INTERVJU – KRALJ ČAČKA

„Današnja muzika uglavnom je soundtrack za narcisoidne“

ritn by: Boris Pavelić | 13.03.2023.
INTERVJU – KRALJ ČAČKA: „Današnja muzika uglavnom je soundtrack za narcisoidne“
"Fašizam više nije u Nemačkoj, kod Hitlera, nego na drugim mestima. Nije mrtav, živ je. Pokušao sam tom pesmom da iznesem da otpor postoji i danas, i da ga treba buditi. Ali, gde je? Moj prepev „Partisana“ pokušaj je da se pesma ubaci u ovo naše današnje vreme", govori u intervjuu za Lupigu Nenad Marić, daleko poznatiji pod imenom Kralj Čačka. U 15-ak godina karijere, Kralj Čačka - inače akademski slikar - osvojio je sljedbeništvo na području cijele bivše Jugoslavije, a njegova djela dokazuju da je riječ o glazbeniku i stihotvorcu koji stoji rame uz rame s najboljima od onih što su ovaj jezik umjetnički kvalitetno upregli u vlastiti kantautorski izričaj. Lupiga je ugodno druženje poslije koncerta iskoristila da razgovara s glazbenikom koji svim svojim snagama, i mnogim nenaklonjenim okolnostima usprkos, čuva dostojanstvo onih koji ne žive da bi pjevali, nego pjevaju da bi živjeli.

“Drage Splićanke i Splićani, iz srca moravičkog okruga u srce Dalmacije stigao nam je Kralj Čačka! Guštajte!” - tim je riječima predsjednik Vijeća srpske nacionalne manjine Grada Splita, Ilija Borković, najavio koncert što ga je to Vijeće organiziralo u povodu 8. marta. 

Pred popunjenom dvoranom Kazališta lutaka u sjajno opremljenom objektu Hrvatskog doma svirao je kultni srbijanski kantautor Kralj Čačka, pravim imenom Nenad Marić. U duetu s kontrabasistom Miladinom Stojkovićem, Kralj je ponudio sat i pol melankoličnog, kabaretskog jazzy bluesa, pravu kraljevsku podlogu njegovim sjajnim, angažiranim tekstovima s buntovne margine

U petnaestak godina kantautorske karijere, koja je krenula iz Beograda, Kralj Čačka - inače akademski slikar - osvojio je kultno sljedbeništvo na području cijele bivše Jugoslavije, a njegova tri objavljena albuma, muzika za filmove, kao i nove stvari koje radi, dokazuju da je riječ o glazbeniku i stihotvorcu koji stoji rame uz rame s najboljima od onih što su ovaj jezik umjetnički kvalitetno upregli u vlastiti kantautorski izričaj. Splitski je nastup potvrdio oduševljenje kojim publika uvijek iznova prima glazbu Kralja Čačka, pa je Lupiga ugodno druženje poslije koncerta iskoristila da razgovara s glazbenikom koji svim svojim snagama, i mnogim nenaklonjenim okolnostima usprkos, čuva dostojanstvo onih koji ne žive da bi pjevali, nego pjevaju da bi živjeli.

Kralj Čačka
Kralj Čačka na splitskom koncertu (FOTO: Lupiga.Com)

Jesi li prvi put u Splitu? Kakvi su ti dojmovi o gradu?

-Da, prvi put. Bio sam drugde po Hrvatskoj. Predstavu "Soundtrack za film koji nije snimljen" igrali smo u Dubrovniku, Zagrebu, Zadru, Puli ... Bio sam i u Šibeniku, i na Zlarinu, ali u Splitu nisam. Malo smo prošetali pored Dioklecijanove palate, malo mora smo videli, i tako... O utiscima ne znam šta bih rekao. Problem ovog posla je u tome što ne ostavlja vremena da bolje upoznate mesta u kojima svirate. Pretvorite se u nešto poput turista: svuda vam je super, al' ne stignete sve da vidite. Ne mogu da steknem dovoljan utisak. A, naravno, kad prođe koncert - adrenalin, ljudi ... Treba sve to da se slegne nekako, i da prođe neko vreme, da bih mogao da iznesem mišljenje. Neku impresiju sigurno nosim, i osećam da ću odavde poneti neke lepe stvari, ali šta tačno, precizno, to moram još da otkrijem.

Kakva ste očekivanja imali kad ste dolazili u Split? Znamo da Split u Srbiji posljednjih godina, nažalost, nosi lošu reputaciju desničarskog grada, grada u kojemu ima incidenata ...

- K'o i Čačak ovamo (smijeh)... 

Čačak možda ipak manje ...

