Više od stotinu, mahom veoma mladih, novinara Radio-televizije Vojvodine, pokrajinskog javnog medijskog servisa, već nedeljama organizuju različite vidove protesta, zbog smena koje su doslovno preko noći usledile neposredno nakon što je Aleksandar Vučić konačno osvojio vlast i u Vojvodini.

Ovakav potez bahate vlasti nije bio iznenađujući, ali je način na koji je to urađeno još jedan očigledan argument za tezu da Vučić dlaku možda pokušava promeniti, ali ćud nikako. Pogotovo kada su mediji u pitanju, jer ga mi novinari iz raznoraznih razloga očigledno nerviramo do nepodnošljivosti. I nastavićemo.

Novi Upravni odbor RTV-a, koji je konstituisan nekoliko dana pre izbora održanih 24. aprila, a u kojem sede ljudi odani režimu, uspeo je na jedvite jade da se strpi do 4. maja kako bi, uz nebulozno obrazloženje, smenio programskog direktora te televizije, Slobodana Arežinu. Jedan od “argumenata” za njegovu smenu bio je “pad gledanosti”, što je ordinarna laž, jer je RTV upravo između ostalog zahvaljujući Arežini i mnogim drugim odličnim ljudima postao najrespektabilnija televizija u Srbiji, a i šire.

“Deca” koja su podigla ovu masovnu bunu protiv smena na RTV-u su otelotvorenje svega onoga što za Aleksandra Vučića predstavlja noćnu moru (FOTO: Lupiga.Com)

Ovde valja malo zastati i zamisliti se nad činjenicom da je “novi” predsednik Upravnog odbora, izvesni prof. dr Jova Radić, devedesetih bio Miloševićev ministar i predsednik vojvođanske vlade 1992. godine, u najmračnija ratna vremena. A kako je tada izgledala preteča današnjeg RTV-a, Radio-televizija Novi Sad? Izgledala je kao prava-pravcata avangarda zla, skrojena po meri ratnohuškačke propagande, s ciljem da se javnost mobiliše u podršci Novosadskom korpusu JNA da do temelja sruši Vukovar i pokuša prikriti nepojamne zločine koji su organizovani u Slavoniji, Baranji i Sremu.

Potom je, tokom devedesetih godina prošlog veka, Milošević od RTV Novi Sad napravio bedno, provincijalno dopisništvo još zloglasnije Radio-televizije Srbije (RTS). Nakon pada Miloševića, RTV Novi Sad i RTS zvanično su postali javni medijski servisi 2006. godine. No, ispočetka ni to nije pomoglo, pa je RTV-om kadrovirala Srpska pravoslavna crkva, potpomognuta notornim proruskim De-es-esom Vojislava Koštunice. Drugim rečima, od 1988. godine, kada je Milošević ustavnim pučem ukinuo autonomiju Vojvodine u tadašnjoj SFR Jugoslaviji, pa sve tamo do 2010. godine – dakle više od dve decenije – u toj medijskoj kući dominirala je izrazito negativna selekcija novinarskog i svakog drugog kadra. Prostije rečeno: kućom je vladao nacionalistički pa i fašistički šljam.

U poslednjih pet-šest godina, međutim, RTV se otvorio za nove kadrove. Rukovodstvo ove kuće je suštinski pokušavalo da spasi sve one novinare koji su bili zabranjeni na nacionalnim komercijalnim TV stanicama, poput nekadašnjeg korifeja slobodnog novinarstva, TV B92, koja je u međuvremenu postala režimska. Takav potez menadžmenta RTV-a ispostavio se kao veoma pametan: bivša B92 ekipa dodatno je otvorila ovaj javni servis za mlade novinare, najviše za one koji su završili žurnalistiku na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Prostor za te mlade i mahom talentovane i hrabre ljude otvoren je u Informativnom programu, i oni su u proteklih pet godina postali nova i sveža lica koja su do neprepoznatljivosti unapredila program RTV-a. Nekadašnja muzgava, amaterska i do zla boga dosadna televizija, sa zločinačkom prošlošću, postala je tako najcenjeniji medij u Srbiji. Možete li onda zamisliti koliko je takav RTV nervirao Vučića?

