Čudesnim blizancima Radiši i Ratku Teofiloviću iz Čačka Croatia Records uskoro izdaje novi album. Kako nam u intervjuu za Lupigu otkriva Radiša Teofilović, album donosi najbolje od njihovog tridesetogodišnjeg rada. Prostorno, u fokusu je, naravno, Balkan, ali onaj koji pripada cijelome svijetu i kojega su predstavljali u The Kennedy Centru u Washingtonu, u The Hall of Honor u Ottawi i koncertnim dvoranama koja nose imena Franza Liszta u Budimpešti, Čajkovskog u Moskvi i Mozarta u Beču.

Čarobno dvoglasje a capella interpretacija dvojice naoko istih, a različitih ljudi, smekšavao je već i mamio suze publike u Zagrebu svojom mistikom, moćnom nježnošću i putovanjem kroz vrijeme. Nadajmo se da će im to uskoro češće polaziti za rukom, jer kandidata za takvo koncertno punjenje, nakon dvogodišnjeg pandemijskog izgladnjivanja, više je nego ikada prije.

"Da smo potpuno isti sigurno ne bismo uspeli da napravimo u svojoj karijeri to što smo do sada uradili" - Radiša Teofilović (FOTO: Ivana Percl)

Jedan od najsnažnijih dojmova iz Kerempuha 2014. godine bio mi je doživljaj da u jednom trenutku zvučite kao solo, a u sljedećem kao zbor, iako pjevate dvoglasno. Je li to nešto što se može postići samo u duetu, samo s bratom blizancem ili za taj efekt postoji službeni muzički trening?

- Na ovo pitanje bi i mi voleli znati odgovor, nalazimo se sa druge strane od vas, muziku šaljemo u etar i svako ima svoj doživljaj iste. Vaša konstatacija je zanimljiva, jer puno je sličnih razmišljanja došlo do nas. Smatramo da je to rezultat dara i naravno velikog rada, a posledica toga je verovatno i takav utisak koji ste vi imali. Sigurno da nama kao izvođačima imponuje to što ste primetili u pitanju. Veliku prednost ima i to što smo blizanci, tako da je i to jedan od razloga što uspevamo da uradimo sa glasom što drugi ne mogu.

Većih fizičkih razlika nemate, ali u istupima naglašavate da se baš i ne slažete u svemu. Koja je najkontroverznija tema oko koje ste "lomili koplja" u muzici ili na nekom drugom vama važnom terenu, a da je u redu da za to saznaju i čitatelji Lupige?

- Ne bih rekao eksplicitno da se ne slažemo u svemu, mi smo različite prirode i karaktera, ali po pitanju muzike i toga što radimo mislim da imamo jedno unikatno jedinstvo. Da smo potpuno isti sigurno ne bismo uspeli da napravimo u svojoj karijeri to što smo do sada uradili.

Slavni gitarist Miroslav Tadić savršeno se uklopio u vaš vilenjački stil. Planirate li ponoviti tu suradnju u formi mini-turneje?

- Sigurno da postoji želja da u Hrvatskoj napravimo što više koncerata, sa Tadićem ili bez njega. Miroslav živi u Americi i sve to zavisi puno od njegovih obaveza i vremena koje ima. Realnost je da se to može desiti u letnjim periodima.

S kim bismo vas mogli gledati u sklopu novog albuma i postoje li suradnje koje priželjkujete, odnosno mislite da bi mogle funkcionirati kao dobar eksperiment?

- Novi album je u pripremi i na njemu smo samo Ratko i ja nosioci celog projekta. Naravno da ima sjajnih muzičara sa kojima smo sarađivali. Pokazalo se da je to prevazišlo formu eksperimenta u čemu je najbolji dokaz album „Vidarica“ sa Miroslavom Tadićem. Naravno, tu su i Nebojša Živković na marimbi, Marko Marić na klaviru, Boban Bjelić na harmonici i naš dragi prijatelj Matija Dedić.