- Ne znam, nisam merio. Ja sam te stvari odavno ostavio iza sebe, i uopšte ne razmišljam u tim kategorijama. Znam da to postoji, znam da i tamo i ovde ima raznih ljudi, ali me sve to apsolutno ne zanima. Ne pratim politiku. Razgovarali smo danas s Ilijom (Ilija Borković, predsjednik Vijeća srpske manjine grada Splita i organizator koncerta, op.a.) o tome koliko je važno da je čovek slobodan, da iz sebe odstrani ono što mu je nametnuto, ono čime je manipulisan od strane medija. Čovek treba prvo da bude čovek. A sad, odakle je, to apsolutno nije toliko bitno. Bitno je za njega samog, jer ga to na neki način određuje. To gde smo rođeni, odakle dolazimo, može biti bitno za nas same: porodične, familijarne stvari, impresije iz detinjstva ... Ali, to ne bi trebalo da ... Ovde sada treba da budem pažljiv, jer ljudi koji su prošli ta teška iskustva, koji su „nadrljali“ u svemu ovome, izgubili nekoga, oni sigurno ne bi razmišljali ovako kao ja. Ja, na svu sreću, nisam, pa mogu da samome sebi dam slobodu da u tim kategorijama uopšte ne razmišljam. 

Ja sam uvjeren da ljudi koji su to prošli, koji su nadrljali, poštuju one koji se trude da se maknu od nasilja i rata, da pišu protestne stihove poput tvojih. Tebi je muzika način da se oslobodiš rata i nasilja?

- Apsolutno. Agresija je energija. Svi smo mi agresivni, nema čoveka koji nije agresivan. Ali muzika, i kultura generalno, pomažu nam da to sublimišemo, dignemo na viši nivo, da usmerimo u drugom, kreativnom, pozitivnom pravcu. Muzika i kultura pomažu nam da agresiju iskoristimo kao gorivo koja će da posluži za neko lepo putovanje. 

Kralj Čačka - Boris Pavelić
Lupigin novinar Boris Pavelić u razgovoru s Kraljem Čačka (FOTO: Duška Boban)

Vratimo se splitskom koncertu, kakvi su dojmovi nakon što je završio?

- Iskreno, prijatno sam iznenađen. Nisam ništa očekivao. Ne mogu da znam koliko nas ljudi sluša, koliko je ljudi čulo moju muziku. Ne mogu uopšte da imam uvid u to. Kad sam video salu, imao sam utisak da je super. Jako je lep prostor, i zvuk je jako lep. Znao sam da će, što se toga tiče, biti sve OK. Iznenađen sam i publikom. Nisam očekivao da će dvorana biti puna. Ali, eto, pesme, i to što u njima ima, ljudi očigledno trebaju. 

Moj dojam je da nisi svjestan koliko sljedbeništvo imaš u Hrvatskoj. Kad kažeš da ne možeš znati koliko te ljudi sluša u Hrvatskoj, to je, čini mi se, problem organizacije scene. Postoji li u regiji organizirana scena za muziku kakvu ti izvodiš? Postoji li u Srbiji?

- Slažem se da je problem u organizaciji scene. I u Srbiji je slično. Ni u dosta gradova u Srbiji nisam svirao. Ljudi koje srećem kažu mi da publika postoji, ali u nekim gradovima svejedno nisam nastupio. U onima u kojima jesam, uglavnom u većim gradovima, vidim da se publika polako širi, i da ovo što radim polako dolazi do ljudi. Problem sa scenom u Srbiji, a verujem da je tako i na Balkanu, problem je infrastrukture. O tome sam govorio i u prethodnim intervjuima. Nema prostora u kojima se bendovi mogu predstaviti. To je suštinski problem, jer je bez toga teško doći do ljudi. A toliko je raznog zvuka okolo. Promenio se i odnos prema muzici. Ona nije više nešto sa čim se ljudi identifikuju, ona ljudima više ne služi da prodube i upoznaju sebe. Muzika ljudima više ne znači život. Današnja savremena muzika uglavnom je soundtrack za narcisoidne. U današnjem vremenu muzika više nije jako važna. Naravno, na sve to utiče duh vremena, prostori na kojima živimo, i, naravno, mediji i nedostatak infrastrukture. Pitanje je, kako doći do publike. Mnogima bi se možda nešto i svidelo, ali ne može da dođe do njih. 

Volio bi više svirati u Hrvatskoj?

- Naravno. Vrlo rado. Uvek kažem, ne bih ovo ni svirao, da ne vidim da to ljudima nešto znači i vredi. To je motiv, ohrabruje me, i daje mi energiju da nastavim da se bavim ovim poslom. 