Više od 100 novinara i urednika potpisalo je peticiju podrške smenjenim kolegama (ILUSTRACIJA: Facebook/PodrziRTV)

On, kao što rekosmo, ima baš patološki odnos prema novinarima. Zli jezici kažu da to ne treba nikoga da čudi jer je kao mladi nacionalistički junoša, tamo početkom devedesetih, pokušao raditi kao novinar na onoj opskurnoj i zlikovačkoj srpskoj radio-televiziji sa Pala, odakle je izbačen kao – netalentovan! Zamislite kakav antitalenat ste morali biti da vas Risto Đogo, Ilija Guzina i slična ratnohuškačka žgadija proglase izgubljenim slučajem? Ima tu i nekih porodičnih novinarskih korena, koji su očito u mladom Aleksandru razvili grč u stomaku na pomen reči novinar. Kako tvrde ljudi iz njegovog okruženja, Vučić i danas, svakodnevno, ne ispušta mobilni telefon iz ruke i neprestano “gugla” kako bi se uverio ko ga sve kritikuje.

Sve u svemu, “deca” koja su podigla bunu protiv smena na RTV-u su otelotvorenje svega onoga što za Aleksandra Vučića predstavlja noćnu moru: oni su principijelni, hrabri, talentovani i – odlični novinari! Zato su neposredno nakon izbora psi pušteni s lanca. Reč je o onim najtvrđim kadrovima iz devedesetih, kojima je smetao čak i Slobodan Milošević kada se odrekao Karadžića i Mladića 1994. godine. Oni su se “učaurili” u kojekakvim sindikatima u RTV-u, gde mahom ništa nisu radili, već su čekali svojih pet minuta. Iako se jednog dela njih RTV uspeo osloboditi kroz razne sistematizacije i otpremnine, 20 i kusur godina najnegativnije selekcije bilo je previše i ostalo ih je sasvim dovoljno da krenu u kontrarevoluciju, ili bolje reći u restauraciju, koja je u Srbiji i inače na delu u svim sferama društva u poslednje četiri godine. Dovoljno je reći da i dan-danas na RTV-u zvanično radi Milijana Baletić, jedan od simbola ratnohuškačkog srbijanskog novinarstva, koje se sasvim sigurno kao najgore noćne more sećaju žitelji Dubrovnika, Vukovara, Sarajeva itd. Nije, doduše, Milijana dobijala nikakve radne zadatke, ali sada niko ne bi trebalo da se iznenadi ukoliko ona recimo postane šefica dokumentarnog programa Televizije Vojvodine.

Upravni odbor je, dakle, smenio Slobodana Arežinu 4. maja, a desetak dana posle su na ostavke prinuđeni sposobni menadžer, generalni direktor RTV-a Srđan Mihajlović, i neumorna glavna urednica Marjana Jović. Oni koji su pušteni s lanca na v.d. funkcije tog 13. maja nisu imali strpljenja ni da sačekaju da Upravni odbor usvoji ostavku direktora, već su dva sata pre sednice, po hodnicima – usmeno - smenjivali urednike, ukupno njih 14.

To je izazvalo veliki revolt u redakciji i više od 100 novinara i urednika potpisalo je peticiju podrške smenjenim kolegama. Nakon što nisu dobili doslovno nikakvo objašnjenje za smene i nakon što je Vučić izjavio da je čistka organizovana “u skladu sa procedurom”, oni su 23. maja, organizovali prvi protest pod nazivom “Podrži RTV”, a potom 30. maja i drugi protest. I na jednom i na drugom okupilo se nekoliko hiljada ljudi koji su podržali zahteve pobunjenih novinara. A zahtevi su pre svega da Upravni odbor podnese ostavku, da se utvrdi odgovornost takozvanog nezavisnog Saveta Regulatornog tela za elektronske medije koji je imenovao Upravni odbor, kao i da se utvrdi odgovornost Skupštine Srbije za sve sporne odluke.

