Jedan olimpijski ciklus. Tačno toliko je vremena prošlo između dve Parade ponosa u Beogradu, a u tom prostoru nije da nije bilo pokušaja. Bilo ih je, itekako, ali kao da su slike paljenja i rušenja grada bile jače i kao da su prevladale nad slikama unutar staklenog zvona koje su sačinjavali špaliri policije. 

Šta je to drugačije onda bilo ove godine? Prvo što pada na pamet je druga vlast koja je donekle drugačija od one prošlogodišnje, ali uz jednu bitnu razliku. Prošla vlast sa Ivicom Dačićem na čelu Vlade i Ministarstva unutrašnjih poslova nije imala toliki kredibilitet, koliko je to slučaj sa ovom koju vodi Aleksandar Vučić. I to ne samo zbog podrške koju je dobio na izborima ili zbog autokratskog načina vladanja. 

Da bi otkrili koji detalj vratimo se te četiri godine unazad, pa možda i 13 godina. To je bio prvi pokušaj Parade. Rezultat je bio poražavajući. Nekoliko desetina povređenih, od toga teško dva policajca, razlupana vozila…ali te povrede prođu. One unutrašnje teško. 

“To je protivno božjem planu i celoj našoj istoriji i kulturi – to je nastranost koju treba osuditi i koju treba lečiti. Ja sam ovde da mirno protestujem, ja ne znam da li i životinja može tako nešto da radi? Bog im je dao te organe koje oni žele da zloupotrebe, prema tome ustajmo protiv tog zla satanskog koji žele neki, nazovi intelektualci, koji su na žalost u vrhovima vlasti. Mi se nismo borili protiv komunista da bi došli satanisti”, rekao je tad božji izaslanik u vidu sveštenika Srpske pravoslavne crkve, Žarko Gavrilović.

"Mi se nismo borili protiv komunista da bi došli satanisti" (FOTO: Lupiga.Com)

Trebalo je devet godina da bi se smoglo hrabrosti za novi pokušaj. Do njega je došlo 2010. godine i to nakon raskola unutar gej zajednice. Jedan deo je smatrao da Srbija nije zrelo društvo za organizaciju Parade, a drugi deo je mislio da će Paradom ubrzati dozrevanje društva. 

Sukobi su pojačani nakon same Parade koja je, na žalost, zasenjena onim šta se dešavalo oko policijskih obruča. Za jedne je to bio dokaz da su u pravu i da treba pričekati neko bolje vreme, a za druge znak da treba preći mnogo više koraka od onih koji su načinjeni tog dana da bi do tog boljeg vremena došlo. 

Tri naredne godine slike Beograda sa tog dana korištene su kako bi se pravdala zabrana šetnje. Sve je u redu sa vašom željom da šetate, ali ne možemo dopustiti rušenje i paljenje Beograda. Ugrubo, tako je zvučalo objašnjenje svake godine. 

Iza ovoga se krila sprega državnih i crkvenih organa, ali i raznih paradržavnih i parapolicijskih, sa grupama koje je teško definisati. Nisu to ni desničari, ni neofašisti, još manje navijači i kriminalci, a opet su sve to zajedno. Oni su uprezani za odlaske na ratišta, oni su uprezani za vođenje „državnih“ poslova oko šverca, prodaje narkotika, uprezani su i za paljenje ambasada, kao i za rušenje grada tokom te Parade 2010. godine. 

Boris Tadić nije imao ni volje, a ni kapaciteta da se pozabavi tim problemom. Na kraju, štogod neki mislili o njemu, on ipak dolazi iz istog šinjela iz kog je stigao i Slobodan Milošević sedeći na krilu Dobrici Ćosiću i inim akademicima. Problem su, dakle bila i njegova deca. 

O Aleksandru Vučiću se, međutim, sve znalo. On je došao iz Ulice Ratka Mladića, došao je sa iste one tribine na Marakani odakle i brojne vođe navijačkih ili kriminalnih grupa i dobro zna kako sistem funkcioniše. A i da nije tako, autoritet koji nameće u Vladi i državi koji često prelazi granice normalnog, i zalazi u autokratiju, ne dozvoljava mu da se ta grupa dripaca igra sa istim. 