Živiš li od svoje muzike?

- Da. 

Kako to uspijevaš?

- Nemam porodicu, i skroman sam. Nemam prohteva, nisam materijalista, a i volim to što radim. Rođen sam s tim. Ne mogu to da odsečem. Ako odsečem, onda to više nisam ja. 

Kralj Čačka u Splitu
"Recimo, vojvođanski i dalmatinski harmonijski sklopovi su identični" - Kralj Čačka (FOTO: Lupiga.Com)

Jesi li samouk glazbenik, ili si glazbeno obrazovan?

- Samouk, uglavnom. Godinu dana sam išao u muzičku školu, i znam note. Ali samouk sam u smislu da akustičnu gitaru držim od malih nogu. Počeo sam da sviram od četvrte godine. Klavir sam naučio kasnije, uz pomoć brata, koji je pijanista. On je muzički obrazovan. Šteta što nije večeras sa nama, jer je sjajan muzičar, i pijanista, i gitarista. On je u našem bendu, dosta pomaže kod aranžmana. Od njega sam dosta naučio klavir, a učim i dalje. Ja sam njemu učitelj za druge stvari, tako da kompenzujemo. 

Kako si postao ovo što jesi? Kod tvoje se muzike očito ne može zaobići utjecaj Toma Waitsa. Što je za tebe Waits, kako si došao do njega, i što za tebe znači njegova kolosalna figura?

- Otkrio sam ga u srednjoj školi. Imao sam sreću da sam slušao albume „Swordfishtrombone“ i „Heartattack and vine“. Ali, u to vreme sam stvarno svašta slušao, i dolazile su do mene stvarno fascinantne ploče. Ta me fascinacija drži i dandanas. Ja sam iz Ljubića, prigradskog naselja Čačka. Kad smo prolazili Istrom, video sam da i u Istri ima mesto Ljubić. „Vidi ovo...“, rekao sam kad smo prolazili. Kad sam čuo Waitsa, odmah sam osetio srodan senzibilitet, bliskost na nekom dubljem nivou, ne znam kako da to objasnim. Nije tu bilo želje da kopiram. Istina, u to vreme sam dosta muzike skidao doslovno.

Tako se uči ...

- Da, tako se uči. Zanimalo me sve to. Kasnije, kad sam počeo da pišem pesme, e, to je tek momenat u kojem uticaj dolazi od svih. Sve što si upio, to te vodi.

Koje bi izvođače naveo kao svoje ključne uzore?

- Hajde da istaknem ove velike, koje svi znamo: Bob Dylan, Leonard Cohen, Arsen Dedić, Tom Waits, Nick Cave ... Tu ima nešto bitno za naučiti. Dylan, pre svega. To je toliko majstorstvo u pisanju pesama...

Govoriš o stihovima, o tekstu?

- I o tekstu i o muzici. O svemu, o konstrukciji same pesme kao korespondencije tona, zvuka i reči. Cohen, naravno, ne mogu da ga zaobiđem. I gomile drugih kantautora: Townes Van Zandt, na primer. Steve Earle ... Lucinda Williams ... Stvarno je mnogo autora. To je kao bratstvo koje nema svoju državu. 

Sedma republika. 

- Upravo to. Sedma republika.

Zanima me problem jezika. Gotovo svi autori koje si spomenuo pišu na engleskom, i mislim da možemo reći da je svima njima u temelju blues. I tebi je blues u temelju. Ali, ti pišeš na srpskom. Kako se srpski jezik nosi s bluesom? 

- Kad sam krenuo da pišem ... Pokušaću sad da verbalizujem nešto što možda nisam uspevao ranije. Možda mi ni sad ne uspe, ali, ne zamerite. Mi u našem jeziku imamo "š", "č", "k" ..., dosta glasova koji su vrlo perkusionistički, koji odzvanjanju već sami po sebi. A pesma je u vokalima, u "a, e, i, o, u". U tom smislu, nisam se obazirao toliko na jezik, koliko sam video da u tom jeziku ima dosta načina da se izraziš kroz žanrove. Jer, mi na ovim našim prostorima nismo imali kantautorski rad, mislim, do šezdesetih. Imali smo narodne pevače, ali moja se muzika oslanja na blues, koji ima svoju prepoznatljivu muzičku i stihovnu formu, i koji je na neki način preplavio svet. A meni to nikad nije bilo, a nije mi ni dandanas, toliko drugačije od naše narodne muzike. Očigledno posmatram stvari iz ugla u koji retko ko ulazi. Na primer, u vojvođanskim kompozicijama našao sam harmonijske progresije koje su identične countryju. Onda, recimo, vojvođanski i dalmatinski harmonijski sklopovi su identični. Tu ima jako mnogo muzičkih sličnosti koje su se verovatno gradile na u putovanjima, ukrštanjima, razmenom. Tolika je sličnost da bi mogle biti iste pesme, samo da se na drugim instrumentima odsviraju. O harmonijskim progresijama dosta znam, ali više od njih zanima me sam izraz, ono što ima veze sa mnom. Sve ovo o čemu sam govorio koristim kao materijal da izrazim sebe, ne, naravno, u sebičnom smislu, nego tako da izrazim ono što me muči, što me tišti, i što imam potrebu podeliti.