Inicijativa “Podrži RTV”, sada je to sasvim izvesno, polako prerasta u novi građanski pokret, koji postaje pokret za elementarna građanska prava, ne samo na informisanje, nego na slobodu (FOTO: Lupiga.Com)

Činjenica da iza protesta, svojim imenom i prezimenom, stoji više od 100 novinara i urednika na prvi pogled nije značajna, s obzirom da na RTV-u po raznim osnovama radi oko 1.300 ljudi. Međutim, u državama poput Srbije pobuna u nekom preduzeću koje se percipira kao državno zaista je do juče bila potpuno nezamisliva stvar. Ništa od toga se ne bi desilo da u poslednjih pet godina ta medijska kuća nije “provetrena” mladošću i hrabrošću.

Dok su građani uživali u protestu, s prozora upravne zgrade RTV-a povremeno je provirivao Budimir Marković, još jedna v.d. persona iz devedesetih, koja se pre nekoliko dana “proslavila” izjavom da smenjenim urednicima i šikaniranim novinarima “neće hvaliti dlaka s glave”. Iako se trudio da se “sakrije”, ugledali su ga okupljeni građani pa su mu novinari RTV-a uzvikivali: “Budo, javi se!” Na protestu se, naravno, pojavio i transparent “Hvali mozga”.

Inicijativa “Podrži RTV”, sada je to sasvim izvesno, polako prerasta u novi građanski pokret, koji postaje pokret za elementarna građanska prava, ne samo na informisanje, nego na slobodu koja se u Srbiji iz dana u dan sve više i više guši. Trend stvaranja građanskih pokreta u gradovima Srbije tako se nastavlja. Nakon pokreta “Ne da(vi)mo Beograd”, koji je u velikoj ekspanziji zbog fašističkog nasilja i rušenja delova Beograda pod okriljem noći, nakon pokreta “Lokalni front” u Kraljevu, “Udruženja predsednika skupština stanara” u Nišu… i glavni grad Vojvodine dobio je tako svoj pokret slobodnih građana, koji su spremni da se suprotstave ne samo Vučiću, već i ukupnom partokratskom zulumu.

Na teror se, dakle, odgovara otporom, a što teror bude jači – a biće – i otpor će jačati. Sada svedočimo i tome da su ambasade zapadnih zemalja uznemirene, jer se brutalnost i otvoreno pljačkaška priroda Vučićeve vlasti više ni na koji način ne može braniti. On je za njih svakako još uvek igrač broj jedan, ne bi li im isporučio priznanje nezavisnosti Kosova i pacifikaciju pomahnitale Republike Srpske. Ali sve su prilike da će se ta epizoda završiti na sličan način kao ona kada su Miloševića nakon Dejtona proglasili “faktorom mira i stabilnosti na Balkanu” pa ga koju godinu kasnije bombardovali i svesrdno pomogli da bude zbačen s vlasti. Dakle, napravili smo puni krug i sada smo opet na početku. Sledi jačanje alternativnih medija i podrška građanskim pokretima.

Za sada nije izvesno u šta će ti pokreti prerasti. Izvesno je jedino da u Srbiji ipak postoji kritična masa građana koja se ne plaši. A još je izvesnije da, pored novinara, za Vučića nema veće noćne more nego da vidi kolone građana na ulici koji se sprdaju sa njegovim likom i nedelom. To ga nekako podseća na krvoločne godine njegove mladosti, kada je bio verni Šešeljev sluga i ministar informisanja za čijeg je mandata ubijen naš kolega Slavko Ćuruvija i na brutalan način ugušeno nekoliko retkih i odličnih nezavisnih, antimiloševićevih i antiratnih medija. Posle tih zločina, građani su na ulici izborili pravo na demokratiju i pravo da se ne plaše i većih aždaja nego što je to antitalenat poput Aleksandra Vučića.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Facebook/PodrziRTV/Nemanja Lauš