Imate li prve utiske čitateljsko-kritičarske javnosti o romanu Schnitt ?

- Još ne. Bilo je nekoliko intervjua, ali pretpostavljam da je rano očekivati prve kritike. Knjiga koju sam objavio u Beogradu, Beograđanke, i to kao prvo izdanje, nekoliko dana posle zagrebačkog Schnitta, još nije dobila prve kritike, ne računamo li blogove.

Reč je o drugom izdanju, nakon beogradskog (Laguna, 2007.); štivo je unekoliko prekomponovano, neki su se likovi doslovno izgubili između dve verzije. Nije prvi put da posežete za ovakvim postupkom, ovoga je puta, stiče se utisak, roman dobio na dinamici. Da li je ta, uslovno rečeno, zanatska disciplina, teška za autora, ili ste sve vreme dorađivanja olovkom i gumicom bili uvereni da samo tragate za konačnom verzijiom?

- Nisam ja ništa od toga izmislio. Ko misli da jesam, neka proveri šta je sve radio Volt Vitman sa različitim verzijama svoje zbirke poezije “Leaves of Grass”. Legitiman je i taj pristup, kao i onaj u kojem autor prvu verziju svoje knjige smatra i konačnom, i više ne radi ništa na njoj. Naravno da sam ovakvom, pa makar i dinamičnijom, verzijom Schnitta, samo tragao za njegovom konačnom verzijom, koja će se pojaviti za nekoliko godina, kada od pet njenih sastavnih delova budem u koricama iste knjige sastavio Etnofikciju.

Šta ste rekli Schnittom, u kakvoj je korelaciji ovaj roman sa ostala četiri iz nedovršenog petoknjižja?

- Iako nije prvi objavljen roman u tom nizu, on će otvoriti Etnofikciju, dajući joj donekle fantastički uvod koji će imati svoju surovorealističku protivtežu u petoknjižju. U konačnom redosledu on će biti tek deo jednog velikog romana, koji će moći da funkcioniše kao zaseban roman jedino ako se tih pet delova čitaju drugačijim redosledom, pa i po hronologiji objavljivanja izvornih verzija. Lik kojeg neki kritičari nazivaju alter-egom moje neznatnosti Schnitt će uvesti tek kao priređivača, da bi on tek u trećem i četvrtom romanu u nizu postao glavni junak petoknjižja, te da bi na kraju... Polako, možda ni sam još nisam siguran šta će biti na kraju.

Igor Marojević - "Etnofikcija je posvećena dvadesetom, najneveselijem i najgorem od svih stoleća" (FOTO: Facebook/Laguna)

Dosad objavljeni romani iz petoknjižja koje ste zamislili ostavljaju utisak nevesele šetnje kroz noviju istoriju. Da li je reč o zbirci stvaranoj da otvori i unekoliko apsolvira teške, nevesele teme?

- Ako se inače pretežno bavim načinom na koji se dvadesetprvi i devetnaesti vek prelamaju u našem društvu/našim društvima i kroz pojedince, Etnofikcija je posvećena dvadesetom, najneveselijem i najgorem od svih stoleća. Prošli vek prelamam kroz priču o nekoliko evropskih naroda koji su zbog vlastitog etnocentrizma tokom tog razdoblja doživeli izolaciju. U pitanju su Nemci, Španci i Srbi, a gde su oni, tu negde su i Hrvati, ali i Crnogorci i Albanci, kao bitna kontrolna instanca i narodi s kojima su Srbi imali bliske, nekad i krvavo bliske odnose.

"Autor ne zastupa nijedan ideološki stav iznesen u ovoj knjizi", Vaša je napomena na početku romana. O čemu je reč, stvaranju dodatne iluzije istinitosti, dozvoljenom, dakako, ili mnogo prizemnijem ograđivanju, zbog iskustva sa ne uvek naklonjenom kritikom?

- Priznajem da je u pitanju pomalo prizemno ograđivanje, uzrokovano svešću o ograničenosti i zaostalosti interpretativne zajednice. U romanu su date imitacije i parodije tekstova iz postojećih i izmaštanih ustaških, četničkih, komunističkih i nacionalsocijalističko i “socijalnacionalističkih” novina. Mnogi od tih priloga pisani su u prvom licu, a ovde se rado brka pozicija autora i pripovedača. Pošto je ionako prisutno hiperideološko čitanje mojih knjiga, hteo sam da poručim da nijedna od tih ideologija nije moja.

Zemun u vreme Drugog svetskog rata, flert sa arhaičnim novinskim napisima, teritorija NDH, Srbi, Hrvati, Nemci, žene izvajanih književnih likova, Hugo Boss, prizvan iz nekih terasa svijesti, kao da je gledao Dunav jedino sa zemunske obale... Izgleda da pomalo i "lažete"?

