne institucije takođe žele da ostave nerasvetljenim, pa do toga da Milorad Dodik, odvratno kako samo nasilnik poput njega to ume, preteći izgovori kako je “Davor Dragičević umislio da je neki frajer”.

Ubijeni David Dragičević (FOTO: Facebook)

I pretnje, pokazalo se, nisu bile sasvim pucnji u prazno. Juče, devet meseci od kada su okupljanja pod parolom “Pravda za Davida” počela, Davora Dragičevića su uhapsili jer se nije odazvao na pozive za saslušanje zbog, navodnog, ugrožavanja bezbednosti visokih zvaničnika Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srpske. Po rečima advokata, Dragičević je prilikom hapšenja povređen i potom je pregledan na hirurškom odeljenju. Nešto kasnije, privedena je i Davidova majka Suzana Radanović. Uhapsili su je dok je, držeći sinovljevu sliku u rukama, stajala ispred policajaca i, u očaju i besu, pitala ih imaju li majke ili decu. Razume se, mnogi od njih imaju i majke i decu, ali joj to, po prirodi stvari, nisu mogli reći. Naprosto, od onog trenutka kad su navukli plavu uniformu i pretvorili se u štit kojim se političke elite brane od običnih ljudi, jedini jezik kojim su uopšte mogli da se služe je jezik pendreka. I, potom su se, bogami, baš raspričali na tom svom represivnom jeziku.

Privedeni su i neki drugi učesnici protesta, kao i par opozicionih političara, a policija se, u više navrata, nasilno obračunavala sa okupljenim građanima i građankama. Internetom kruži snimak kordona koji, pod punom opremom, nasrće na ljude među kojima, u prvom redu, jedan stariji muškarac i jedna starija žena leđima pokušavaju da zaštite jedno sasvim malo dete od nekih, po slobodnoj proceni, osam ili devet godina. Ipak, to što je dete sasvim malo, ne znači da je ono i sasvim mala pretnja uposlenicima Ministarstva unutrašnjih poslova. Ili njegovim visokim zvaničnicima. A, ko će ga znati, možda je to dete juče bilo pretnja čak i Miloradu Dodiku lično, pa je bilo nužno angažovati pandruske kornjače koje će ga štitovima i palicama terati sa onoga što se samo zvanično zove Trg krajine, a, uistinu, ime mu je Davidov trg.

Međutim, sve to već dobro znamo. Uprkos delovanjima režimskih medijolikih struktura u Republici Srpskoj, preko društvenih mreža i nezavisnih medija čitav ovaj užas je postao vest koja se nastanila u naš jučerašnji dan. Gledali smo izveštaje. Čitali tekstove. Šerovali fotografije. Pratili kada je ko od uhapšenih pušten - prvo Davidova majka juče popodne, a danas i Davidov otac. Slutili da tu nikako nije kraj represije. Psovali pandurima sve po spisku. Isto to radili i pojedinim političarima. Recimo, Vladimiru Đukanoviću iz Srpske napredne stranke jer je prvo postavio, pa potom obrisao tvit u kome hvali “državne institucije Republike Srpske koje konačno rade svoj posao”. Ili Miloradu Dodiku zato što je, naprosto, Milorad Dodik. Plakali smo iznova gledajući snimke i fotografije na kojima se roditelji hapse samo zbog toga što se bore za istinu o smrti svog deteta. Neki od nas su se okupili na protestima u Banjaluci i Sarajevu. Neki su to danas uradili u Beogradu i Tuzli. Neki će to uraditi sutra u Zagrebu i Novom Sadu. Međutim, uprkos svemu tome, šta je nama 25. decembar 2018. godine? Šta nama, zapravo, taj dan znači?

Davor Dragičević, otac ubijenog Davida (SCREENSHOT: YouTube)

Da bismo odgovorili na ovo, samo na prvi pogled, sasvim jednostavno pitanje, morali bismo postaviti i neka druga, samo na prvi pogled, sasvim nepovezana jednostavna pitanja. Recimo, šta je nama 25. decembar 2018. godine, dan kada su meštani sela Rakita koji se protive izgradnji minihidroelektrana i uništavanju reka na Staroj planini potukli sa privatnim obezbeđenjem investitora? Ili, šta je nama 23. jul 2018. godine, dan kada je Tomislavu Tomaševiću, predstavniku liste Zagreb je naš pretio Davorin Karačić, predstavnik stranke Zlatka Hasanbegovića i Brune Esih te ugledni advokat još uglednijeg Marka Perkovića Thompsona?

Hajde, dobro, ne moramo odgovoriti na ta dva sasvim slučajno odabrana pitanja o ekološkim borbama u istočnoj Srbiji i političkom nasilju u gradskoj skupštini Zagreba, ali, eto, da bar pokušamo da kažemo šta je nama 14. septembar 2018. godine, dan kada su poginula dva radnika na gradilištu Vučićevog megalomanskog i megalopovskog Beograda na vodi? Ili, ako ne možemo reći šta je nama baš tačno taj dan ili šta su nam baš tačno ti neki drugi dani kada su neki drugi radnici, zbog neadekvatnih uslova, ginuli po gradilištima, znamo li bar šta nam je 23. novembar 2018. godine, dan kada je potpredsednik Građevinske komore Srbije Goran Rodić izjavio kako se dobar deo nesreća dešava jer radnici piju te je “na gradilištima veći promet piva nego u kafićima”? Ili, ako se pomerimo na tren od slike radnika koji umiru pijući, da li makar znamo šta je nama 30. maj 2018. godine, dan kada je hrvatska policija, pucajući na kombi u kom su krijumčari prevozili izbeglice, ranila dvoje dece?