Ja u tvojoj muzici čujem ironiju, satiru, protest, ponekad rezignaciju, težinu ove naše situacije: rat, antikorupcijski bunt, na primjer u sjajnoj stvari „Stani, kolega“. Je li muzika za tebe više od zabave? 

- Apsolutno. Muzika za mene čak i nije zabava. Volim da se zabavljam, ali smisleno.

Na početku koncerta za svoje si pjesme rekao da su "problematične", a to danas nije moderno. 

- Jesu, problematične su. Naravno, legitimno je zabavljati se, ali suviše je toga otišlo na zabavu. Ljudi se osećaju depresivno ako u jednom danu nekoliko puta ne vode zabavan život. Ja mislim suprotno: da čovek treba da uživa, ali i da se bavi ozbiljnim stvarima. Mislim da muzika poput moje u tome može samo da pomogne. I meni su pesme pomagale, u procesima suočavanja sa sobom, odrastanja, upoznavanja mračne strane života. 

Koje pjesme? Kakve?

- Mnogo ih je. Ima dosta potcenjenih, možda manje primećenih, introvertnih pesama koje su dosegle nešto univerzalno. Townes Van Zandt, primerice, dosta je pevao o stvarima koje nisu baš tako zabavne, za kačenje veša ... U njima je reč o životu, o ozbiljnom pristupu životu, i o pokušajima da se empatijom, prenosom, razumije neka situacija, neka okolnost. Dylan, također, ima mnogo takvih pesama. 

Dylana mnogi smatraju zabavljačem; ali on je zapravo teški melankolik; razgolićuje mračnu stranu današnjice. „Like a rolling stone“ je jako teška stvar; „It's all over now, baby blue“, ništa manje. Ili posljednji album, „Rough and rowdy ways“, također.

- Ili 'Blood on the tracks', ceo album. 'Time out of mind' je meni uvek jako važan. Naravno, muzika ne mora i ne treba uvek da bude samo zabava.

Tvoja nova pjesma „Zemlja nije moj dom“ uspješna je u Srbiji?

- Da. Vrti se na „dvestadvojki“. Radio televizija Srbije snima dokumentarac o meni, koji je sad u montaži. Autori su Boban Simojlović i Vesko Butrić. U okviru tog dokumentarca snimio sam tu i još jednu pesmu, koja treba da se pojavi. Spot je radio Dragomir Nikolić. „Zemlja nije moj dom“ objavljena je kao singl, i najsvežije je što sam objavio, uz novu zbirku poezije. 

Ostvario si i jednu beogradsko-zagrebačku suradnju: radio dramu sa Zagrepčankom Ninom Bajsić, „Soundtrack za film koji nije snimljen“. 

- Da. Malo pred koronu, kontaktirala me zagrebačka dramaturginja Pavlica Bajsić Brazzoduro, i pitala da li bih hteo da učestvujem u radio drami. Jednom godišnje imaju konkurs gde pozovu nekog muzičara, i rade sa njim. Rekao sam, hajde, zašto da ne. Ali, krenula je korona, pa se malo razvlačilo, no mi smo se nalazili i preko zooma. Predložio sam radni naslov, „Soundtrack za film koji treba da bude snimljen“. Nešto kao film bez slike. Ja nisam ni reditelj ni pisac, ali Pavlica i Nina su dramaturginje, i sjajno su to poređale. Boravio sam u Zagrebu mesec dana, gde smo pisali naše stvari. Pavlica i Nina znaju zanat, i spojile su materijal. Trebalo je to poređati. Konstantno smo radili na pesmama. Bila je to jako lepa suradnja. To je interesantna forma, radio drama uživo. U Beogradu je bilo sjajno, kao i u Zagrebu. Igrali smo i u Dubrovniku, u Rojcu u Puli, i tu je bilo super; bili smo i u Zadru. Trebali bi opet igrati u Zagrebu. Jedan sloj dela tragična je priča o dvoje ljudi koji su se rastali; drugi sloj je Beograd-Zagreb; toponimi u Zagrebu, koje priča Nina, a ja obrađujem toponime u Beogradu. Pesme, dueti, vezuju celu priču, tako ja to vidim. 