- Pošto je Schnitt jedino moje delo sa izraženim fantastičkim elementima, u njemu dosta lažem. Svojevrsna mi je uteha što kažu da je u njemu Drugi svetski rat prikazan na način viđen u Tarantinovom “Inglorious Bastards”, koji je inače izvorno objavljen 2009. godine, a “Schnitt” dve godine ranije. Volim kad se duh vremena tako prelomi na relativno sličan način na različite oblasti, posebno ako takva korelacija ima veze i sa nekom od mojih knjiga.

Marojevićev roman Schnitt izdala je Udruga za kulturu Knjigomat (FOTO: Knjigomat)

Neko je posegao i za Vašom prošlošću, književničkom, doduše. Naslućujete li odakle motivacija uglednog izdavača (Udruga za kulturu Knjigomat) da objavi roman koji je u Srbiji odživeo svoje, kako često biva sa ovakvim produktima? Doživljavate li to kao uspeh, razmišljate li o hrvatskim izdanjima drugih svojih dela, o nekoj svojoj drami na hrvatskim scenama?

- Odavno već imam pregovore sa hrvatskim izdavačkim kućama oko reizdavanja Schnitta. Verovatno je to posledica činjenice da je u pitanju roman, koji je, kako je rekao Željko Špoljar na "Arteistu”, “čak više pisan za Hrvate negó za Srbe”, s obzirom na to da tematizuje Zemun kao isečak NDH. Tako da imam svest o posebnoj, vanknjiževnoj potrebi za objavljivanjem Schnitta u Hrvatskoj i ne mogu da mislim da je to veliki uspeh. Naravno da razmišljam o daljoj saradnji sa hrvatskim izdavačima, Srbija mi je tesna, govorimo isti jezik i kulture su nam bliske. Ima tu još raznih pregovora, pa ćemo videti hoće li još koji dati ploda.

Dela autora iz regiona koja se čitaju u Srbiji, kao i dela srbijanskih autora objavljena u regionu, temelje se, uglavnom, na dnevnopolitičkim događajima, atmosferi, utiscima. Gubimo li zbog toga, kao čitaoci, upuštanje autora u druge teme?

- To je stvar dubljih problema. Regionalni književni život nikako da profunkcioniše. Mislim da je problem, između ostalog, u različitoj visini cena knjige u Srbiji, gde su one jeftinije, jer su prilagođenije džepu publike, i Hrvatskoj, gde su cene diktirane pre svega institucijom državnog otkupa.

Zbirka priča Beograđanke doživjet će svoje treće, a pisac vjeruje i četvrto izdanje (FOTO: Laguna)

Komad vaše polemike sa jednom dugogodišnjom profesionalnom književnom kritičarkom, prenet u E-Novinama, dospeo je i do književne javnosti u regionu. Niste prolivali gnev zbog “nerazumevanja okoline”, nego ste, dokazima, načeli atmosferu, kišovski rečeno, “književnih salona i saloona”. Da li ste definitivno prelomili da ulazite u rat koji košta vremena i energije, ili ste se odlučili za blažu varijantu, da govorite o književnoj produkciji, autorima i kritičarima, kada Vas neko pita o tome?

- Načeo sam atmosferu koju pominjete znatno ranije, nije pomenuta kritičarka jedina s kojom sam imao takvu polemiku. Da imam više resursa, verovatno bih se upustio u rat, ovako, kao individualac, mogu da, s vremena na vreme, pokušam da proučim i javno seciram najštetnije ili najamblematičnije slučajeve. Kao kombinacija stoika i hedoniste, nisam sklon gnevu, a i istoimena Senekina knjižica je prilično ubedljiva. Da parafraziram Boetija - i filozofija je uteha.

Pred čitateljstvom je, zasad samo u Srbiji, Vaša zbirka priča Beograđanke. Za kratko vreme dosegla je drugo izdanje, što je u srbijanskim okvirima veliki uspeh. Pisane u ženskom rodu, prvom licu jednine, priče su i svojevrsni omaž sredovečnim ženama čija je sudbina, brutalnim banalizovanjem estradnih pisačica, pojednostavljena do uvrede. Veliki izazov, stilski, psihološki, društveni...?

- Rekao bih da je poseban uspeh u stvari to što se tako dobro prodaje jedna knjiga priča, budući da su , u komercijalnom smislu, unutar naše interpretativne zajednice, zbirke priča potpuno zanemaren žanr u odnosu na roman. Književnost smatram podrivanjem opštih mesta, pa je tako i sa drugačijim prikazivanjem sredovečnih žena koje su drugde tipski prikazane. Nije to bio mali izazov, ali nisam ni predviđao da će biti takav. Mali su mi izazovi, da 'prostite, dosadni.