Upregao je policiju i ostale rodove, a neki kažu čak i vojne specijalne jedinice. Naređenje je, za razliku od onog 2010. godine, kad policija nije smela ni da se brani, bilo jasno. Saseći u korenu svaku sumnju na pokušaj nasilja. Tako je stradao i njegov brat i pripadajuće mu obezbeđenje. Stradavali su i obični građani koji su pokazivali malo drčnosti. 

Poznanstva koja ima iz prošlog života sigurno su uticala i na smirivanje vođa desničarskih grupa, poput Obraza, 1389, Dveri… Oni jesu pozivali na proteste, ali ne i na nasilje. Možda je čak najglasnija u svemu bila Srpska pravoslavna crkva, ali to i ne čudi jer je ta institucija jedini vezivni faktor srpskom nacionalizmu. 

Za razliku od 2010. godine, kad policija nije smela ni da se brani, ove godine naređenje je bilo jasno - saseći u korenu svaku sumnju na pokušaj nasilja (FOTO: Lupiga.Com)

Dozvolio je sebi čak i grešku da noć pred dan zakazane šetnje dopusti skup Dveri na Trgu Republike, što je uveliko podsećalo na prethodnu godinu. Tad su Dveri takođe imale skup u vreme zasedanja famoznog „Biroa za koordinaciju bezbednosnih službi“ koja je u noći donosila odluku o održavanju ili zabrani Parade. Tad su se razišli zadovoljni jer je odluka bila ZABRANA. I ove godine su najavili da se neće razilaziti do iste odluke, ali napravljen je jedan gaf i nikakva odluka nije izrečena. Da je izričito rečeno da će Parade biti onda se mogla očekivati burna noć. Ovako su se okupljeni polako razilazili ne znajući šta im je činiti jer mnogi nisu znali da je rok za zabranu istekao u ponoć. U suprotnom Parade će biti onako kako je ona osmišljena – šetnjom od zgrade Vlade Srbije do Skupštine grada Beograda. 

Već sam dolazak pred špalire policije govorio je da će ove godine sve proteći znatno drugačije nego je to bilo pre četiri godine. Grad je odzvanjao nedeljnim mirom, ali i crkvenim zvonima za vreme šetnje. Tek poneka vest o incidentima nije zabrinjavala. Prvi korak je napravljen. Odbranjeno je pravo na šetnju, ali opet uz jedno veliko ALI. 

I ovde sad pričamo o toj većini, u koju se svrstao i Aleksandar Vučić, a koja nakon Parade nije promenila svoj stav i odnos prema LGBT zajednici ni milimetar. Naprotiv. Za njih je slika od 7.000 policajaca na ulici Beograda nepotrebno trošenje javnog, a u ovom slučaju to znači njihovog novca. Za njih je blokada centra grada gaženje prava na slobodu kretanja, za njih je, na kraju, sve ovo teror manjine. 

Zanimljivo je slušati te građane kako im se odjednom probudila svest o potrošnji javnog novca, o pravu na prostor i grad, ali i kako se nisu zapitali da li je ta silna policija tu zbog agresivnih šetača ili onih koji žive sa njima, koji se hrane iz njihovih tanjira, koji idu u njihove škole…

Za njih je i nadalje sve to - teror manjine (FOTO: Lupiga.Com)

E, iskoračiti u tu zonu i otvoriti im oči znači pobednički korak i pobedničku šetnju. Primeri Zagreba, Splita, a sad i Osijeka gde su održavane Parade ne pokazuju da je tolerancija u društvu porasla. Ili ako jeste, onda baš i nije lako merljiva. 

Za taj iskorak potrebno je šetati 365 dana u godini, što možda i nije bio slučaj prethodnih godina. I tako iz godine u godinu. Teško je, ali sloboda ne pita za cenu. Samo da nije u vidu ljudske žrtve. Pripadnici LGBT zajednica jesu različiti ali samo donekle. Na kraju, ne postoje dve jedinke na ovoj planeti koje se u svemu podudaraju, osim možda u jednoj stvari - boja krvi im je ista.

Lupiga.Com