Na nedavno održanom kongresu Socijalističke partije Srbije ponovo je objavljen trajni raskid ove stranke sa komunizmom i to odviše pompoznom prezentacijom novog loga sa najkomunističkijim znanim simbolom. Ovakva rastrzanost između onoga što SPS jeste i onoga što bi voleo da bude, tačnije čega voli da se seća i što bi rado prisvojio, traje od samog njihovog početka. Od nastanka ove stranke, tačnije tranzicije iz Saveza komunista Srbije, ideologija se vazda zasnivala na navodnom socijalizmu, jer to modernije zvuči od komunizma, a i bolje ide uz nacionalizam; i antifašističkoj borbi jer to je ionako bilo pre pola veka i dobro je prikazati se nastavljačem pobednika. Koliko je ovaj spoj paradoksalan izlišno je govoriti, ali doneo je decenijsku vladavinu u kojoj nestade socijalizam i povampiri se fašizam.

Sami skup nije se bitno razlikovao od bilo kojeg drugog stranačkog kongresa u Srbiji. Uobičajene floskule o napretku i zalaganju za priključenje Evropskoj uniji ni po čemu se ne razlikuju ni od jedne parlamentarne stranke. Ostatak manje-više poznat, reizbor predsednika i još koja tašta praznina. U SPS-u taj deo je po pravilu malo zanimljiviji za medije i javnost, budući da Ivicu Dačića prati reputacija zabavljača, da se tako eufemistički izrazim. Kao i svaki njegov govor i ovaj su ispratili upitno samopouzdanje, kafanski gestovi i prenaglašene pauze. Doduše ovoga puta sa nešto umanjenim transferom blama u odnosu na prethodne nedelje, budući da nije bilo potrebe da se obrati na engleskom jeziku.

Nekadašnji potparol Ivica Dačić (FOTO: Lupiga.Com)

U želji da se nastavi sa ubeđivanjem javnosti o modernizaciji stranke namera je bila da se još jednom, u saveznokomunističkom maniru, naglasi kako su promene potrebne kako bi stranka uopšte opstala. Cilj SPS-a od 2000. godine, tačnije od 2003., kada su se u potpunosti uverili da se moraju prilagoditi novonastaloj političkoj situaciji, bio je da se što više ograde od Slobodana Miloševića, ako žele imati ikakvu šansu. Ne zbog toga što su glasači najednom shvatili da je on zapravo loš i da su oni šta pogrešili, nego zato što je on pored izbora, izgubio i onolike ratove. Tada, tri godine po gubitku vlasti počinje proces odricanja od vođe u korist (suda) partije. Ipak, neosporno je to da su se nekako zadržali kadrovi bliski Miloševiću, kojih ima čak i danas (predvođeni nekadašnjim potparolom Ivicom Dačićem), deceniju i po nakon njegovog pada, čisto da nas uvere da od promene nema ništa ili da on nekog njihovog novog politički nemotivisanog zaposlenja nema ništa.

Kruna ovog procesa trebalo bi da bude promena starog loga kojim bi se učinio poslednji korak u opraštanju od prošlosti. Tako bi se eto napravio i (pri)vidno najdalji otklon od Miloševića jer se zamenom ruže (popularni naziv za prethodni logo), čini i otklon od njegove porodice jer se ovaj simbol smatrao zaštitnim znakom njegove supruge. A budući da je u Srbiji, a može biti i u okruženju, mizoginija veoma učestala pojava, da ne kažem i popularna, napadi na muškarca koji je javna ličnost, makar i pokojna, nekako najbolje prolaze kada idu preko njegove supruge.