„Obrnuti red stvari“, pjesma iz predstave, sjajna je stvar.

- Od nje smo počeli. Dao sam melodiju, prvu strofu i refren, a onda se Nina nadovezala sa svojom strofom, pa sam onda ja odgovorio, pa onda opet ona, i to je bilo to.

U Splitu si svirao svoj prepjev „Partisana“ Anne Marly, francuske partizanske himne iz Drugog svjetskog rata, koju je cijelim svijetom proslavio Leonard Cohen. Zašto baš tu stvar? Zašto si je prepjevao baš tako? 

- Ideja je krenula od umetnice Milice Lapčević koja je pravila dokumentarni film o umetnicima iz ex-Yu. Pre par godina, došla mi je i pitala me mogu li da prepevam „Partisana“. Rekao sam, ne znam hoću li moći, to je velika, epohalna pesma koja ima svoje istorijsko značenje, na jedan poseban način izražava revolucionarni otpor, bunt. Nije čudo što su je pevali i Cohen, i Arsen, pa i Džoni Štulić. Milica je rekla, hajde, ali probaj da ubaciš, da napraviš otklon od ondašnje borbe, i da probaš da opišeš ovu našu današnju. Rekao sam, ajde, probaću, pa da vidim. Neke stihove sam zadržao, a neke sam promenio, upravo zato da pokušam da odgovorim na pitanje - gdje je danas otpor. Fašizam više nije u Nemačkoj, kod Hitlera, nego na drugim mestima. Nije mrtav, živ je. Pokušao sam tom pesmom da iznesem da otpor postoji i danas, i da ga treba buditi. Ali, gde je? Moj prepev „Partisana“ pokušaj je da se pesma ubaci u ovo naše današnje vreme. 

Jako mi je dojmljiv bio i tvoj prepjev „Al' je lep ovaj svet“ poznate dječje pjesmice Jove Jovanovića Zmaja. Sa samo nekoliko malih izmjena ti si je učinio apokaliptičnom: „Kuda ide ovaj svet?“

- Da. Samo sam se zapitao, a mislim da je dobro da se to zapitamo: kuda ide ovaj svet?

Taj tvoj prepjev nas nekoliko u Splitu podsjetio je na slične poetske postupke jednog splitskog pjesnika, Predraga Lucića. Znaš za njega?

- Kako da ne?! Feral tribune! Sjajno.

Predrag je radio slične prepjeve i parodije. U Split si, dakle, došao k svome bratu.

- Velika mi je čast. Tu je i Toma Bebić, Boris Dvornik ... Split ima stvarno neverovatne ličnosti. Zahvalan sam na pozivu.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Duška Boban

 

Anketa

Varga je otkazao tulum jer je shvatio da:

Kolumne

  1. MUZIČKA MAPA MARKA POGAČARA: Ulica Milana Mladenovića

    13.06.2024.

    Marko Pogačar

    MUZIČKA MAPA MARKA POGAČARA: Ulica Milana Mladenovića

  2. UZ USVAJANJE REZOLUCIJE: Kako da se ne radujemo kada smo opet pobijedili, kako?

    28.05.2024.

    Srđan Puhalo

    UZ USVAJANJE REZOLUCIJE: Kako da se ne radujemo kada smo opet pobijedili, kako?

  3. DRUGO MIŠLJENJE ZDENKA DUKE: Preživjet ćemo i Domovinski pokret

    17.05.2024.

    Zdenko Duka

    DRUGO MIŠLJENJE ZDENKA DUKE: Preživjet ćemo i Domovinski pokret

Lupiga predstavlja: Priče iz zagrebnog života

E-ciklopedija

  1. Povijesni put Hitlerove 'klonje'
  2. Yugo - urbana legenda
  3. Freedom Theatre (Teatar slobode)
  4. Japanske čestitke i razglednice
  5. Russellov čajnik

Recepti

  1. Domaći sok od bazge
  2. Burek (bosanski) za 1 odraslu osobu
  3. Drugačija svinjska jetrica
  4. Bosanska pogača
  5. Piletina u košuljici od sezama
Projekt se provodi uz pomoć:
Ministarstvo kulture Republike Hrvatske Agencija za elektroničke medije Grad Zagreb
Medijski partneri: Balkan Insight - Balkanska tranziciona pravda CINS - Centar za istraživačko novinarstvo Nezavisnog udruženja novinara Srbije