Uvidom u Facebook stranicu Združene akcije “Za krov nad glavom”, samo u poslednjih mesec dana, možemo da ugledamo sledeće najave ili informacije: 

“Nalazimo se u Maksima Gorkog 95 i branimo porodicu Kocić, koja je odavno platila svoj dug, od prisilnog iseljenja od strane mafijaških struktura kojima se ovaj put priključila izvršiteljka Dragana Stojkov. Ovo je dvadeseti pokušaj iseljenja porodice a slučaj je poznat i po ranijem pojavljivanju privatnih batinaša i ljudi sa poternicama.”

“Sutra izvršitelj Marko Palamarević još jedanput pokušava da otme dom porodici Krivokuća u Vojvode Savatija 16a. Iako su uredno kupili stan u stanju izgradnje, investitorka Mirjana Đuđević nije im omogućila da se uknjiže. Posle brojnih izgovora, obećanja i izbegavanja od strane investitorke, porodica je otkrila 2018. da izvođači radova pokušavaju da naplate novac koji im investitorka duguje pleneći njihov stan, a da oni kao treća lica po Zakon o izvršenju i obezbeđenju nemaju skoro nikakva prava u sporu između dve strane i da nemaju nikakvo pravno sredstvo kojim bi zaustavili otimanje svog doma.”

“U četvrtak 13. maja izvršitelji će pokušati da izbace na ulicu dve radničke porodice iz bivšeg 'samačkog hotela' građevinskog preduzeća Trudbenik u Jurija Gagarina 139 na Novom Beogradu. U četvrtak 13. maja ćemo se okupiti u 9.00h da pružimo solidarnu podršku progonjenim porodicama bivših radnika Trudbenika.”

Rešenja za zgradu građenu od radničkih doprinosa kao samački hotel i dalje nema (FOTO: Lupiga.Com)

I tako već godinama unazad. Svakog meseca aktivisti Združene akcije, a kao takva postoji, osim u Beogradu, u Novom Sadu i Subotici, pokušavaju da spreče prisilna iseljenja širom Srbije. Nekad je reč o onima koje su prevarili, nekad o izbeglicama iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine koji su ušli u prazne stanove i u njima godinama žive, a nekad i o onima koji su učestvovali u gradnji zgrada u kojima žive, poput radnika i radnica Trudbenika. 

Slučaj sa stanarima “samačkog hotela” jedan je od najstarijih, jer problem traje od 2008. godine, kad je Trudbenik, nekad firma koja ja zapošljavala 8.000 radnika/ca, privatizovan. 

Novi vlasnik firmu je ubrzo odveo u stečaj, rasprodao imovinu, a računao je i na dve zgrade koje je Trudbenik gradio, a u kojima žive nekadašnji radnici. Jedna od njih nalazi se u novobeogradskom bloku 70. U pedesetak stanova živelo je oko 200 ljudi. Danas ih je ostalo manje od pola. Ostali su oni koji nisu imali gde da odu, oni koji drugi krov nad glavom nemaju. 

Dok hodamo prema zgradi prilaze nam stanari da se upoznaju, pozdrave i zahvale se na podršci. Svaki čovek im znači u ovoj borbi, kažu. Porodice su tu, jer je dolazak izvršitelja najavljen, a tu je i desetak solidarnih građana i građanki, među kojima i Ivan Zlatić, jedan od veterana zaštite stanara od iseljenja.

Stanari uz podršku desetak solidarnih građana u očekivanju izvršitelja (FOTO: Lupiga.Com)

Privatizacija “Trudbenika” često se navodi kao jedna od 24 sporne privatizacije na što se ukazivalo još za vreme vladavine Demokratske stranke. Najglasniji su bili u Savetu za borbu protiv korupcije, a obećanje da će rešiti to pitanje bilo je i deo predizborne kampanje Srpske napredne stranke (SNS), koja kasnije dolazi na vlast. Ali problem nije rešen. Daleko od toga. 

Slučaj dolazi i do Evropskog parlamenta koji traži od Srbije rešenje, ali rešenja i dalje nema. Zlatić je baš u vreme kad je Savet za borbu protiv korupcije objavio taj izveštaj o 24 sporne privatizacije radio u samom Savetu pa nam je pojasnio suštinu problema. 

„Nakon restrukturiranja velikog sistema zvanog KMG Trudbenik osnovano je preduzeće Trudbenik gradnja gde je prebačena građevinska operativa. Kažu da je to bio najzdraviji deo nekadašnjeg Trudbenika, a prodat je 2008. godine firmi Montera, Dragana Kopčalića, zajedno sa spornim stambenim objektima“, započinje Zlatić.

Prisetio se i da je u toku procesa privatizacije interes za kupovinu pokazao i Strabag, ali imali su uslov – da stambene objekte izdvoje iz privatizacije sa obrazloženjem da oni neće da kupuju socijalne probleme. Agencija za privatizaciju to nije prihvatila, a Strabag je odustao. Montera, međutim, nije. 

Ivan Zlatić, jedan od veterana zaštite stanara od iseljenja (FOTO: Lupiga.Com)

“Nije prošlo ni godinu dana od privatizacije, a radnici su ukazivali da je očigledno kako novi vlasnik preduzeće vodi u stečaj. Pozatvarao je sva gradilišta, nijedno nije otvorio. Izvukao je iz Trudbenika ono što je njemu odgovaralo za potrebe Montere, jedan deo radnika je preuzeo, Trudbenik gradnju je polako krenuo da gasi i opterećuje dugovima, a stanare da izbacuje napolje kako bi to prodao i unovčio”, kaže za Lupigu Zlatić.