Da li nam pada na pamet šta bi nam mogao biti 12. decembar 2018. godine, dan kada je novinaru iz Grocke Milanu Jovanoviću izgorela kuća u podmetnutom požaru u kome, samo pukim srećnim slučajem, njegova žena i on nisu nastradali? Ili šta nam je onaj, već od nekoliko redova iznad poznat, 23. novembar 2018. godine, dan kada je opoziconi političar Borko Stefanović u Kruševcu dobio udarce štanglama u glavu? Ili 9. maj 2018. godine, dan kad je ispred svog stana u Podgorici hicem iz pištolja ranjena novinarka Vijesti Olivera Lakić? Ili, recimo, šta je nama 23. decembar 2018. godine, dan kada su u emisiji “Posle ručka” na beogradskoj televiziji Happy razdragano razgovarali narodni poslanik i osuđeni ratni zločinac Vojislav Šešelj i urednik političke rubrike dnevnog lista Politika Bojan Bilbija, te u tom šaljivom razgovoru spomenuli da kada vidiš žutu patku - inače simbol opozicionog pokreta Ne davimo Beograd - u nju treba pucati ili pokušati da je središ satarom? Zapravo, ne satarom, već, da precizno citiramo Bilbiju, sataricom. Ipak je deminutiv prigodniji za emisiju u kojoj se veseli gosti, posle dobrog ručka, prepuštaju veseloj zafrkanciji u kojoj, poneseni prazničnim duhom, postavljanju meta na nečija čela.

Policija u akciji (FOTO: Hina/Betaphoto/Ljiljana Kovačević)

Naravno, mogli smo izabrati za ovaj niz pitanja i neke sasvim druge datume. Mogli smo se pitati šta nam znače neki ovde nepomenuti 2. februar, 14. april ili 22. jun. Sasvim je izvesno da bismo svakog od tih dana, u Sarajevu, Splitu ili Subotici, pronašli neku vest poput ovih. Pa, opet, ako bismo u bilo kom od tih datuma videli tek puku novinsku vest, tek kratak tekst ili TV prilog koji će projuriti kroz naše listanje kanala ili kroz newsfeed našeg Facebook profila, ne bismo bili ni blizu odgovora na pitanje šta nama, zapravo, znači jučerašnji dan kada su uhapšeni roditelji Davida Dragičevića.

Naime, svi ovi dani – uprkos različitim oblicima i nivoima užasa koji nose sa sobom – nama su važni jer oni, jebiga, znače naš život. Naš život koji provodimo u ovim despotskim, autoritarnim državicama čije se elite zarad svojih interesa preko naših leđa igraju državnog suvereniteta, iako su, u suštini, iste te elite tek nižerangirane poslovođe džinovskih fabrika za motanje kablova u koje se te državice faktički pretvaraju. Provodimo taj život, taj niz datuma i niz vesti sa kojima se teško izboriti, u državicama u kojima se deca ubijaju, a njihove ubice skrivaju. U državicama u kojima radnici vrše samoubistva u pogonima razvaljenih, privatizovanih fabrika. U državicama u kojima svako ko pokuša da misli i govori drugačije od dominantne klike, dolazi u realan rizik da mu se preti naoštrenim rečima, drvenim prangijama ili humorističkim sataricama. U državicama u kojima se porodice zimi izbacuju na ulice iz svojih stanova jer nisu platili ratu kredita ili imaju zaostale neplaćene račune ili su žrtve prevare građevinske mafije ili iz već nekog drugog sasvim nebitnog razloga. U državicama u kojima osuđeni ratni zločinci sede u parlamentima i na inaguracijama predsednika. U državicama u kojima se naše reke i zemljišta, fabrike i preduzeća - pa, naposletku, i mi sami - prodajemo u bescenje, kao zahvalne i jeftine igračkice za proždrljive korporacijske investitore kojima će se malo poigrati i isisati ih dok negde, još dalje na periferiji, ne nađu neke jeftinije.

U takvom životu i takvim državicama, teku svi ti pomenuti i nepomenuti dani, zaključno sa onim jučerašnjim u kojem se nad roditeljima ubijenog deteta iživljavala politička elita predvođena Miloradom Dodikom - a ne treba u to imati sumnje, taj beskrupolozni čopor je u nekim drugim okolnostima mogao predvoditi i Aleksandar Vučić, Kolinda Grabar Kitarović, Milo Đukanović, Ramuš Haradinaj ili već neki peti različit, a opet, suštinski, potpuno isti. Teku tako ti naši dani u našim životima, rvemo se sa njima kako znamo i umemo, koračamo ulicama i cestama po kojima igra posmrtni marš cela Postjugoslavija, a sve se oko nas savija i još dalje savija. Pokušavamo da se sastavimo i makar pogled usmerimo ka nekoj željenoj drugačijoj budućnosti, a uši nam krvare dok svuda oko nas odzvanja raštimovana i mučna himna svih tih naših razjebanih državica i života. Odzvanja ta nesrećna himna i već nas u svom prvom stihu pita Hej, Sloveni, da l’ ste živi?

I, stvarno, da l’ smo živi?

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Facebook/screenshot