Odgovorni za budućnost - zaboravimo na prošlost jer se nešto nismo baš pokazali (FOTO: SPS/Facebook)

Na novom logu nema starih boja inspirisanih zastavom: crvene, plave i bele. Sve su zamenjene samo jednom – crvenom u koju je utisnuta četvorokraka petokraka (o njoj nešto kasnije). Ovakav logo verovatno bi bio smisleniji za početne dane SPS-a kao neka vrsta kontinuiteta sa SKS-om. Naravno tada ne bi prošao jer nije baš bilo zgodno sveže osvešćenom „narodu“ nuditi te „prevaziđene“ simbole. Taj potez zbunio je mnoge, priznajem i mene. Kakve su sve promene najavljene, novi logo bio je krajnje nelogičan izbor jer asocira upravo na ono sa čim se imalo raskrstiti što je novi stari predsednik nazvao „utopističkim vrednostima komunizma“. E sad nećemo se mnogo zadržavati na tome da on vrednosti naziva utopističkim, ali takva izjava može biti dobar pokazatelj koliko je njemu stalo do vrednosti i uopšte do građenja sistema vrednosti. SPS je jednostavno ostao dosledan u svojoj nedoslednosti i za takve potrebe ovaj logo je zbilja idealan. Kako bolje da se stavi tačka na komunističke vrednosti, nego komunističkim simbolom.

Mislim da se pravi razlog ovog retro, da ne kažem hipsterskog, izgleda socijalista krije u izjavi Dačića o njihovoj ciljnoj grupi. Naime, on sam nasmejano konstatuje da njihovo glasačko telo čine najmlađi i nastariji, a najmanje oni koji se sećaju devedesetih godina. Zbilja, zbunjuje ponositost u glasu i manjak preispitivanja zbog čega je to tako i šta se to desilo tih devedesetih usled kojih njima izostaje šira podrška. Zar to ne bi trebalo da bude prvo pitanje? Šta se to desilo tolikom broju birača koji se sećaju suverene vladavine SPS-a čitavu deceniju? Dačić uporno govori da je nešto tada bilo loše, ali ne precizira i ne preuzima odgovornost, nego garantuje novu i odbacuje, tačnije, zaboravlja prošlost. A upravo jedino u tom odnosu prema devedesetim leži jedina moguća i zdravorazumska (propuštena) prilika. Zato je poruka sasvim jasna, zaboravimo na prošlost jer se nešto nismo baš pokazali, tačnije sve što smo dotakli, mi smo upropastili. Ali kad se oni već nisu samolustrirali, što im to nisu uradili drugi kad su mogli, a nisu hteli, te ih sad nema dovoljno ni da spoje stolove u skupštinskom restoranu, ako su uopšte i uspeli prebaciti cenzus.

Kruna promene (ILUSTRACIJA: SPS/Facebook)

Zbog svega toga Dačić i može da nastavi da vređa inteligenciju govoreći da je podrška Vojislavu Šešelju bila Miloševićeva greška, a ne da je dotični bio zapravo dvorska desničarska luda koja je skretala pažnju sa onih koji su imali apsolutnu većinu; i da su sada privrženi ideji socijaldemokratije i da im je stalo do socijalne pravde, i to baš u jeku hapšenja njima bliskih tajkuna, i svakako da neguju antifašističku tradiciju, a da pritom sede u Vladi bivšeg ađutanta četničkog vojvode. Sve to može jer su politički akteri na ovim prostorima jedino dosledni u gomilanju apsurda. Pouzdani izlazi leže u obećavanju što dalje budućnosti mladom biračkom telu i podsećanju na slavnu daleku prošlost ideje levice, naravno ne na sopstvene godine delovanja. Zato će i naći one kojima je petokraka bitna, kakva je da je, a ne šta iza nje stoji. Da citiram učesnika skupa podrške Miloševiću tokom devedesetih: „Slobodana, bre, podržavam zato što je lep čovek“. E tako će Dačiću, a bojim se i mnogim drugima biti lepa ova zvezda.

Za kraj vratio bih se još jednom na sami izgled loga. Želimir Žilnik ga je opisao kao petokraku sa invaliditetom. Složio bih se, samo što mi se čini da ima koji krak viška. U stvari, najbolje bi bilo da namesto petokrake u samom logu, a što da ne i preko cele površine bude jedna velika mrlja. Naravno, crvena.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: chewytannins.com