Usledeo je štrajk zaposlenih, a sindikat i Savet su tražili da se iskontroliše da li novi vlasnik poštuje privatizacioni ugovor koji predviđa kontinuitet delatnosti.

“Međutim, ugovor je tako napisan da Agencija ne može da kontroliše ugovor o privatizaciji, iako joj je to bila zakonska obaveza”, nastavlja Zlatić 

U međuvremenu prekidamo razgovor. Stanari su primetili čudan par koji slika skup. Burno reaguju. Prete. Par se udaljava. Donose kafu i sok za prisutne. Muka je velika tih ljudi, ali veliko je i srce. Negoduju i na komšiluk. Zgrada u kojoj žive nalazi se u kompleksu zgrada koje je Trudbenik gradio. Činjenica da niko od komšija iz tih zgrada ne dolazi da ih podrži poražava ih. Solidarnosti među njima nema, zaključuju.

U trenutku kad stižu izvršitelji i policija, stanari su blokirali ulaz u zgradu (FOTO: Lupiga.Com)

U najavljeno vreme dolazi i policija, a za njima i izvršitelji. Stanari se konsoliduju, negoduju, a najglasnija je bila Radojka Trbović - Ćulakić. Glasna, ali i precizna. 

Radojka je inače iz Rijeke, a u Beogradu se udala 1997. godine. U stanu od 50 kvadrata živi sa suprugom i dvoje dece. 

“Kao i svi radila sam u Trudbeniku 15 godina, a moj suprug 33“, započinje svoju priču Radojka. Objašnjava da su dobili stanove u zakup, a ti stanovi su građeni od doprinosa kao samački hotel. 

„Dobili smo stanove u zakup sa mogućnošću otkupa. Posle toga kad je došla privatizacija oni su zanemarili mogućnost otkupa i hteli su da nas isteraju“, žali se naša sagovornica.

U sličnoj situaciji je i Božica Mićanović koja, u garsonijeri od tridesetak kvadrata, živi sa suprugom i dvoje dece. I njen je suprug radio u Trudbeniku, a otkaz je dobio, kako kaže, kad nisu hteli da isele iz garsonijere. 

"Dosta ljudi je umrlo već, svi su se porazboljevali. Zamislite koji je to stres, razmišljaš šta ćeš ako te izbace, gde ćeš da ideš, šta da radiš" - Božica Mićanović (FOTO: Lupiga.Com)

„Nismo hteli da se iselimo, a u rešenju o otkazu koje ima moj muž, lepo piše da je otkaz dobio zbog mesta stanovanja jer nije hteo da se iseli iz samačkog hotela. Dobio je otkaz posle 29 godina radnog staža“, priča Božica i dodaje da je suprug nakon toga morao da radi na crno kako bi mogli da se prehrane.

Danas je čovek sa preživljenim infarktom i ugrađenim stentom. 

„Ja sam isto bolesna, imam visok pritisak. Razmišljam jutros, celu noć nisam spavala ... Ovaj stres ... Trebam da idem na posao posle ovoga. Da li ću biti sposobna da odem, ali šta da radim kad moram. Utiče stres. Dosta ljudi je umrlo već, svi su se porazboljevali. Zamislite koji je to stres, razmišljaš šta ćeš ako te izbace, gde ćeš da ideš, šta da radiš“, žali se Božica.

Deo stanara prihvatio je skromne finansijske ponude vlasnika i iselili su. Radojka i njena porodica nisu za tu ponudu jer im ona ne omogućava rešavanje stambenog pitanja. 

„Oni koji su prihvatili pare isplatili su im po 400 evra po kvadratu. Ja sam tražila otkup. Odobrili su mi otkup i na kraju su se predomislili jer je malo ljudi ostalo, pa su rekli da će nam dati pare. Ja neću pare. Muž mi je srčani bolesnik. Ja hoću da rešim svoje stambeno pitanje“ izričita je Radojka. 

Radojka sa suprugom ne odustaje ni pedlja (FOTO: Lupiga.Com)

Božica se pita šta da radi sa 5.000 eura koliko bi dobila da su izašli iz garsonijere. 

„Ne mogu da kupim ni plac, a kamoli stan“, žali se Božica koja napominje da su stanari bili prinuđeni sami sebi kupovati strujomere jer su im raniju zajedničku struju, lift i bojler isključili. Zbog neizvesnosti ne mogu da razmišljaju ni o nekom renoviranju jer niko ne zna šta im donosi sutra i hoće li nekad, što se već dešavalo, policija sa izvršiteljima doći pre najavljenog vremena, a tad neće imati ko da ih brani. 

U zgradi su ostali samo oni koji nemaju gde da idu, ali ova borba nije samo borba za ostanak u zgradi, ističe to Radojka. 

„Ovo nije bitno samo za nas koji tu stanujemo, nego za celu Srbiju. Ako mi nastavimo ovako da živimo naša deca nemaju nikakvu budućnost bez obzira iselila ili ostala ovde. Ja ne idem nigde, mogu samo da nas iznesu! Ne izlazim niti dozvoljavam da neko maltretira moju porodicu“, odlučna je. 

Isto tvrdi i Božica koja se na kraju pita: „Šta ako dođu u toku noći, šta ćeš onda? Koga ćeš onda da pozoveš? Ko da spreči?“

A dolaziće sigurno jer taj dan su se izvršitelji iz samačkog hotela vratili praznih ruku.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Lupiga.Com