Što za vas izvođače predstavlja ovo prekoračenje granice, odnosno potpisivanje ugovora s hrvatskom izdavačkom kućom, kako osobno, tako i u smislu dosega?

- Ratko i ja mislimo da ne postoji prekoračenje granica u muzici, ako posmatramo geografski to svakako da. U Hrvatskoj smo imali predivna iskustva i želja nam je da našu aktivnost proširimo i u vašoj zemlji. Croatia Records se nametnula kao vodeća izdavačka kuća u regionu i prirodni tok stvari je da imamo svoje izdanje u njoj.

Koja podneblja pokrivate svojim novim albumom? Mislite li da će se neki određeni krajevi prepoznati u njima ili će to biti nešto na tragu filma „Čija je ovo pesma“?

- Novi album je zamišljen kao presek nekog našeg tridesetogodišnjeg rada. Na njemu će se naći nekoliko pesama koje su obeležile našu karijeru i naravno puno novih. Pesme su iz centralne i južne Srbije, Kosova, Makedonije, jedna iz Dalmacije, a iznenađenje je romska pesma „Đelem, đelem“. Sve one su jedinstvene i kako piše u tekstu albuma gospodin Miljenko Jergović, u našem izvođenju one gube teritorijalno ograničenje dobijajući univerzalnu muzičku vrednost.

Pozitivno ste etiketirani kao "antitradicionalni tradicionalisti". Međutim, koliko znam, još uvijek se bavite isključivo pjevanjem narodne, tradicionalne muzike, premda na neobičan i vrlo upečatljiv način. Zašto su vam glazbena prošlost i motivi iz nekih vremena bez mobitela i kompjutera tako inspirativni?

- To je u pomenutom tekstu najbolje opisao uvaženi Miljenko Jergović. Tradicija ukoliko je dobra može nastati i u ovom trenutku, ukoliko nije - ona neće ni postojati. Veliki kompozitori su svoja dela komponovali oslanjajući se na muziku iz sredine iz koje potiču. Ratko i ja smo uneli svež duh i lični pečat pa sve pesme izgledaju kao nešto potpuno novo.

Jesu li vas pokušali "uvući" u modernu glazbu (i zašto im to nije uspjelo)?

- Zaista nije bilo moguće da nas uvedu u prostor moderne muzike jer smatramo da je ono što radimo - moderno. To je naše mišljenje.

Kada planirate nastupe, koliko je, po vama, za užitak presudna akustika prostora u kojima nastupate?

- Ne možemo planirati nastupe jer ne znamo u kom će pravcu ići trenutna zdravstvena situacija. Akustični prostori su mesta gde se najprirodnije osećamo. Ukoliko takva mogućnost ne postoji, tehnika nam pomaže da možemo to da simuliramo različite prostore.

Na kojoj biste pozornici rado nastupili u Hrvatskoj?

- Naša želja je da budemo prisutni na svim pozornicama koje pokažu interesovanje da nas ugoste. Na nekima smo bili i osetili jako lepu energiju između publike i nas. Naš cilj je da proširimo interesovanje publike širom Hrvatske.

Glazbenicima je pandemija osobito teško pala, jer su zatvoreni prostori bili nedostupni za zainteresiranu publiku, a i na otvorenom su postojale restrikcije. Što je vama bilo najteže i vidite li uopće neke pozitivne momente u tom iskustvu?

- Najteže je nemati mogućnost da nastupate. Za nas je otvaranje prema publici hrana ili smisao našeg postojanja. Sa druge strane mi i živimo od svog rada, tako da nam je nemogućnost nastupa sa obe strane problem. Nadamo se da će u budućnost stanje sa pandemijom poboljšati i da će, ne samo nama, već svim umetnicima biti omogućeno puno više nastupa na radost publike i nas.

Lupiga.Com

Naslovna fotografija: Ivana Percl